Narodni pokret protiv Pokreta za narod

Aleksandar Vučić je uzurpator i dok to ne ispravimo i ne pokažemo ljudima da postoji alternativa, ne smemo stati. Ovako aktuelno političko stanje u Srbiji ocenjuje profesor FPN-a Zoran Stojiljković. I zaista, Srbijom 11 godina vlada Vučić, koji od 2017, kada je prvi put izabran za predsednika Republike, učvršćuje svoje samodržavlje. Zašto je Vučić 2022. po svaku cenu nastojao da u prvom krugu bude ponovo izabran za predsednika Srbije i da posle uspeha - uz sporne rezultate beogradskih izbora - spreči proteste navodnim ličnim dogovorom sa liderom opozicije o tome da će se ti izbori ponoviti? Ne samo zato da se opozicija ne bi ujedinila oko zajedničkog kandidata i da se ne bi otvorio dijalog o budućnosti Srbije, nego i da bi se potvrdio kao neprikosnoveni autoritet i simbol devastacije tekovina demokratskih petooktobarskih promena u Srbiji i završetka pregovora sa Francuskom, Nemačkom, EU i SAD o statusu KiM. Opozicija koja sebe naziva patriotskom tvrdi da je ovo drugo još 2008. obećao stranim obaveštajnim službama. Sa tako visoke funkcije, kada je istovremeno, sve do pre mesec i po dana, bio i predsednik vladajuće stranke i nosilac svih izbornih lista, on svakodnevno uverava građane da jedino on treba da se bavi politikom, jer su svi drugi nesposobne i nemoralne osobe. U praksi, stranci grade infrastrukturu koja je zaista potrebna građanima, a Vučić štiti i skriva korupciju i krivična dela ljudi iz svog najbližeg okruženja, njegovih poslušnika i saradnika. Pomenimo samo nezakonito rušenje u Savamali, pad helikoptera u kome je živote izgubilo sedmoro ljudi, afere Krušik, Jovanjica, Belivuk, EPS, ubistvo Olivera Ivanovića… Na osnovu netransparentnih stranih investicija, stimulacija i preteranog zaduživanja (javni dug je već premašio 35,5 milijardi evra i tokom vladavine SNS-a je povećan za više od 20 milijardi) održava se privid uspešnog privrednog razvoja, dok su sve uporedive zemlje sa Zapadnog Balkana u prva tri meseca ove godine imale mnogo veće stope rasta od Srbije. Iz te ružičaste stvarnosti trgli su nas smrtonosni hici u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“, Malom Orašju i Duboni. Vlast je odmah ustvrdila da sistem nije odgovoran za ove događaje i predložila kratkoročne mere. Kakav sistem i kakve mere? Sve su brojniji dokazi da je Vučić, uz nesebičnu podršku najbližih saradnika, uzurpirao Ustav i zakone, a paralelno s tim konstantno i sve više krši i elementarne norme pristojnog i etičkog ponašanja. Najugledniji profesori Pravnog fakulteta utvrdili su da je samo u oblasti pravosuđa 25 puta od 2017. do sredine 2020. prekršio Ustav, Advokatska komora Srbije je zaključila da je i uvođenje vanrednog stanja bilo neustavno, dok su mnoge druge institucije i eksperti ukazali na protivustavno delovanje u drugim oblastima, od politike, preko ekonomije i kulture, do medija, u kojima su ti dokazi i najočigledniji i ispoljavaju se u vidu svakodnevne blokade objektivnog i pravovremenog informisanja, slobodnog i kritičkog mišljenja. Svemu valja dodati i umrtvljavanje i obesmišljavanje rada samostalnih i nezavisnih institucija, od Narodne skupštine i REM-a, pa sve do pravosudnih institucija i Ustavnog suda. Sve je u političkom životu zemlje podređeno svakodnevnim javnim monolozima, postupcima i ličnoj promociji predsednika Republike, iako je njegova isključiva nadležnost da predstavlja Srbiju u zemlji i inostranstvu i da komanduje Vojskom. Uprkos tome, on u praksi odlučuje o svim bitnim pitanjima iz nadležnosti Vlade, Skupštine, a neretko i pravosuđa. Sve to, nekritički i bez poštovanja pravila profesije, prenose javni servisi, televizije sa nacionalnom frekvencijom i brojni provladini tabloidi. Vučićev najnoviji sporni gest se dogodio na nedavnom vidovdanskom koktelu SNS-a. U svom obraćanju stranačkim kolegama, između ostalog, rekao je: „Sloboda je zajedničko ime za Narodni pokret za državu, koji će biti osnovan, i Srpsku naprednu stranku. On treba da obezbedi ubrzani ekonomski napredak u teškim uslovima.