Kad je ionako sve naopako

U prošli četvrtak, na Mokranskom vrelu, dok sam se čvrljio u ligeštulu, banuo mi je jedan stari poznanik iz Beograda i požalio mi se da ni on ni njegovi drugari ne idu više u protestne šetnje, jer njega i njegove protestanti nazivaju „podmetnutim vučićevcima“! Tu počnem da mu se jadam da Pavle, Limunada i Miško Feja olajavaju i mene po Beloj Palanci da sam „pritajeni vučićevac“, jer nedeljama mog Aleka ne pominjem u kolumnama, a neću da idem u protestne šetnje ni u Pirotu. Na kraju sam otišao u pirotsku šetnju, ali nikako ne mogu da objasnim da sam ja svoj i da mene mnogo više zanima ono što je spisateljica Radojka Tmušić rekla u Aktuelnostima na Hepiju. A rekla je da Ukrajinci veruju da su oni iskopali rupu za Crno more, a i da je Isus iz Ukrajine?! Zvuči šašavo, ali, da vidiš, ima tu neke logike! Jer, Nojev grad, eno ga, potopljen na pedeset metara ispod Crnog mora, blizu ukrajinske obale. Noje je, jelda, očekivao da će Panonsko more, kad-tad, da grune kroz Đerdap. Uostalom, to mu je rekao i Svevišnji, ako ćemo verovati Bibliji, te je Noje svom narodu naredio da kopa što dublje oko njegovog grada. I narod je kopao, kopao, ali to Nojev grad od Velikog potopa nije spasilo, pa se Noje ukrcao u Barku i nasukao se na Karpate. Kada se Potop smirio, Noje se sa Karpata spustio u Panoniju, u novonastalo Podunavlje i počeo da računa vreme, a od tada su prošle 7.532 godine, kako beleži Stari srpski kalendar. A tu je nastalo i vinčansko pismo koje se od današnje srpske ćirilice razlikuje u samo tri-četiri slova! Elem, Noje je bio Srbin! E, sad, kako je Isus mogao da bude iz Ukrajine? I to je lako objašnjivo kada se ima mnogo znanja i malo soli u glavi. A priča o ohridskom Isusu stigla je u Ukrajinu sa seobom Čarnojevića, a možda i ranije. Nije li ruski car Ivan Grozni bio Srbin i nisu li Ukrajinci, ali i Rusi, potomci Srba, samo što su i jedni i drugi zaboravili ko su im roditelji, baš kao i sva nezahvalna deca? Jer, nije li Jafet, najstariji Nojev sin, krenuo sa svojim narodom iz delte Dunava, preko Karpata i naselio sve do ruske nizije? Nego, ako su Čarnojevići stigli do Ukrajine, danas je na nama da, opet, krenemo put Indije gde se, svojevremeno, uputio i Aleksandar Veliki, a za njim je pošla i njegova žena Kleopatra sa sinčićem Isusom, sve bežeći od Rimljana, posle ubistva Julija Cezara. A zašto moramo, opet, za Indiju? Jer, treći svetski rat samo što nije počeo. A profesor Maks Tegmark sa Tehnološkog instituta u Masačusetsu (SAD) tvrdi da će u „trećem svetskom ratu stradati 99 odsto ljudske populacije nastanjene u Evropi SAD, Rusiji i Kini“. On kaže: „Glavni gradovi su na meti zato što sadrže vojne objekte i zbog sprečavanja posleratnog razvoja neprijatelja. Svaki udar stvara vatrenu kuglu koja je vruća kao jezgro Sunca. Ove intenzivne eksplozije izazivaju bukvalno topljenje i isparavanje ljudi u blizini, ali i požare. Vatrene oluje gutaće gradove, olujni vetrovi raspiruju plamen topeći staklo i neke metale, pretvarajući asfalt u vruću tečnost.“ Ali, onda sledi „nuklearna zima“ koja će trajati godinama sa minus 22 stepena Celzijusa. U očajanju od predstojeće Apokalipse, odlučio sam da moje godine života počnem da računam unazad tako da ću 1. septembra, umesto 76. slaviti 74. rođendan, i, tako sve unazad, do osnovne škole i majčine utrobe. Moja Crna mi na to kaže: „Vidim da hoćeš brojanjem godina unazad da promeniš prošlost i budućnost, ali bojim se da nećeš stići ni do 73. rođendana!“