Spomenik izuzetne tajnosti

Pre tačno pet godina, 20. jula 2018. Vlada Srbije je donela rešenje kojim je iznos plaćen za izradu spomenika Stefanu Nemanji i njegovo isporučivanje do Savskog trga u Beogradu proglašen za tajni podatak, sa stepenom tajnosti „poverljivo“ i rokom čuvanja od pet godina. Zakon o tajnosti podataka tako nešto dopušta isključivo radi sprečavanja nastanka štete po interese Republike Srbije, a budući da je ovde reč o informaciji u vezi sa upravljanjem finansijama u igri je i Zakon o budžetskom sistemu. Po njemu ni Vlada ni Gradska uprava ne bi trebalo da takve podatke uskraćuju, „osim ako bi njihovo objavljivanje nanelo značajnu štetu nacionalnoj bezbednosti, odbrani ili međunarodnim odnosima Republike Srbije“. Koliko god sumanuto zvučalo da bi otkrivanje cene jednog javnog spomenika, finansiranog javnim sredstvima, ugrozilo nacionalnu bezbednost ili međunarodne odnose, stvari postaju još neverovatnije kada uzmemo u obzir odredbu po kojoj se oznaka „poverljivo“ preispituje makar jednom u tri godine. To znači da u kakvu god da su hladnoratovsku paranoju članovi Vlade upali pre pet godina, nekoliko godina kasnije na sto premijerke Ane Brnabić je ponovo došao taj dokument i ona je klimnula glavom i rekla sebi: „Da, otkrivanje ovog iznosa bi definitivno nanelo značajnu štetu Srbiji.“ Odnosno značilo bi, kada bismo imali posla sa ljudima kojima je imalo stalo do slova zakona. U stvarnosti, suočeni sa pitanjima o ovoj temi, predstavnici vlasti demonstrirali su samo nonšalantnu bahatost, a nikakvu zabrinutost za državu. Tako je gradski Sekretarijat za kulturu, koji je sproveo ne baš javnu nabavku spomenika, na prvi upit NIN-a u kome smo tražili iznos potpisanog ugovora sa Aleksandrom Rukavišnjikovom, odgovorio: „Obaveštavamo vas da budžetom grada Beograda za 2020. nisu opredeljena sredstva za podizanje spomenika Stefanu Nemanji na Savskom trgu.“ Usledila je duga pravna borba kojoj se pridružila i grupa profesora sa Filozofskog fakulteta i pisac Dejan Atanacković, dobitnik NIN-ove nagrade, čiji je jedini rezultat bio da je Grad priznao da zna koliko je spomenik koštao, ali da ne sme da nam kaže. U međuvremenu je tadašnji gradonačelnik Zoran Radojičić izjavio de ne zna koliko tačno košta, ali ga zanima, a sam autor spomenika je bio još zainteresovaniji. „Ja zaista ne znam koliko sam novca potrošio za ovaj spomenik. Jer mi još uvek pristižu računi koje još uvek plaćam. Ima jedan Alan, on sve vreme nešto komplikuje, ja se nerviram, on sve nešto piše u svesku, različita dugovanja, i ja mu kažem ‘je li možeš ti da sabereš sve i konkretno da nam kažeš koliko smo istrošili sredstava’, a on kaže ‘ne mogu, zato što još uvek pristižu računi’... I meni je interesantno da li sam išta zaradio ili sam ja u minusu“, ispričao je Rukavišnjikov prilikom obilaska Savskog trga. Jedino Goran Vesić nije bio zaintrigiran. „To ništa nije misteriozno. Zahtev vajara je bio da se cena spomenika ne objavljuje do završetka radova. Kada budemo dobili odobrenje, a ja ne vidim razlog da ga ne dobijemo sada kada su radovi završeni, cena će biti objavljena“, izjavio je još u januaru 2021. godine i precizirao da je taj zahtev ugrađen u sam ugovor potpisan sa Rukavišnjikovom. Cena ipak nije objavljena, no ispostavilo se da to nije jedina neobična stavka iz ugovora. Nakon što je Beograd brigu o spomeniku poverio Muzeju grada Beograda, Muzej je sproveo javnu nabavku za angažovanje obezbeđenja koje će čuvati spomenik 24 sata dnevno, sedam dana u nedelji, uključujući i državne praznike. U dokumentaciji iz tog postupka je objašnjeno da je potrebno preduprediti bilo kakve incidente, zato što je „patina kojom je tretirana površina spomenika posebnog hemijskog sastava koji je, kao i receptura, zaštićen i u vlasništvu autora“. Preciznije: „Bilo kakav grafit, incident sa nitro sprejevima, ozbiljno narušava kulturno dobro i mogao bi da dovede do nesagledivih posledica. Kako se radi o posebno kontrolisanom oksidu hroma, vrlo je teško u eventualnom pokušaju obnavljanja patine postići isti ton i sjaj koji je umetnik u originalnom procesu postigao, te bi za vraćanje spomenika u prvobitno stanje bila potrebna ogromna novčana sredstva.