Od Asteriksa do Buridanovog magareta

Još od pada Slobodana Miloševića nije bilo međunarodnih sankcija prema nekom zvaničniku iz Srbije, sve do nedavne odluke Ministarstva finansija SAD o zamrzavanju dostupne imovine koja pripada Aleksandru Vulinu, direktoru BIA. Razlog ovome, prema objašnjenju američkih zvaničnika, predstavlja kombinaciju političkih (Vulinovo učešće u širenju malignog ruskog uticaja i ugrožavanje stabilnosti i vladavine prava na Balkanu) i krivičnopravnih motiva (korupcija, pomoć u ilegalnoj prodaji oružja, uloga u trgovini narkotika itd). Pri tome „ova mera nije usmerena ni na jednu od institucija Republike Srbije“, kako je to precizirao američki ambasador Kristofer Hil. „SAD žele da pomognu Srbiji koja jasno pokazuje da želi da bude deo zapadnih institucija. Mi ćemo joj pomoći u onoj meri u kojoj Beograd to bude želeo“, rekao je pomalo dvosmisleno Hil. U reakciji na ovu odluku, predsednik Aleksandar Vučić, čiji je Vulin dugogodišnji vrlo blizak saradnik, izjavio je da to „nije laka mera“ i da je ona politička posledica „moje politike i ja sam za to kriv“. Istakao je u tom smislu kao razlog u prvom redu odbijanje Srbije da uvede sankcije Rusiji. S druge strane i on je, kao i Hil, relativizovao ovu meru, koja navodno neće imati posledice po partnerske odnose Srbije i SAD. Zanimljivo je da je Vučić - a pridružio mu se i ministar spoljnih poslova Ivica Dačić - podsetio na to da se i sam nalazio na listi zvaničnika pod sankcijama zapadnih zemalja (EU i SAD) u vreme kada je bio deo Miloševićeve vlasti 1998/1999. Radilo se tada o prvoj seriji tzv. pametnih sankcija, koje su počele da se primenjuju direktno na pojedine osobe pri vrhu vlasti (a ne na celu zemlju, kao ranije) i koje su u jednoj meri uticale na koheziju i urušavanje režima. Ovim podsećanjem sam Vučić je - uz priznanje da problem nije samo lični, Vulinov (krivičnopravne elemente sankcija bi navodno trebalo da utvrde nadležni organi), već sistemski - simbolično ukazao na zanimljiv istorijski krug, od sankcija srpskim zvaničnicima pod Miloševićem do pojave novih sankcija pod Vučićem. Međutim dok su nekadašnje „pametne sankcije“ imale za cilj da se prvo izoluje, a zatim obori tadašnji vođa, najnovije mere SAD za sada, čini se, nemaju sličnu ambiciju. One predstavljaju tek upozorenje vrhu vlasti. Cilj im može biti, između ostalog, da se pruži mogućnost za distanciranje od rusofilskog okruženja, odnosno da, uslovno rečeno, odvoje šefa od lošeg društva. Pogledajte mu saradnike, kaže Makijaveli, pa ćete saznati kakav je vladalac. Kao Vučićev saradnik, Vulin je godinama imao dvostruku ulogu. S jedne strane bio je javni „trbuhozborac“ svog šefa u spoljnopolitičkim pitanjima o kojima bi ovaj izbegavao da bude otvoreno radikalan, posebno na regionalnom, antizapadnom ili proruskom planu (Hrvati kao „ustaše“, Albanci kao „Šiptari“, EU kao dekadentna i sl). S druge strane, Vulin je igrao i značajnu ulogu operativca („fiksera“) u raznim pitanjima – od važne faze pregovora sa Prištinom, preko upravljanja valom migracija (2015), do uloge u hapšenju odmetnute bande bivših SNS saradnika okupljene oko Velje Nevolje… Samo cirkulisanje Vulina na najvišim položajima u ministarstvima sile (odbrana, policija, državna bezbednost) pokazuje poverenje i bliskost koje mu je Vučić do sada ukazivao. Kako se to desilo da je zemlja koja praktično već celu deceniju vodi strateške pregovore o članstvu u EU, dovedena u situaciju da njeni zvaničnici dobijaju ili očekuju zapadne sankcije? U čemu je u ovom kontekstu sličnost, odnosno razlika između nekadašnje i sadašnje spoljne politike Beograda? Iako potekao iz matrice autoritarnog miloševićevsko-šešeljevskog populizma i nacionalizma s kraja 20. veka, kao i otklona od režima liberalne demokratije, Vučić je pažljivo proučavao greške svojih prethodnika. On je, nakon raskola