Kolekcionar napada i uvreda

Nekadašnje topovsko đule Vojislava Šešelja, imao je u jednom trenutku i sedam radnih mesta i šest različitih izvora primanja. Vozi audi 5 i pasat. Šraf u mašineriji vlasti. Nastupa poput kadrova iz ozloglašenih vremena istorije. Dugih, bledih prstiju, hladan kao led, prevrće debeovske papire sa đubrišta tajne policije za kompromitovanje ljudi dok po Srbiji vlast kriminalizuje i hapsi poštene policajce ili kao inkvizicija isteruje decu opozicionara iz dečijih vrtića u Pećincima. „Ti, ministre, napolje! Nećeš da deliš ljude na one koji imaju i koji nemaju decu.“ Isterali su ga poslanici opozicije, ovim rečima, nakon što je uzvikivao usred Skupštine Srbije: „Vi da govorite o deci?! Vi koji nemate dece?! Umesto dece šetate kučiće i mačke.“ To je ministar u Vladi Srbije. Docent Pravnog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu. Član SNS od 2012, koji je veštine vređanja ljudi sticao u radikalima. Bio je predsednik Gradskog odbora SRS u Rumi, predsednik Skupštine Ruma, zamenik generalnog sekretara SRS, član Centralne otadžbinske uprave i Predsedničkog kolegijuma SRS. Pa potpredsednik SRS, poslanik na listi SRS i zamenik šefa poslaničke grupe SRS. Kao Šešeljeva uzdanica, kurir iz Haga, Martinović je SNS nazivao „mafijaškom, lopovskom, tajkunskom tvorevinom“. Tomislava Nikolića krstio „lopovom“, a Vučića „kurirom Stanka Subotića Caneta“. A kada je SRS ostao ispod cenzusa, člansku kartu SRS-a zamenio je pristupnicom SNS-u. Politička transakcija? Ne, bila je to precizna finansijska računica. Čvrsta monetarna politika. „Moram i ja od nečega da živim. Zar treba da živim u kartonskoj kutiji da biste vi bili zadovoljni“, rekao je novinarki Danasa 2014, kada je već bilo jasno da ume unosno da naplati svoje političke ideale. Dobio je nove pozicije, nove funkcije kod Vučića i Nikolića, izvinio se javno, nazvao je sebe „političkim glupanom“. „Ispao sam magarac i najveća politička budala. Za Vučića sam rekao da je kurir između Joce Amsterdama i Caneta Žapca. Da su on i Nikolić najveći izdajnici i napravio sam katastrofalnu političku grešku, govorio sam stvari za koje sam znao da nisu istinite, ali sam mislio da je moja moralna obaveza da to kažem zbog čoveka koji se nalazio u Haškom tribunalu“, rekao je. Na pitanje N1 upućeno Šešelju da li ga je pogodio odlazak Martinovića, ovaj je odgovorio: „Pogodilo me je kada je izjavio da je bio budala kad je bio kod nas, a sad je tamo pametan... Znate zašto je tamo pametan? Zato što je član nekoliko upravnih odbora, bio predsednik UO Galenike, ima poslaničku platu, ima primanja nekih 300.000 do 400.000 dinara, žena mu je napredovala kao sudija.“ Uvrede i ponižavanja koje je u to vreme trpeo od Šešelja osuđivali su mnogi, a Martinović je uzvratio: „Gospodin Šešelj može da mi kaže šta god želi, ne može apsolutno da me uvredi, niti može da me iznervira. Priznajem i da sam klempav, i da sam glupav, i da sam debeo i može da mi kaže šta god želi. Ja se na to neću osvrtati. Što se mene tiče, neka nastavi do mile volje da me vređa. Evo, gospodine Šešelj, ja ne znam šta su radili franjevci na Širokom brijegu, ali znam da je ovo vaša fotografija članske karte Udbe“, mahao je tada nekim papirom sa navodnim potpisom i pečatom Udbe. „Ko bolje od vas zna kako funkcionišu službe bezbednosti, od vas špijuna“, mirno je rekao. Starog šefa je tako Aleksandar Martinović zamenio novim. Transakciju potvrđuje Agencija za borbu protiv korupcije, beležeći da je u jednom trenutku bio vlasnik dva automobila i sedam radnih mesta. Jedno od njih je bilo šef poslaničke grupe SNS u Skupštini Srbije. Tako je dobio priliku da poslanike vladajuće većine vodi kroz nečuveni oblik demokratije u kojoj je opoziciono delovanje neformalno zabranjeno. On se kao poslanik u Narodnoj skupštini dokazao kao teška artiljerija SNS-a, utrenirana radikalska verzija. Tokom 2021. psovao