Kad Đuka seiri

Termin seiriti nije baš najbliži novim generacijama, ali valja ga znati, a Vladimir Đukanović, poslanik Srpske napredne stranke, zgodno se namestio da ga u praksi demonstrira: „Unutar Narodne stranke došlo je do žešćeg karambola i cepanja partije na Mikijevce i anti Mikijevce. SSP je zaratio sa Boškom Obradovićem i `Dverima`. Zeleni su na ivici podele, jer Ćuta i Zelenović se ne slažu oko BG izbora. Mi sve to sa strane gledamo i fokusiramo se na rad sa građanima“, napisao je ovih dana na Tviteru (prepisano bez ispravki) svojevrsni naprednjački „specijalac“, dajući time pokaznu vežbu onoga što se u teoriji opisuje kao „likovanje, uživanje u tuđoj nevolji“. Nejasno, je ipak, koliko je to seirenje čvrsto oslonjeno na realnost. Odnosno, da li je, usled opozicionih razmirica - a naročito posle mučne svađe oko predsedavanja skupštinskom Anketnom odboru za utvrđivanje činjenica i okolnosti koje su dovele do masovnih ubistava u OŠ „Vladislav Ribnikar“ i u Duboni i Malom Orašju kod Mladenovca - vlast zaista dobila priliku da odahne od briga koje joj je natovario protest Srbija protiv nasilja? Ili procesi koji se upravo odvijaju na opozicionoj sceni imaju potencijal i za neka drugačija tumačenja, koja, recimo, obuhvataju pojmove „smene generacija“, „pročišćavanja“ i „pregrupisavanja na jasnijim osnovama“? A možda je istina, zapravo, negde između i najlakše bi se mogla uporediti sa hodanjem po ivici noža. Na to bi mogla ukazati činjenica da je, naročito nakon užasnih zločina od 3. i 4. maja, opozicija uspela da napravi korak napred u svom delovanju (osluškivanje potreba društva, rad u parlamentu, međusobna saradnja), ali da nije uspela da se u potpunosti oslobodi potrebe za stavljanjem sopstvenih interesa u prvi plan. Što, naročito posle događaja koje pominje Đukanović, preti još jednim raspadom sa potencijalom guranja probuđenih građana u duboku apatiju. Šta je, dakle, pokazao početak rada Anketnog odbora, koji ima rok od svega trideset dana, da usred leta, kad je pažnja javnosti bitno oslabila, osvetli scenu na kojoj je došlo do i danas neprebolne majske traume? Kao da nije dovoljna svest o slabom učinku rada osam anketnih odbora osnovanih posle 2000. godine, i širokom spektru mogućnosti vlasti da i ovu važnu temu pogura u pravcu koji joj najviše odgovara, sam početak rada tela obeležilo je unutaropoziciono trvenje. Inicijator je bio Boško Obradović koji je pokušao da onemogući izbor Marinike Tepić na mesto predsednice Anketnog odbora, i to potpuno u neskladu sa odlukom parlamenta za koju je i sam glasao, a u kojoj se navodi da to mesto pripada predstavniku najveće opozicione poslaničke grupe. Večno spreman da učini sve kako bi dobio medijsku pažnju, lider Dveri je time možda čak i uspeo da politički profitira u proistočno orijentisanom delu društva. Ali, verovatnije je da je bio uspešniji u podsticanju nepoverenja u sposobnost opozicije da se bezrezervno posveti opštem interesu, makar tako važnom kakav je zaštita bezbednosti, prvenstveno dece. Anketni odbor je, ipak, tek počeo rad i još ima šanse da ga učini konstruktivnim i efikasnim. Obradović je, s druge strane, inspirisao i tumačenja koja ne želi, naročito u pobunjenom delu društva koje se jasno i glasno zalaže za smenu ministra policije Bratislava Gašića. Jer, kad odluči da za mesto predsednika Anketnog odbora, predlogu stranaka koje organizuju proteste, suprotstavi kandidata u dogovoru sa partijama koje - za razliku od Dveri - nisu glasale za Gašićevu smenu (Novi DSS, Zavetnici) da li je baš sigurno postigao poen, zasnovan na pričama o „patriotizmu“ i „državotvornosti“? Ili je zasejao i sumnju u pozadinu svog čina? O toj sumnji, recimo, govori politički analitičar Dragomir Anđelković, u tekstu pisanom za Medija centar: „Vredi se setiti da u autoritarnim sistemima sa kvazidemokratskim kulisama, kada su šefovi `službi` u problemu, oni po pravilu traže javnu podršku koju jedino mogu da dobiju od razgranate mreže skrivenih saradnika. Ko bi drugi bio lud da se zbog njih kompromituje? Tako se, u trenucima dok su saradnici prinuđeni da po sebe kontraproduktivno demonstriraju lokalnost, nakratko jasno vidi ko je sve deo, u našem slučaju, tzv. udbaškog bratstva. Boško Obradović nije bez političkog iskustva da to ne zna. I to u potpunosti. Uprkos tome, ponovo predlaže formiranje, uveren sam u to, lažnog ili BIA patriotskog bloka.