Ničija deca

Da li bi za vožnju bez vozačke dozvole trebalo da bude propisana smrtna kazna?, upitao je jedan od tinejdžera koji pohađa radionicu u centru za mlade u jednom od siromašnijih pariskih predgrađa. Ubistvo sedamnaestogodišnjeg Nahela M., mladića alžirskog i marokanskog porekla, koji je vozio bez dozvole i nije se zaustavio kad ga je policija presrela, podiglo je na noge uglavnom maloletnike afričkog i arapskog porekla, koji su svoj bes iskalili na ulicama, rušeći, paleći, pljačkajući. Na video-snimku jasno se vidi da u njega puca policajac. Zašto je to morao da uradi, kada je mogao da puca u gume ili da uopšte ne puca, pitanje je koje je otvorilo stare rane francuskog društva? Moglo je da prođe kao opiranje policijskoj kontroli, ali nije, moglo je da ne bude snimka, pa bi se raspravljalo šta se zapravo dogodilo, ali nije, snimak je pokazao ono što marginalizovane grupe tvrde: da su diskriminisani, zaboravljeni i izolovani. „Sloboda, jednakost i bratstvo: to ne važi za njih i oni to znaju“, rekla je za Fajnenšl tajms nastavnica Nora Hamadi koja drži časove novinarstva u jednom od centara. „Veliki broj učenika koji dolaze na te časove potomci su onih koji su došli iz nekadašnjih francuskih kolonija.“ Ali oni su već druga ili treća generacija i nisu stigli do toga da postanu ravnopravni u društvu koje ih obeležava kao Afrofrancuze i drži ih podalje od onoga što pripada ostalim građanima. Ubistvo Nahela M. poslednji je događaj koji je, smatraju, pokazao ne samo brutalnost policije, već i odnos društva prema njima, gde bi većina želela da ih nema. Prva generacija Afrofrancuza rođena je u Francuskoj posle 1976, kada je dozvoljeno spajanje porodica. Oni su zvanično građani zemlje u kojoj su se rodili i žive, ali i dalje nemaju osećaj da joj pripadaju u potpunosti. Kao što ne pripadaju ni zemljama iz kojih su stigle njihove porodice. „Ništa ne opravdava smrt mladog čoveka“, rekao je predsednik Emanuel Makron, nazvavši ponašenje policije neoprostivim, ali to nije ni smanjilo bes, niti ikoga umirilo. Naročito kada je Žerald Darmanen, ministar policije, pošto je već objavljen video, izjavio da je policija pogrešila, ali potom poručio: „Nije Republika ta koja će odustati, već nasilnici.“ Problem je što su nasilnici maloletnici i što se tako duboka podela u društvu ponovo izlila na ulice, uprkos višedecenijskim obećanjima da će se na integraciji raditi i da će se prava građana poštovati, bez obzira na njihovo poreklo. Podaci govore da je za poslednje dve decenije uloženo preko četiri milijarde evra za poboljšanje uslova života, ali su nepoverenje, strah i neprihvatanje tih grupa od većine ostali konstanta u francuskom društvu. Zajednice Afrofrancuza žive u siromaštvu, nezaposlenost je tri puta veća i uprkos svem tom novcu ostaju izolovani. Oni i dalje nisu dobrodošli, a Figaro, časopis desnog centra, opisao je događaje kao „rat sa stranim enklavama“, što je sasvim tačan opis odnosa velikog broja građana prema onome čemu upravo prisustvujemo. Treba reći i da su teroristički napadi i masakri poput onog koji se 2016. dogodio u Nici, kada je vozač kamiona uleteo u masu i ubio 86 ljudi, pojačali strahove i primorali državu da izmeni zakone. Kao posledica tog događaja, sledeće godine dozvoljena je upotreba oružja policiji sa mnogo više slobode. A kao posledica te odluke broj ubijenih porastao je sa 27 u 2017, na 52 u 2021. godini. Tokom 2022. zabeleženo je 138 pucnjava policije na kola u pokretu, dok je 13 ljudi izgubilo život tokom takvih incidenata. Nije nevažno ni da je Makron od policije dobio mnogo pomoći već nekoliko puta i da je moć Darmanena odavno prevazišla uobičajene ingerencije ministra policije. U nekoliko kriznih situacija, od pokreta „žutih prsluka“, koji je na ulice izveo milione građana, preko zatvaranja tokom kovida, kada je policija bila podjednako tvrda i u trenutku kada su građani počeli da se bune i izlaze na ulice, pa demonstracija zbog penzione reforme, koje su takođe pokazale surovost policije, do sadašnjih nereda, Makron je mogao da računa na policijsku pomoć. Opozicija, pak, ima priliku da napada vladu, pristalice Erika Zemura, ekstremnog desničara, organizovale su i prikupljanje novca za pritvorenog policajca, i sakupljeno je neverovatnih milion evra. To mu daje mogućnost da u ovom trenutku napada vladu, ali glasove na izborima može da očekuje Marin le Pen, koja daje umerene izjave i poziva da se sačeka istraga. Uprkos tome što su migranti česta meta njenih partijskih drugova, za ovaj trenutak čini se bolje da pusti da se izleću Zemur i njemu slični. Desnica će, nema sumnje, biti na dobitku posle svega, ali je pitanje kako će se ponašati vlast. Manevarski prostor za neke zaista duboke promene je veoma sužen. Za njih je potrebno vreme, a vreme je sada na strani desnice. Ivana Janković