je opozicione poslanike, optužio KRIK i organizaciju civilnog društva CRTA da peru novac, da ne plaćaju porez i da su kriminalna udruženja. Naveo je za KRIK da dobijaju novac za lažne projekte a da ga koriste za skupocene automobile i luksuzne stanove. Napao je direktore CRTA, navodeći da voze najnovije i najskuplje automobile, da imaju predstavništvo u vili na Dedinju, luksuznije no bilo koja ambasada najbogatijih zemalja i da žive u luksuznim stanovima. Ove optužbe inicirale su tužbu, kao i napuštanje novinarskih udruženja Radne grupe za bezbednost novinara. Napadao je više puta lidere opozicije da žele bunt i revoluciju da bi oni seli u Skupštinu i bogatili se. Nazivao je poslanike opozicije u prethodnim sazivima da su licemeri koji ne dolaze na sednice ali idu u restoran da jedu i piju, naplaćuju putne troškove. A lidere opozicije Dragana Đilasa, Vuka Jeremića, Boška Obradovića, i ostale nebrojeno puta je vređao da su lopovi, prevaranti koji koriste narod pozivajući ga na bunt i revoluciju kako bi se oni još više bogatili. Poslanica Evropskog parlamenta Viola fon Kramon 2021. osudila je govor mržnje Martinovića i podsetila na član osam Kodeksa ponašanja poslanika u kojima, između ostalog, piše da je poslanik dužan da se sa poštovanjem odnosi prema građanima, da uvažava narodne poslanike i da govorom ne podstiče mržnju i nasilje.  Poziciju poslanika, nakon poslednjih izbora, Aleksandar Martinović je zamenio ministarskom foteljom. Zaslužio je targetiranjem svakog kritičara vlasti, novinara – izdajnika, Seke Sablić, studenata, Baneta Trifunovića, glumaca redom, opozicije, radnika u pelenama, očeva ubijenih mladića iz Lučana… Svaku žrtvu režima žigosao je carevim izdajnikom. Postao je ministar državne uprave i lokalne samouprave i izgledalo je kao da je otišao u ilegalu. Gotovo smo na njega zaboravili. Ali, on dolazi kada je potrebna specijalna akcija. I onda mu se desilo ono što nije očekivao. Isterali su ga sa sednice Skupštine dok ga je spolja narod na ivici živaca po društvenim mrežama žigosao kao sramnog operativca stranke, obučenog da ubija surovim govorom. Sama premijerka dala je uvertiru za ovu njegovu sramnu rolu nekoliko skupštinskih zasedanja pre. „Govnari jedni“, sa skupštinske govornice obratila se opozicionim poslanicima. Nakon toga Martinović je svojim nastupom pucao u kočnicu opozicije i suočio se sa njihovim besom, otkrivši da nije više tiha, pomirljiva, zastrašena, nemoćna i da s njom i pred njom ne može više kako hoće. Izvinjenje za ovakvu surovost uputio je Vučiću, „ukoliko mu je doneo neprijatnosti“, ne i poslanicima opozicije i građanima. Tako je samo pojačao sliku totalnog sloma vrednosti i poraza društva u kome je bahatost cena za poslušnost i podaništvo. Ali nije ovo prvi Martinovićev istup koji je izazvao ogromno negodovanje javnosti. Martinović je u Skupštini Srbije napao i studenta Pavla Cicvarića samo zato što je govorio na protestu „Srbija protiv nasilja“. Ali se tu nije zaustavio, nego je u staljinističkom maniru počeo da govori i o njegovom ocu. Kazao je kako „nije reč o nekom ubogom, siromašnom čoveku“, već „biznismenu iz Užica“, i da zato što je njegov sin Pavle uzeo megafon i govorio na protestu, on više „nije samo student već i politički aktivista“ i mora da bude spreman da primi udarce. A udarci su bili užasni – iznosio je ministar lične podatke o ocu Pavla Cicvarića za koje se nije znalo da li stižu iz nekih opskurnih tajnih dosijea ili iz kafanskih tračarenja, a iza leđa mu je sedela ministarka pravde kao slika totalnog poraza države. Aleksandar Martinović je postao jedan od najvećih kolekcionara napada i uvreda. Što gore, on moćniji. Što sramnije, on jači. Što bahatiji, on bogatiji. Što lojalniji šefu, to politički perspektivniji. Sve dok ne ustanu gnevni poslanici i glasom koji ne ostavlja dilemu o odlučnosti viknu: „Napolje!“ Tanja Nikolić Đaković