Niko nema moć kao udruženi i dobro organizovani građani

U Beogradu, 27. juna 2019. na pet lokacija, ali i na još 20 širom Srbije, nalazili su se štandovi na kojima su studenti sakupljali potpise za narodnu inicijativu za ograničavanje rijaliti programa. Moj tim i ja nalazili smo se na punktu kod Vukovog spomenika. Već je bilo skoro 11 sati uveče i bili smo premoreni, jer smo sedam dana po ceo dan i skoro celu noć sakupljali potpise, ali niko od nas nije hteo da se povuče, čekali smo poziv. Napokon, u pola 12 zvao me je Savo (Manojlović, prim. ur.) i javio da prema preliminarnom brojanju imamo više od 30.000 potpisa, ali sigurno i više kada stignu informacije iz drugih gradova. Usput, podsećao nas je da polako počnemo da sklapamo štand, jer uskoro će ponoć, kada po zakonu moramo da obustavimo sakupljanje potpisa i poziva da se okupimo na Kališu, simbolično kod Pobednika, kako bismo proslavili. Prekidam poziv u tom momentu i svi smo krenuli da se grlimo, a žena koja prodaje sladolede pored našeg punkta to veče ostala je duže na poslu, takođe nestrpljiva da sazna da li ćemo sakupiti dovoljan broj potpisa, prilazi nam i kreće da nam deli besplatno sladolede uz čestitanje. Tada je grupa od preko 200 mladih ljudi sakupila dovoljan broj potpisa i predložila zakon za ograničavanje rijaliti programa. Pre skoro godinu dana od samog sakupljanja potpisa, krenuli smo da osmišljavamo strategiju i okupljamo ljude koji bi nam pomogli u toj nameri. Tokom 2018. otišla sam na jednu od obuka za mlade na fakultetima širom Srbije, koje su tada držali Marina Pavlić i Savo Manojlović. Oni su besplatno držali obuku kako organizovati ljude po modelu koji je kreirao profesor Maršal Ganc sa Harvarda, čiji su kurs oboje završili, a Marina je zatim godinama na Harvardu bila i Maršalov asistent. Nakon besplatno održane obuke ponudili su nam da se priključimo kampanji U ime kulture. Na taj način napravljena je mreža 200 aktivista koju su najviše činili srednjoškolci, studenti i pretežno mladi ljudi. Napravili smo jasan plan šta bi trebalo da uradimo, koliko ljudi nam je potrebno u timovima, koliko sati treba da provedemo sakupljajući potpise i krenuli sa realizacijom. Iako nas je dosta ljudi dobronamerno savetovalo da odustanemo, jer nemamo medijsku prepoznatljivost i budžet nam je bio nula dinara, nismo odustali. Bili smo sigurni da ako budemo istrajni, uz jasan plan možemo da uspemo. Svako je uložio ono što ima: Nataša je otišla na tavan svoje kuće i pronašla neke materijale od kojih smo pravili transparente, Nikola, Luka i Miloš su tada spremali pravosudni ispit, te su pauze, umesto za odmor, koristili za pripremanje kampanje, skoro svi smo davali svoje mesečne džeparce, koje su nam roditelji slali, za štampanje lista za potpise. Nakon naporne pripreme napokon je došao 20. jun, prvi zvaničan dan sakupljanja potpisa. Taj datum smo odredili pola godine unapred i odlučili da on bude početak, jer je taj dan bio zakazan koncert Beogradske filharmonije. Više desetina hiljada ljudi je bilo najavljeno da će posetiti taj događaj, pa nam je logika bila da celu strukturu dovedemo taj dan u Beograd i na koncertu sakupimo prvi dan 30.000 potpisa. Marina i Savo su svoj poslednji novac dali kako bi ljudima koji žive van Beograda platili autobus. Taman kada je trebalo da izađem iz stana i krenem na Novi Beograd, stigla je vest: koncert Beogradske filharmonije se otkazuje, najavljene su ozbiljne padavine, crveni meteoalarm. Savo nam šalje poruku da pokušamo da održimo ljude motivisanim. Srđan iz zemunskog tima nam šalje snimak kako bukvalno plivaju u vodi i pita kako da motiviše ljudi koji su mokri do kože. Umesto planiranih 30.000, taj dan smo sakupili 1.300 potpisa. Uveče smo imali hitan sastanak. Nakon hitne restrategije, plan je bio da umesto planiranih osam sati u jednoj smeni, izmenimo vreme i povećamo sakupljanje potpisa duplo više, dakle 16 sati. Na