Sve se povija pred vlašću

Kontrola nad proizvodnjom energije, vode, transportom, odlaganjem otpada, proizvodnjom i trgovinom oružjem, direktno je povezana sa održanjem i uvećavanjem političke moći partija vlasti. Ona je istovremeno i metod dubinske korupcije društva. Nedavno objavljena studija Globalne inicijative protiv transnacionalnog kriminala pod nazivom Organizovana korupcija: Političko finansiranje na Zapadnom Balkanu, nalazi da su preduzeća u državnom vlasništvu glavni nosilac preusmeravanja javnih fondova u privatne džepove, kojima se podmazuje mašinerija političkih partija vlasti. Od šest zemalja Zapadnog Balkana Srbija ih ima najviše - 294. Građani Srbije, međutim, već godinama znaju da pobeda na izborima znači uzurpaciju svih društvenih resursa. Da se partijski kadrovi sa vodećih mesta u najvećim državnim sistemima bez posledica klibere u lice naciji, posle šteta izazvanih njihovom kriminalnom nekompetencijom, koje se mere desetinama ljudskih života, ili milijardama evra. Domanovićevski izvodi iz naše stvarnosti u kojima partijski jurišnik, posle nezapamćenih havarija u EPS, sa mesta direktora Elektroprivrede javno, pred čitavom Vladom i javnošću poručuje da je neophodno da Srbija bez odlaganja pređe na proizvodnju energije nuklearnim mini-elektranama, govore o tome neporecivom jasnoćom. Jednako kao kada jedan od čelnih ljudi Telekoma Srbija, koji se poslednjih godina enormno zadužuje, biva dokumentovan kao akter huliganskih ispada na velikim sportskim događajima i javnim mestima. Na pitanje kako smo došli dotle, za NIN govori Uglješa Zvekić, savetnik Globalne inicijative za borbu protiv transnacionalnog kriminala i nekadašnji srpski diplomata pri UN, podsećajući na početku razgovora da je kršenje Ustava od strane predsednika države postalo, nažalost, srpska tradicija. „U vreme dolaska na vlast, sećamo se toga svi, Vučić je stalno izlazio sa Veberovim citatima zalažući se za meritokratiju, profesionalizam, da bi posle sve to preraslo u jednu zloupotrebu vlasti, pre svega iskakanjem iz svih okvira Ustava. Ali, mi smo to imali i u prošlosti, to je kod nas već tradicija. Pravnici, advokati, sudije, profesori univerziteta, tužioci koji se sad javljaju pojedinačno su sjajni, ali mi više nemamo nijednu profesionalnu, intelektualnu, akademsku ustanovu koja bi se sistematski borila za očuvanje i unapređivanje institucija. Naše institucije se do pucanja povijaju pred autoritetom vlasti. Osnovni poriv ozbiljnog profesionalca je nezavisno mišljenje i kritička distanca. Tu leži naš problem. Intelektualna elita je promašila devedesetih godina sve. Bili su ili uz nacionalne pokrete, ili se opredeljivali za ćutanje. To se sa retkim izuzecima nastavlja. Zašto smo mi autokratija? Pa nemamo osnovni uslov demokratskog društva – podelu vlasti. Ovde je izvršna vlast sve. Podela vlasti je suština demokratije. To je po definiciji suprotno od vlasti jednog čoveka. To mora da bude naš cilj! Ana Brnabić je danas jedan od premijera sa najdužim stažom u istoriji Srbije. Da li Srbija može jednog dana postati republika sa premijerom koji donosi odluke i snosi odgovornost, umesto sadašnje karikaturalne kvazimonarhije, u kojoj imamo predsednika koji se pita za sve i nije odgovoran nizašto? Mislim da Srbija to ipak jeste, ali ona je autokratska republika. Nema govora o bilo kakvim hibridnim sistemima. Evo, danas sam dobio neki materijal koji je štampao penzioni fond, a uvodnik je napisao predsednik. Poruka penzionerima je da je pred njima svetla budućnost… To je nedvosmisleno korišćenje penzijskog sistema kao instrumenta korupcije. Ova naša studija, koja se zove političko finansiranje, nije samo o finansiranju političkih partija i izbora, već možda i važnije, metodima kako se vlast održava kontrolom ekonomskog sistema. Prvi je kontrola nad javnim preduzećima a drugi kontrola javnih nabavki. To je politička ekonomija korupcije. Ako vi kontrolišete gas, struju, transport, izgradnju puteva - dajete državni novac svojim firmama koje ga potom vraćaju vama. Za sve ove velike infrastrukturne radove koje imamo, malo njih je prošlo kroz pravi proces javne nabavke. Nemamo transparentnost ugovora, niti bilo kakav nadzor nad tim novcem, jer država ide toliko daleko da ne poštuje čak ni izveštaje sopstvene interne revizije. To je totalni slom institucija. Kada su javne nabavke u pitanju, imamo situaciju da najkrupniji „poslovni ljudi” i u Srbiji imaju kriminalne dosijee. Neki od njih dospeli su pod sankcije SAD. Oni su sada ovde faktor odlučivanja, odnosno najzainteresovaniji za održavanje vlasti. Ima ih više, nisu to samo ta dvojica sa Kosova koji se najčešće pominju. Dve države opredelile su se za taj pristup uvođenja personalnih sankcija, SAD i Velika Britanija, što je za mene prvi indikator koliko su naše institucije nesposobne. Setimo se Haškog suda. Da je postojala mogućnost da mi svojim zločincima sudimo ovde, ne bi bilo potrebe za suđenjima tamo. Ali nismo bili sposobni to da uradimo. Nismo ni probali. Nije nam čak bila