Rat u kome su Rusi i Ukrajinci bili u istom rovu

U jednom gradu na zapadu Rusije ovaj 9. maj je proslavljen onako kako se Dan pobede u Rusiji ne proslavlja - bez vojne parade, bez Besmrtnog puka, a sa ogradama i detektorima metala oko memorijalnog centra. Đovani Pinji, novinar portala Moskov tajms, u reportaži je pomenuo i huk ponekog mlaznog aviona. Ali piloti ruskog vojnog vazduhoplovstva ovaj put nisu akrobacijama oduševljavali publiku, već su bili samo u preletu ka drugom poslu, mračnijem i prekograničnom. Ukratko, umesto uobičajene bučne fešte, grad je slavio tiho i ozbiljno, kao što se mora u centru oblasti koja je - prema moskovskom Komersantu - od početka rata u Ukrajini do maja ove godine 167 puta bila meta napada artiljerijom i dronovima. Na stranu mali znak pitanja iza imena krivca - jer Kijev pucnjavu po ruskoj teritoriji nikada ne priznaje, ali je često ni ne poriče - ovaj 9. maj nikako nije bio za paradnu proslavu. Grad o kome govorimo zove se Kursk, tako se zove i oblast čiji je centar, i pre osamdeset godina Rusi i Ukrajinci su tamo bili u istom rovu, skupa sa ostalim sovjetskim narodima. I odneli pobedu u jednoj od najslavnijih bitaka Drugog svetskog rata. Svaki istoričar koji zna nešto o marketingu svaku će bitku kojoj je posvetio knjigu nazvati „odsudnom“, ali Bitka kod Kurska taj epitet čvrsto drži od trenutka u kome je okončana, a u kolektivnom pamćenju za sva je vremena upisana kao „najveća tenkovska bitka u istoriji“. Evo šta je o njenom značaju imao da kaže Vilijam Šajrer, američki novinar, ratni izveštač i istoričar, čije je monumentalno delo Uspon i pad Trećeg rajha i danas nezaobilazno štivo o nacističkom zlu, bez obzira na to što je prvi put štampano 1960. „Petog jula 1943. Hitler je pokrenuo ofanzivu za koju će se ispostaviti da je poslednja u njegovom ratu protiv Rusa. Biser nemačke armije - nekih 500.000 ljudi i sedamnaest pancer divizija opremljenih novim teškim tenkovima tigar - zavitlan je ka isturenom delu ruskog fronta zapadno od Kurska. Hitler je verovao da će ta operacija, nazvana Citadela, uhvatiti u klopku najbolje ruske armije, koje su brojale milion ljudi, istu onu silu koja je prethodne zime oterala Nemce iz Staljingrada i sa Dona - omogućiti mu da se vrati na Don, možda čak i na Volgu, i da zaokretom sa jugoistoka zauzme Moskvu. Umesto toga, doživeo je odsudni poraz. Rusi su bili spremni. Do 22. jula panceri su izgubili polovinu tenkova, Nemci su stali kao ukopani i počeli da se povijaju. Rusi su bili toliko samouvereni da nisu sačekali ni da se nemačka ofanziva završi, već su sredinom jula pokrenuli sopstvenu, spram izbočenog dela nemačkog fronta kod Orela, severno od Kurska, i ubrzo front probili. Bila je to prva letnja ruska ofanziva u ovom ratu, i od tog momenta Crvena armija nije prepustila inicijativu“, zapisao je Šajrer u Usponu i padu Trećeg rajha. Na stranu to što Šajrer narode i narodnosti SSSR sumarno naziva „Rusima“, što bi danas bilo proglašeno nekorektnim, vešto je predstavio razloge zbog kojih Bitka kod Kurska i danas izdiže glavu nad gotovo svime u povesti Drugog svetskog rata. Ogroman broj učesnika, što onih od kostiju i kože, što onih od gvožđa, već je dovoljan da privuče pažnju. Nema sumnje ni u to da je Operacija Citadela bila poslednji juriš Nemaca ka pobedi na Istočnom frontu. Sve posle toga, da nastavimo sportskim rečnikom, bio je njihov očajnički pokušaj da izvuku nerešeno. Šajrer takođe nije slučajno podvukao da su prateće ruske ofanzive bile letnje. Kada su decembra 1941. zaustavljeni pred Moskvom, Nemci su mogli da se lažu da im je pobedu ukrala ruska zima. Kada su se januara 1942. u begu jedva zaustavili na sto do dvesta kilometara od glavnog grada SSSR, opet su, makar i manje uvereno, mogli da krive sneg i led. Kada su januara 1943. u Staljingradu doživeli - po rečima istoričara Valtera Gerlica – „najteži poraz u istoriji nemačkog oružja“, običnim Nemcima je već ponestajalo argumenata, ali su nemački generali uz termometar mogli da krive i Hitlerovu bezumnu odluku da se do poslednje kapi krvi bori za grad koji mu vojnički uopšte nije bio potreban. Posle Kurska, misaone odbrane za Nemce više nije bilo - Crvena armija je odnela pobedu usred leta, na otvorenom bojnom polju. Ipak, bez obzira na to što ovoj bici opravdano pridajemo značaj i slavu, Šajrer je pisao pre više od šezdeset godina. Istorijska nauka je napredovala, svet i napredovao i nazadovao, a i jedno i drugo je omogućilo nove perspektive. Primera radi, Šajrerova tvrdnja da je Hitler verovao da će pohod iz Kurska završiti u Moskvi navodi na pogrešan trag. Istina je da je Adolf Hitler 1943. sve bržim hodom odmicao od stvarnosti, i istim takvim od Staljina. Dok je Hitler, nakon zapanjujućih početnih uspeha, postajao sve bezumniji, Staljin je nakon početnih katastrofa postajao sve razumniji. Početak 1943. zatekao ih je u istoj pozi nad mapama - obojicu je privlačio istureni deo sovjetskog fronta, i obojica su, prirodno za samodršce, smatrali da je napad najbolje rešenje. Staljina su Georgij Žukov i drugi komandanti ubedili da je bolje pustiti Nemce da napadnu i uhvatiti ih u zamku. No, nasuprot Šajrerovoj tvrdnji, čini se da je i Hitler, kako je 1943. odmicala, i sam počeo da sumnja u ofanzivni uspeh, svestan ozbiljnih sovjetskih priprema. Kao i Staljina, i njega su jedni generali odvraćali od napada, a drugi ga nagovarali da napadne. Svakako je u više navrata odlagao početak Citadele čekajući da na front stigne nova tehnika, poput pomenutog tenka tigar, ali je odlaganje samo omogućilo Sovjetima da dodatno isklešu odbrambene pozicije. Hitler je potom krunisao grešku naredivši zakasneli napad, i dobro pripremljena defanziva je po običaju trijumfovala nad ofanzivom, primetio bi britanski oficir i istoričar Bazil Lidel Hart. No, baš je Lidel Hart, pored nesumnjivih zasluga za vojnu istoriju, i jedan od krivaca za „mit o nevinom Vermahtu“, čiji se tragovi vuku i danas. Britanac je u posleratnim razgovorima, pretočenima u knjige, naivno dopuštao preživelim nemačkim generalima da lažu kako god žele, makar i kontradiktorno, te da sa jedne strane tvrde da Vermaht nije kriv ni za kakvo zlo, pogotovo ne za Holokaust, a sa druge da bi pokorili planetu samo da se Hitler nije mešao. Ozbiljna je istorija efikasno srušila obe teze, te se i nacističko zlo i konačni „kolaps bez premca u istoriji“, što bi rekao Šajrer, moraju pripisati i poslušničkom kukavičluku nemačkih oficira, a ne samo Adolfu Hitleru. No savremena je istorija u kopanju dospela i dublje. Čak je i fraza o „najvećoj tenkovskoj bici u istoriji“ umnogome odbačena. Pre svega, Bitka kod Kurska nije bila „samo bitka“, već skoro dvomesečni splet tri ofanzive - nemačke Operacije Citadela (5. jul) i sovjetskih operacija Kutuzov (12. jul) i Polkovodec Rumjancev (3. avgust). U okviru toga 12. jula 1943. zbila se bitka kod Prohorovke, za koju se decenijama mislilo da je na bojno polje izvela više od hiljadu, možda i cele dve hiljade tenkova, ali su brojni autori, što ruski, što inostrani, u poslednjih dvadesetak godina zaključili da su te brojke preterane. Naposletku, vredi pomenuti i da su u operacijama kod Kurska sovjetski gubici i u ljudstvu i u tehnici bili daleko veći od nemačkih. Pod drugim okolnostima, to bi se zvalo „Pirovom pobedom“. No industrijska sila SSSR, potpomognuta zapadnim saveznicima, te je gubitke mogla da nadoknadi. Nemačka nije. Ako bismo birali jednu sudbonosnu bitku na Istočnom frontu, Staljingradska ili Moskovska bi možda bile bolji kandidati od Bitke kod Kurska. No sve tri, i mnoge uz njih, donele su Crvenoj armiji neuporedive zasluge i slavu u slamanju nacizma, slavu koju danas naslednici Sovjeta nedaleko od Kurska nemilice rasipaju. Marko Lovrić