“ Formiranje ovog pokreta odložio je za jesen. Postavlja se pitanje da li će on kao predsednik tog pokreta biti (ponovo!) predsednik samo onih, privilegovanih, koji se učlane u njegov pokret ili predsednik svih građana i zašto ubrzani ekonomski napredak, koji je obećao, nije ostvaren u proteklih 11 godina? Nadalje, to što je izjavio da je sloboda zajednički imenitelj za SNS i novi pokret, moglo bi se nazvati pokušajem krađe ideje koju je na talasima protesta „Srbija protiv nasilja“ u javnosti prvi, 7. juna, izneo dr Zoran Radovanović kao sažetu viziju još ranije iznetog predloga advokata Bože Prelevića. U ovom predlogu se kaže da je prilika da se kao pandan Vučićevom zakasnelom bežanju u opšte okupljanje naroda, stvori „Pokret za slobodnu Srbiju“. Ukratko, taj predlog se svodi na to da je nužno precizno definisati opšte političke ciljeve pobunjenih građana, mimo konkretnih zahteva već upućenih vlastima. Reč je o sveobuhvatnom savezu, koaliciji, odnosno predizbornom organizovanju učesnika protesta sa samo jednim zahtevom: da se formira tehnička vlada koja bi trebalo da obezbedi poštene parlamentarne izbore. Prvi potez bio bi veliki miting, nakon čega bi sve opozicione stranke zamrzle svoje pojedinačno delovanje. Dakle, i Vučićeva parola - logo, ukoliko ga ne preduhitrimo, bila bi - sloboda. Da li to znači da je Vučić prešao na stranu protesta? Ne. On samo pokušava da se „posluži“ jednom od ideja učesnika protesta. Pravo na naziv će imati onaj koji ga prvi počne upotrebljavati i prvi registruje. On je pogodan jer u sebe može da uključi i druge zainteresovane - sa političke desnice, sa levice i iz centra. Vučića će pobediti oni koji uspeju da ga razotkriju i prestignu na ovom planu. Opozicija kao da je zaboravila da je Vučić od pokreta Nada, koji uključuje Novu DSS i POKS, pred njegov (kontra)miting 26. maja uzeo naziv ove koalicije za naziv mitinga koji je navodno trebalo da nadmaši sve prethodne. Da ne bi bio čist falsifikat dodao je ispred reč – Srbija („Srbija nade“). Ispostavilo se da je i slogan „Za našu decu“, korišćen u poslednjim izborima, takođe, plagijat. I mnogo šta drugog, godinama unazad, Vučić radi po tom modelu. U nedostatku svojih, autentičnih ideja i programa za korist cele zajednice i njenih najugroženijih delova, čim se pojavi neko i nešto što prevazilazi i ugrožava njegov kult, a ne može da se kupi, neutralizuje, falsifikuje ili slično – kopira se i brzo upotrebljava. Naročito pred izbore. Formiraju se organizacije, podržavaju pojedinci i društvene grupe ili pokreću nove emisije i televizije kao (pseudo)konkurencija postojećim, uz uslov da pruže podršku na izborima i da su benigne za opstanak aktuelne političke vlasti. Sistem vrednosti, poput načela Ustava, u toj politici, u stvari, ne postoji. Postoji samo rejting lidera i pogodan trenutak za nove vanredne izbore. Nažalost, nije samo predsednik Republike zaslužan što na ovaj način pokušava da od protesta preuzme logo svog budućeg pokreta. Za to su delimično zaslužni i pojedini lideri opozicionih stranaka. Stiče se utisak da pojedini od njih, slično kao i Vučić, Dačić i njihovi trbuhozborci, žele da prostor političke akcije i dominacije - sačuvaju isključivo za sebe. Ovakva ponašanja kod učesnika protesta pothranjuju sumnju da će biti iznevereni i da drugi odlučuju, ali i da se ne radi na izgradnji novih programa. Istovremeno, resursi osiromašenih i mnogo puta izneverenih građana su pri kraju. Mnogi od njih žive u kavezu svakodnevnih obaveza da bi obezbedili golu egzistenciju. Pre svega, zbog tih građana trebalo bi napraviti širok i pošten savez u kome će biti mesta za sve koji prihvataju jasna pravila i cilj saradnje. Taj pokret bi Srbiji – svim njenim građanima - trebalo da vrati pravo na punu slobodu mišljenja, delovanja i aktivizma, ali i institucije. Od brojnih uglednih učesnika protesta i više od 1.000 potpisnika apela podrške iz akademske zajednice, mogao bi se oformiti Savet novog pokreta, čiji bi predstavnici tokom leta, počev od teme nasilja, razgovarali sa građanima širom Srbije. Autor je sudija Apelacionog suda u penziji, bivši član Visokog saveta sudstva i učesnik protesta „Srbija protiv nasilja“