sa Šešeljevim radikalima i dolaska na vlast 2012, sprovodio fleksibilnu, i u odnosu na Miloševića prilagodljivu spoljnu politiku - delimično nasleđenu od Borisa Tadića, delimično inspirisanu autokratskim „uzorima“, poput Erdogana i Orbana, a donekle i originalnu. Ona se uglavnom zasnivala, s jedne strane, na ad hoc praćenju međunarodnih okolnosti i pragmatične kooperativnosti sa stranim činiocima, posebno na planu rešavanja kosovskog pitanja - najbolji primer ovome, uz „Briselski sporazum“, bio je „Vašingtonski sporazum“. Elementi toga su takođe bili formalna, ali ne i suštinska proevropska politika i potraga, ne posebno uspešna, za spoljnim savezništvima (sa zemljama poput Nemačke i Mađarske, ali i sa SAD, Kinom, arapskim i drugim zemljama) uz paralelno stvaranje uslova za privlačenje stranog kapitala (bez obzira na poreklo novca) kao osnovice ekonomskog razvoja. S druge strane, u Srbiji, traumatizovanoj porazima iz 90-ih i pitanjem kosovske nezavisnosti, režim je rehabilitovao elemente miloševićevsko-šešeljevske tradicije u formi pojačane i sistematske antizapadne propagande u medijima, podsticanja istorijskog i regionalnog revizionizma i negovanja jedne vrste proputinskog narativa, kome bi mogla pozavideti i politika iz perioda kada je proglašeno „ujedinjenje“ Srbije sa Rusijom i Belorusijom. I dok je u unutrašnjoj politici Srbija tokom poslednje decenije vraćena u predemokratsko stanje u formi „hibridnog“ režima, zasnovanog na autoritarnom centralizmu, slabljenju autonomije državnih institucija, masovnoj zloupotrebi državnih resursa za zadovoljenje partijsko-privatnih interesa, kao i kontroli glavnine medija, na međunarodnom planu Srbija se faktički pretvorila u zemlju bez pravih saveznika i bez realne perspektive ulaska u EU. Održanje unutrašnje popularnosti kontrolisano je izazivanjem verbalnih regionalnih napetosti i populističkim najavama o jačanju vojske i kupovini nove vojne opreme. Međutim, za razliku od, za strance nepouzdanog, Miloševića, Vučić se uglavnom ograničio na proizvodnju virtuelnih regionalnih kriza, promovišući se paralelno kao faktor stabilnosti i mira na Zapadnom Balkanu, koji je kooperativan u pitanjima dijaloga, regionalne saradnje („Otvoreni Balkan“) ili pak uticaja na stanje u BiH. Istorijski geopolitički potres koji je izazvala ruska agresija na Ukrajinu nije suštinski promenio politiku vrludanja i žongliranja, kojom je ozbiljna spoljnopolitička strategija zamenjena populističkim parolama o „nezavisnom odlučivanju“, a Srbija svedena u potencijalno rizičan međunarodni položaj „ničije zemlje“. Nedavno iznenadno (i kratkotrajno) prisećanje šefa države da nam je potrebna izrada strategije spoljne politike samo potvrđuje ovaj utisak. Makijavelijev Vladalac je ukazao na nesiguran i opasan položaj onoga ko je realno slab, a nastoji da ostane neutralan u uslovima oštrog sukoba. Umesto samoproklamovane slike Asteriksovog sela opkoljenog imaginarnim neprijateljima, aktuelnoj spoljnoj politici Srbije više odgovara prizor Buridanovog magareta, rastrzanog između zapadnog i istočnog plasta sena, čemu lik i delo Vulina daju specifičan doprinos. Miloševićev režim je pao onda kada vođa više nije uspevao da ubedi najveći deo Srbije da je „pobedio“ NATO na Kosovu, nakon kapitulacije u Kumanovu. Drugi razlog je bio taj što su Slobini saborci pod uticajem personalnih sankcija počeli da se distanciraju od šefa. Danas stvari stoje drugačije. Odnos prema karijeri A. Vulina predstavljaće test za dosadašnju spoljnu politiku balansiranja i žongliranja vođenu u stilu Buridanovog magareta, koje i dalje merka istočni plast sena, iako preživljava žvaćući onaj zapadni. A od toga će verovatno zavisiti i buduće mere i šira dugoročnija politika SAD, EU i drugih zemalja prema Srbiji. Autor je potpredsednik Evropskog pokreta i bivši ambasador Srbije u Portugalu i EU