“ Kontradiktorna tumačenja prate i okršaj u Narodnoj stranci, o kome se odavno govori, naročito otkako je Miroslav Aleksić potvrdio da će se kandidovati za funkciju predsednika stranke - iako Vuk Jeremić, uglavnom potpuno nevidljiv u javnosti otkako su počeli protesti protiv nasilja, nikad nije pokazao nameru da sa nje odstupi. Iznenadnom smenom Aleksića sa pozicije predsednika Izvršnog odbora, sukob je postao javan, a navijači ne dolaze samo iz stranačkih redova, već i iz šire javnosti, u kojoj je Aleksić svojim skupštinskim nastupima i učešćem u protestima, stekao dosta simpatija. Do oktobra, za kada je zakazan izbor novog rukovodstva stranke, svačeg ćemo se, verovatno, nagledati, ali već sada preovlađuju prognoze o mogućem cepanju stranke. NJima u prilog idu izjave o potencijalnoj koaliciji sa Đilasovom SSP kao jednim od razloga za sukob, o čemu je, recimo, javno govorila poslanica Ivana Parlić, koja podržava Jeremića (ona je odbila mogućnost ponavljanja saveza sa SSP u kome je ta stranka niskog rejtinga dobila aktuelne skupštinske mandate). A za razliku od „mrskog“ SSP, narodnjacima naklonjenim Jeremiću možda bi bili prihvatljivi drugi pravci povezivanja, na šta bi, recimo, mogla ukazivati tviter-prepiska Vladimira Gajića i Boška Obradovića, u kojoj Gajić podržava stav o neprihvatljivosti Marinike Tepić na mestu predsednice Anketnog odbora. Ima naznaka da ni Novi DSS nije baš sasvim monolitan, te da se stav cele stranke ne ogleda baš samo u ponašanju predsednika Miloša Jovanovića – upadljivo odsutnog sa skupštinskih sednica, ali i u javnosti od početka protesta protiv nasilja, ali zato prisutnog kad je, u medijima, potrebno dati podršku ministrima Gašiću i Aleksandru Vulinu. A pomenuta odskakanja Aleksandra Jovanovića Ćute od stavova kolega iz stranke Zajedno ne odnose se samo na beogradske izbore i nije ih primetio samo Đukanović – s tom razlikom što se u tom slučaju malo teže lepe optužbe o saradnji sa vlastima. Opoziciono pregrupisavanje i prekomponovanje, uostalom, dešavali su se pre svakih izbora i to je često, zbog neprincipijelnosti, umesto novih poena, vodilo jačanju nepoverenja. Sada, međutim, imamo novu činjenicu, koja bi mogla značiti presudnu razliku između aktuelnog momenta i ranijih situacija u kojima je opozicija pokušavala da izvede (asistirano) samoubistvo: stepen besa građana zbog stanja u društvu sada je značajno veći nego ikada u proteklih jedanaest godina naprednjačke vladavine. Promena raspoloženja se najjasnije videla tokom fijaska vlasti na kontramitingu 26. maja, a potvrdu predstavlja i činjenica da je, čak i paklenog 15. jula, protest uspeo da okupi respektabilan broj građana (manji nego ranije, ali za pik sezone godišnjih odmora, iznenađujuće veliki). U takvim okolnostima, dvostruke igre su bar dvostruko rizičnije nego ranije: onaj ko sada istraje na stavljanju sopstvenog interesa iznad opšteg, mogao bi da uspešno izvede više puta izbegnuto političko samoubistvo. Samo po sebi, s obzirom na snagu pojedinačnih aktera, to i ne mora da bude problem od naročitog interesovanja šire javnosti. Problem je, međutim, što postoji opasnost da više takvih „samoubica“ uništi i borbu za slobodu koja prvi put ima nekog, makar i dosta dugoročnog, izgleda za uspeh. Vera Didanović