Katedre za republiku srpsku

Propast institucionalnog proučavanja srpske književnosti traje već odavno ali glavni akteri u ovom poslu – univerzitetski profesori, institutski naučnici, razni filolozi bez voznog reda – tek sada zapomažu u medijima kako su nastupili poslednji dani nacionalne filologije. Za tu propast optužuju sve i svakoga, samo ne sebe. Da bi se sprečilo to urušavanje i privukao veći broj maturanata za studije srpskog jezika i književnosti, ovi stručnjaci su pokrenuli godišnji naučni skup koji su nazvali Srbistička interkatedarska konferencija. Kada se nešto zove tako nesrećno kao što je to slučaj sa ovom konferencijom, čovek pomisli da to nije smislio neko ko se imalo razume u jezik, jer naziv zvuči kao prevod neke strane fraze pomoću Guglovog servisa. Ipak, u potpisu konferencije stoji da iza svega toga stoje katedre za domaću filologiju, instituti za književnost, RS, CG kao i izmeštene institucije sa Kosova. Reklo bi se, vrhunske institucije koje sa bave srpskom književnošću. Međutim, na osnovu njihovog rada od početka raspada Jugoslavije do danas, moglo bi se zaključiti da se one bave samo prvim, pridevskim delom sintagme, odnosno „srpskom“ – šta sve ona znači, koliko je volimo, dokle se prostire, da li je neko otima – dok se onim drugim imenskim delom, dakle „književnošću“ više ne bavi niko u tom „srpskom svetu“. Niti bilo koga to više zanima. Umesto filologije, na tim katedrama, koje su se u međuvremenu preimenovale u srbističke – nekada su pripadale jugoslavistici – postale su dominantne discipline koje nemaju mnogo veze sa literaturom: konstrukcija nacionalnog identiteta; priroda srpstva; književni katastar; srpski i nesrpski koridori juče, danas, sutra; enklave, SAO i drugi žanrovi; Sveta Ćirilica - izgon latinice; tvrđave, vojarne i kamengradovi knjižestva serpskoga; književna sila srpskog jedinstva; pravoslavlje – svetosavlje – liturgika; Sveta loza Nemanjića. Ne poznajem nijednog mladog čoveka kome bi ovakav filološki studij bio interesantan danas i ovde. Uostalom, ovakav program, ali mnogo bolje plaćen, donosi učlanjenje u neku SNS falangu, gde se uz bejzbol palicu dobije i flajer sa planiranim naučnim ekskurzijama diljem „srpskog sveta“. Tamo mogu da posećuju srpske spomenike, dive se srpskoj istoriji, klanjaju u srpskim manastirima, brinu se o srpstvu i ispravljaju kičme i krive Drine. Nedavno je održana čak IV Srbistička interkatedarska konferencija u Tršiću, gde se, sasvim razumljivo, godine 2023, raspravljalo o granicama srpske književnosti. Ono što je tamo izgovoreno nije jasno ni samim filolozima. Na njoj je usvojena još jedna Deklaracija, i to o granicama srpske književnosti. Naime, svi su se filolozi složili da će nastaviti da rade po istim metodama koje su koristili do sada, ne bi li konačno pokazali celom svetu šta je to zapravo „srpska“, ali ne „književnost“, već više nešto poput Republike Srpske, samo napisano malim slovima – republika srpska – čime se imenuje fenomen koji najviše interesuje domaće filologe. Dakle, ne konkretno Dodikova RS već teorijski pojam kao takav, koji bi se mogao primeniti na svakom mestu gde se pominje srpska nacija. Onako kako taj termin primenjuje recimo žiri Nagrade „Meša Selimović“ u Novostima, pri čemu on koristi ovaj pojam i kao elektorski glas tokom žiriranja. (Tako je Aleksandar Gatalica svojevremeno dobio 19 RS elektorskih glasova.) Književnost je u naslovu njihovih referata samo paravan za rad na fakultetima, jer su se sve te škole u međuvremenu transformisale u katedre za proučavanje republike srpske, što je ujedno i novi termin za forme izražavanja ovih ljudi kroz igru, pesmu i folklor uopšte. Na Katedri za proučavanje republike srpske (kako bi zvanično trebalo da se zove svaka bivša katedra za srpski jezik i književnost) ustanovljen je vrlo precizan program dela koja spadaju u kanon RS. Ako je paradigma Rajko Petrov ili Miro Vuksanović onda je lako prema velikanima sameriti sve što nacija iznedri u novoj artikulaciji srpskog duha. Zapravo, trebalo bi konačno shvatiti da književnost više ne stanuje na tim fakultetima, ona je sada u underground-u, dok se tamo ex cathedra predaju kazivanja o srpstvu pokraj kazana i analiziraju stihovi koje, recimo, Dodik peva po zborovima uz borbu bikova: „Ima jedna dobrih nogu, ništa joj ne mogu“ (predlog za veliku Nagradu „Ivo Andrić” u Andrićgradu). Nakon svakog zboraškog okupljanja, izbije obavezno i diplomatski skandal. Ali to je sve već deo regionalnog folklora.