Plač Matere Čovekove

Komarci, komarci, nasrtljivi su, kao do juče „vagnerovci“! Nasrću pogotovo na one, poput mene, sa arijevskom nultom krvnom grupom jer je ona „najslađa“. A to ne znaju samo komarci, već i ovi današnji reptili. Da, i leptiri su počeli da sleću na mene, tu, pored mokranskog vrela. Sleću mi na ramena, laktove, na kolena i ispituju mi kožu. Muči ih - šta je ispod nje? A sleću mi i na teme, hoće, valjda, da doznaju šta smišljam. Naravno, tu su i mlade pčele, kojima nikako ne mogu da objasnim da nisam pčelar, već da gajim stihove za nastupajuće vekove, koje će ljudi razumeti tek posle trećeg svetskog rata... Cele prošle nedelje, SPC se ubi svojatajući Vidovdan kao svoj najveći hrišćanski praznik?! Kao da Nemanja i njegov sin Sava, uvodeći strahovladu u Raškoj, nisu palili čitava sela u kojima se i dalje slavio Vidovdan, tako da, do danas, nije sačuvan nijedan kip boga Vida. A knez Lazar je zakazao Kosovski boj, baš za Vidovdan, ne bi li odaziv Srba bio što veći. Jer, setite se i Staljin je prvo palio i rušio crkve, a kada mu je Hitler došao do Moskve, onda je, brže-bolje, postavio vladike na počasnu tribinu na vojnoj paradi da bi blagosiljali vojnike. Dobio sam prošle nedelje pismo od Dragoljuba Novkovića iz Vranja, u kome mi se izvinjava što, zbog išijasa, nije došao u moje Vidovo na godišnju Akademiju. Uz pisamce poslao mi je i pesmu Dušana Vasiljeva (1900-1924) iz Kikinde, kojeg je Srpska pravoslavna crkva izopštila zbog pesme Plač Matere Čovekove. A, evo tih stihova: „Oh, Sine, moj dobri Sine!/ Otac ti nije Sveti Duh,/ ni Drvodelja sa livanskih puta./ Sine, ti si plod dve neme žudnje/ i jednog beslovesnog minuta./ Nisam te rodila u jaslama,/ već u krvavoj postelji/ između četiri vlažna duvara,/ jednog šarenog, zamrzlog januara.“ Te slede i ovi stihovi: „Rođeni mrtvi Sine, bog je laž,/ i naši su ga dušmani izumeli./ Ustani, Sine, da se svetimo,/ da krvlju vekovnih namesnika boga/ posvetimo forume Rima,/ i da kopljem, ponovo probodemo rebro/ Učitelju iz Jerusalima./ Da iskopamo Judino srebro/ i da na tom svetom mestu/ podignemo Čoveku hram,/ i da dovedemo u hram našu Novu Vestu/ koja će sebe iskreno dati./ Ustani, Sine, da grozne laži/koje se rađaju u ime Oca i Sina,/ sahrane Sin i Mati!“ Posle ovih stihova Vasiljeva, svaki Srbin ne može da se otme utisku da je Mater Čovekova bila Srpkinja iz narodne pesme Sveci blago dele. Jer, zašto bi se Mati Čovekova obraćala Gromovniku Iliji kako se vraća „iz Inđije, iz te Inđije, zemlje proklete...“? A ako je ona bila Srpkinja, onda je i njen Sin, njen Isus bio Srbin! E sad, ako se u Srbiju Isus vraća iz Indije, gde je kod oca Aleksandra proveo detinjstvo i mladost, u koju ga je to veru pokrstio njegov brat od tetke Jovan Krstitelj? Da li je to mladi Isus u Indiji postao budista, a kao takav je i prikazan na jedinstvenoj fresci u pećinskoj crkvici u Rsovcima kod Pirota? I da li je Jovan Krstitelj potopio i „oprao“ Isusa od budizma i vratio ga našoj staroj arijevskoj veri? Nije li Krstitelj, na taj način, pripremio Mesiju koga su Srbi očekivali ne bi li sa njim digli ustanak protiv Rimljana? A to što je Isus znao da hoda po vodama Ohridskog jezera, što je „vaskrsao“ i „vazneo se na nebo“, sve to ne treba da nam je mnogo čudno. Sve te veštine Isus je mogao da nauči od indijskih bramana i gimnosofista, pa čak i da zaustavi rad srca i da ga, opet, pokrene kad treba. Nego, prošle subote, sa Pavlom i Slavoljubom i njegovim gostima Laletom i Profom, odosmo u Pirot na šetnju protiv nasilja, na kojoj se okupilo oko 200 građana. Moja Crna samo dodaje: „Mani se tih šetnji! Mnogo je važnije da raščivijaš nasilje nad Isusom iz Ohrida!“