punktovima smo bili od 9 do 21, a uveče bismo nastavili misiju tako što smo išli na festivale i razne gradske događaje i tu sakupljali. Na kraju sedmog dana imali smo 42.000 potpisa i predložen zakon. Našoj sreći nije bilo kraja, a svi izazovi koji su nas snašli nisu učinili da odustanemo od naših namera. Odmor od kampanje U ime kulture nije dugo trajao. Na Banovom brdu u Požeškoj ulici, jedina zelena površina koju su stanovnici iz tog kraja koristili kao dečje igralište i mesto gde mogu da izvedu svoje kućne ljubimce, preko noći postala je ugrožena. Na mestu gde se deca igraju neko je isplanirao da podigne zgradu. Od tada svaka sreda, u narednih godinu dana, za mog druga Nikolu i mene postaje ista. Negde oko 16 sati nalazimo se ispred Pravnog fakulteta, čekamo tramvaj broj 12 i pravac Požeška, da pomognemo u vezi sa organizacijom protesta. Nije nam bilo naporno, nadu su sam davali stanovnici zgrade, najviše Andrej i Sunčica, koji su se smenjivali i držali stražu 24 sata, kako ne bi upalo obezbeđenje investitora. Nadu je davao i Saša koji je kampovao ispred Skupštine grada, Savo koji je dobio sunčanicu ispred bagera, ali se nije povlačio. I sve to je bilo praćeno konstantnim pretnjama sumnjivih i nabildovanih muškaraca. Međutim, mi smo imali jasan cilj i godinu dana kasnije odbranili smo parkić! Svaka nova godina nosila je neku svoju borbu - 2019. smo predložili zakon za ograničavanje rijaliti programa, 2020. smo odbranili parkić na Banovom brdu, a 2021. je ostala upamćena po veličanstvenim blokadama širom Srbije protiv Rio Tinta. Sećam se kad sam se našla na Gazeli sa Anđelom, studentom Fakulteta političkih nauka, govori mi da je prvi put na protestu i da su joj roditelji uplašeni, ali da oseća kao svoju dužnost da mora da bude tu sa nama. Recept za pobedu je opet bio isti: jasan plan i istrajnost. Rezultati su bili sjajni, jedan zakon smo izmenili, a drugi stopirali. Sve ovo ne bi bilo moguće da nije bilo udruženih i dobro organizovanih građana, jer niko nema moć kao oni. Narednu, 2022. godinu otvaramo sakupljanjem potpisa za narodnu inicijativu za zabranu iskopavanja litijuma i bora. Sakupljanje potpisa u Beogradu uglavnom su držali studenti. Jedna od njih, Senka, piše doktorat, ali uspeva da nađe vreme i da dođe na Terazije i pomogne. Anđelija organizuje studente u Nišu i tamo otvaraju punkt za sakupljanje potpisa. Prvih dana potpise smo sakupljali u šatoru ispred Predsedništva i imali smo čuvara koji je čuvao opremu u toku noći. Međutim, jedne večeri nam je otkazao. To veče je Marina na hladnoći sama prespavala u šatoru i dočekala ujutru volontere koji su nastavili sakupljanje. Posle 15 dana imali smo dovoljan broj potpisa. Predložili smo zakon za trajnu zabranu iskopavanja litijuma i bora u Srbiji. Svakodnevno sam u kontaktu sa različitim grupama mladih ljudi. Svako kroz ono što najbolje poznaje i šta ga najviše muči doprinosi menjanju sistema. Od studenata sa FPN-a koji pokreću kampanju kako bi pomogli osobama sa invaliditetom i učinili im dostupne institucije, preko mladih koji žive u Ušću blizu Kraljeva i organizuju čišćenje Ibra. Takođe vidimo da tu postoje kvalitetni studenti: LJubica, Dina, Angelina i Stefan koji organizuju međunarodnu kampanju protiv Rio Tinta, potom i srednjoškolci: Kata, Itana, Marko i Nikola koji organizuju svoje vršnjake da bi se izborili za kvalitetnije obrazovanje. Lepota ovog rada je što svi živimo isti san - želimo zemlju u kojoj ćemo posao dobijati na osnovu kvaliteta i znanja, a ne na osnovu partijske knjižice, čistu životnu sredinu, institucije koje rade u korist građana, kvalitetnu zdravstvenu zaštitu, kvalitetno obrazovanje. Ovde smo rođeni, ovde su naše porodice i prijatelji i mi ovde ostajemo. Nije tačno da nema mladih aktivnih ljudi. Tu smo, samo u našoj prirodi nije da kukamo nad tužnom sudbinom, već da konkretno delamo. Autorka je aktivistkinja inicijative Kreni – promeni