data ni šansa da to uradimo. Ali kada bi ljudi u institucijama radili normalno svoj posao, ti ljudi bi odavno bili procesuirani i ne bi bilo potrebno da budu stavljani pod sankcije. Za sud u Hagu nam nije data šansa, ali za korupciju jeste. Da li nam je stvarno data šansa, ako smo ranije imali uslovljavanja Tadićevog režima zbog haških optuženika, a danas režim koji čine ljudi koji su zbog toga protestovali na ulici, uz podršku EU da završe jedan veliki posao? Čekajte, mi smo u to vreme, 2010-2011, ako se sećate, imali pokušaj velike reforme sudstva koji je propao. Mi smo imali šansu da reformišemo sudstvo kao osnovni preduslov borbe protiv korupcije ali smo je politički zloupotrebili. Jedan eksperiment koji je bio politički sproveden. Nikada nismo doneli zakon o lustraciji. Umesto toga, skidamo sudije i tužioce koji su napravili karijere za vreme Miloševića i sada ćemo dovesti naše. To je opet deo te iste matrice organizovane korupcije. Ona je i tada postojala. Nije je izmislio Vučić, samo što je sad dobila daleko veće razmere To su sada gotovo idealno tipske razmere korupcije? Da, otprilike tako, što bi rekao predsednik. (smeh) Dobro, da se ne šalimo sa Veberom, on je ipak previše ozbiljan teoretičar, ali je poenta da je politička zloupotreba institucija deo te organizovane korupcije i mi to konstantno imamo. Nikako toga da se oslobodimo. Korupcija je naša konstanta. Kako zaštititi ljude koji u okviru institucija pokušavaju da pruže otpor zloupotrebama? Kada bismo imali normalne institucije, oni bi bili zaštićeni. Jer i u normalnim institucijama vi imate devijacije, ali imate političku podršku i moć da to sve uravnoteži. Nekakav red. Da ljudi ne budu zbog toga kažnjeni. Mislim da bi EU trebalo mnogo više da se bavi takvim stvarima. Umesto toga bira se stabilnost. To nije samo u Srbiji tako, nego na celom Zapadnom Balkanu, pa čak i u EU, ali tamo su mnogo bolji mehanizmi nadzora. Mi ne možemo da ga imamo u jednom parlamentu koji je većinski u takvoj razmeri. Mislim da to treba da bude njihov srednjoročni cilj. Opozicija ne može da zaštiti rezultate izbora, vlast je izgubila u Beogradu, ali je ta pobeda predata, jer opozicija nije mogla da obavi efikasnu kontrolu glasačkog procesa. Dakle, ne postoji organizacija. Vi protiv jedne organizacije morate da se borite drugom. Bez toga ne ide. Problem slabe organizacije je nepostojanje strateškog cilja kao osnove za motivaciju ljudi. Nije rešenje samo smeniti Vučića. Ja nisam video nijedan dobro razvijen program jedne političke stranke. Dakle, ekonomski program, kulturni program, odnosno državni program – šta ćemo sa institucijama, kako ćemo da ih ponovo izgradimo. Najlakše je samo smenjivati. Šta posle? Da li iko razmišlja o tome? Ja to ne vidim. Mi smo se sad, usled ovih tragedija koje još odjekuju u našim dušama, probudili da shvatimo da kod nas ima nasilja, umesto konsenzusa i dogovora. Pa to je svuda gde god se okrenemo. Samo nismo hteli da ga vidimo. Moraćemo ipak da nađemo snagu samo u sebi? Ova naša regionalna studija ukazuje zašto je važno da Srbija bude na pravom putu? Zato što je Srbija i dalje u ovom regionu najveća država, najmnogoljudnija država, ekonomski najbogatija država i jedina zemlja sa državotvornom tradicijom. Nijedna od drugih nema toliko dugu državotvornu tradiciju. Srbija mora da vuče. Srbija to može jedino ako je demokratska i bogata. Drugačije ne ide. Ne može ova zemlja da bude nešto ako je svi gledaju popreko, svi redom. To je kontradikcija u pretpostavci. Zašto ta promena ne bude jedan od ciljeva? Na kulturnom, ekonomskom, na planu unutrašnje i spoljne politike - naravno. Nemamo čak strategiju prema Kosovu koje nam je goruće pitanje. Nije dovoljno reći mi hoćemo u Evropsku uniju a nećemo da pokvarimo odnose sa Rusijom i Kinom. To nije strategija već snalaženje u datim okolnostima. To nema veze sa strateškim promišljanjem. Nema istinskog pogleda u budućnost. Kao da imamo neki autoimuni virus koji radi prilježno na razaranju svih naših vrednih tradicija. Tako je. Zato insistiram na tome da smo jedina država u regionu koja ima jednu državotvornu tradiciju i mi je ne koristimo. Ponašamo se kao da smo juče postali država. Sve se radi ispod žita, nema institucija, one su potpuno nestale. Opozicija ne može da se bavi unutarpartijskim igrama i da istovremeno menja sistem. Institucionalizacija demokratije treba da bude cilj rada vođa opozicionih partija. Tako treba da dođu na vlast. To nije lako, ali je moguće. Ja neke od tih ljudi dobro poznajem i pitao sam ih: Zašto niste u parlamentu? Zašto tamo ne obrazlažete svoje strateške planove. Četrdeset godina živim u inostranstvu i shvatio sam da ako nemate kredibilitet kao vođe političkih skupina u parlamentu, ne možete ništa da uradite. Nedostaje nam jasna državna strategija koja može da mobiliše građanstvo, oživi kulturnu intelektualnu elitu idejom koja vodi u budućnost, ka institucionalnoj demokratiji u modernoj evropskoj državi, uz poštovanje svih naših vrednih tradicija. Milan Radonjić