U vrtlogu beskrajno različitih svetova

Ono malo sunca iznad Niša najavilo je ulazak na ranč u Doljevcu, poslednjeg dana juna, na kom se otelotvorio „Slaughter“, drugi festival horor filma i metal muzike. Zalazak užarene zvezde pružio je taman toliko svetla da sadržaj livade deluje još zlokobnije nego što je bio kasnije tokom noći. LJubitelji dobrog horora generalno malo šta vole više od kultnog klasika Teksaški masakr motornom testerom, stoga je reminiscencija njegove atmosfere u selu pored drevnog grada bila prava poslastica za čula i dušu. Igre senki u glavnoj improvizovanoj bioskopskoj sali, najstarijoj srpskoj klanici, pružale su utisak arhaične veličine. Zaista, prolazak kroz livade, farme i pustoši zabačenog kraja južne Srbije i osmatranje rustične klanice, prepune ljudi koji su sa uživanjem gledali film Rez koji je otvorio festival, bogati srce. Organizacija događaja koji slavi žanr horor filma godinama je bila nedostižna težnja malog broja ljudi kojima se u ovoj zemlji smučio obezdušeni mejnstrim, pa je njegovo konačno utemeljenje u domaću kulturnu scenu postalo dašak preko potrebnog svežeg vazduha. Duša i atmosfera zajedničkog uživanja što u muzici što u filmu, izvirali su iz svake pore zemlje, svakog šištanja skakavaca i svake osobe kojoj je ovaj skup bio na nivou porodičnog. Tragaoci za alternativom ovakve prilike dobijaju na kašičicu, stoga je impresija zaista takva da podseća na sedeljku sa davno izgubljenom braćom i sestrama, bez nevažnih reči. Program drugog dana festivala počeo je u popodnevnim satima u sobici pored Galerije Sinagoge, tribinom posvećenom pravom biseru srpske kinematografije, filmu T. T. sindrom. U razgovoru su učestvovali režiser Dejan Zečević, specijalista za maske Miroslav Lakobrija, kritičar Nenad Bekvalac i moderator razgovora Dejan Ognjanović. „Kada iz prave fanovske zaljubljenosti uđeš u profesiju, ne možeš eliminisati dečiju fascinaciju, pogotovo kada je ta profesija baš horor“, izjavio je Zečević, napravivši zanimljivu paralelu sa svojim kolegom Srdanom Golubovićem, rediteljem filmova Otac i Klopka, između ostalih. „Dugo me je kopkalo pitanje zašto smo Srdan i ja kao kolege sa klase otišli u toliko različite pravce, dok mi odgovor nije sinuo: on je u film ušao sa četrnaest godina, a ja sa sedam. NJegove godine su podloga za drugačije teme i tinejdžerska, ozbiljnija razmišljanja. U suštini, ja horor nikada nisam uspeo da `prerastem`, kao da tu ima šta da se preraste“, dodaje uz smeh. Tribina je završena relativno tmurnim mislima oko budućnosti žanra na Balkanu, koji je, prema Bekvalcu, „mogao uzleteti nakon uspeha Sindroma, ali iz nekog razloga nije.“ Ipak, možda nije sve tako crno. Novije generacije stasavaju uz konstantno rastuće aplikacije LeterboksD i IMdB, čija je uključenost u popularizaciju žanra nemala. Starinskim pristupom „od usta do usta“, danas modifikovanim u „od šera do šera“, došlo se do toga da autori poput Roberta Egersa i Žulije Dokurno postaju prave zvezde alternative, dok neki čak i otvaraju svetski priznate festivale i dobijaju ozbiljne nagrade, na šta je, u jednom momentu razgovora, ukazao Ognjanović. Noćni program drugog i trećeg dana festivala propratile su dosadne kiše, a obeležile, između ostalih, projekcije filmova Zločini budućnosti Dejvida Kronenberga, Megalomanijak Karima Uelaža i 2551.2 Norberta Fafenbihlera, uz ciklus kratkih avangardnih filmova Miroslava Lakobrije. Dodeljene su i nagrade „Zlatna macola“ za najbolje filmove festivala, koje su odneli pomenuti Megalomanijak u konkurenciji dugometražnih filmova, i Bdenje u konkurenciji kratkometražnih domaćih radova. Tokom sva tri dana, gostima su društvo pravili dva ponija, dve koze i par gusaka sa obližnje farme. NJihova pojava bila je nadrealno rajska i nevina, pa je Doljevac tako postao mesto na kome se i snoliko i košmarno prepliću svake sekunde, u vrtlogu dva beskrajno različita sveta, ogoljena do svojih suština. Viktor Tanasković