“ Dakle, Grad je kupio spomenik planirajući, kako je rekao Goran Vesić, da ostane na tom mestu „vekovima, na ponos svih nas“ – ali ne i recept neophodan za saniranje oštećenja koja može izazvati običan grafit? „To je vrlo čudno i otvara prostor za beskonačne manipulacije“, kaže za NIN istoričar umetnosti Nenad Makuljević, redovni profesor na Filozofskom fakultetu. „Po pravilu, nijedan spomenik nije namenjen da ima životni vek autora, već da traje mnogo duže. To bi značilo da i ako nam budu rekli cenu spomenika, ona neće biti finalna jer ako neko još uvek ima određena prava nad spomenikom, on nije 100 posto u vlasništvu grada. Recimo, ako bi došlo do oštećenja i ako je jedini ovlašćeni da to uradi autor, umesto da može da se otvori konkurs, onda imamo problem. Druga stvar je da li bi vlasnik u bilo kakvom drugom slučaju pozvao samog umetnika. Na primer, ako je u pitanju neka zgrada čiji je arhitekta još uvek živ, logično je da ćete za popravku da se obratite prvo njemu. Ali po zakonu i ne morate. Nama nedostaje ne samo cena, nego uopšte originalni ugovor jer ovo otvara mnogo pitanja. Da li je spomenik autorsko delo na taj način da i svaka replika spomenika duguje određenu licencu autoru? Ko je, recimo, vlasan da reprodukuje i komercijalno prodaje sliku spomenika? Da li je to grad ili Rukavišnjikov? On je tako nešto mogao da traži i to može biti predmet ugovora. U svakom slučaju je krajnje neobično da spomenik sada, sa svim njegovim održavanjem, nije u apsolutnom vlasništvu grada. A naravno da niko ne podržava da se šaraju spomenici, međutim angažovati obezbeđenje da ga čuva je već apsurdno“, ukazuje Makuljević. „Nabavke“ obezbeđenja koje je raspisivao Muzej grada Beograda su dodatno interesantne zbog načina na koji Muzej opisuje spomenik Stefanu Nemanji. U već citiranoj prvoj nabavci je konstatovano da „predstavlja delo od neprocenjive vrednosti, kako materijalne tako i kulturne“, zbog čega bi svako oštećenje moglo da ima nesagledive posledice. Takva ocena kulturnog značaja je veoma smela. Setimo se samo da je stručni deo žirija na konkursu na kome je biran izgled spomenika bio nezadovoljan svim pristiglim predlozima, čak je predloženo da se konkurs poništi, ali su na kraju preglasani od strane politički podobnih članova. A kasnije je kritika stizala sa svih strana, od istoričara, preko istoričara umetnosti, do Društva konzervatora Srbije koje je zauzelo stav da se radi o „višestruko predimenzioniranom i estetski promašenom spomeniku“ i „ideološkom proizvodu megalomanije orijentalnih despotija“ koji nikakve veze sa Srbijom nema i samo će ugroziti zgradu sada već bivše železničke stanice. Sa druge strane, neprocenjivost materijalne vrednosti je teško sporiti, budući da NIN pokušava već tri godine da sazna koliko je koštao i tom poslu se još uvek ne vidi kraj. Ali Muzej grada se nije tu zaustavio! Počev od prošle godine, kada je čuvare spomenika uvrstio u objedinjenu nabavku obezbeđenja za sve objekte za koje je zadužen, u tenderskoj dokumentaciji može se pročitati da je u pitanju „kulturno dobro od izuzetnog značaja“, jednako kao i Konak knjeginje LJubice. Da je tako nešto izjavio Goran Vesić, moglo bi mu se oprostiti, ali zaposleni u Muzeju bi morali znati da je „kulturno dobro od izuzetnog značaja“ zakonski utvrđena kategorija, sa jasno propisanom procedurom u kojoj može biti dodeljena. Pa da li nam je promaklo da je sprovedena? „Prema Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture nije upućena nikakva inicijativa za utvrđivanje spomenika Stefanu Nemanji za nepokretno kulturno dobro, niti se u Republičkom zavodu razmatra ova ideja. Spomenik Stefanu Nemanji nije utvrđen za nepokretno kulturno dobro“, potvrdila je zamenica direktora Zavoda Estela Radonjić Živkov. Možemo li onda očekivati da će u atmosferi u kojoj čak i jedna kulturna ustanova poput Muzeja grada Beograda krivotvori značaj spomenika Stefanu Nemanji biti moguće, bez promene vlasti, saznati koliko su ga platili – pa makar zvanično istekla tajnost? „Iskreno mislim da neće. Ne bih upotrebio izraz ‘krivotvore’, mislim da oni potpuno neodgovorno pišu i da se uopšte ne udubljuju u značenje. A ne verujem da ćemo saznati zato što je to očigledno postalo toliko komplikovano, od samih procedura gde ne znamo kad je ko šta uradio, šta je bilo u skladu sa zakonima, šta nije... Drugo, u pitanju su očigledno velika finansijska sredstva, već od samih priprema. Ceo taj plato je deo tog ambijenta i osmišljen je zbog tog spomenika. Sve je išlo korak po korak i mi stalno lupamo o zid jer ne možemo javno po dokumentima da pratimo kad se šta desilo, koliko to košta i odakle je plaćeno. U svim drugim slučajevima su potpuno jasne procedure, a finansiranje je uvek prvi problem, a ovde ništa nije jasno osim da finansije nisu predstavljale nikakav problem - sve suprotno od onoga što se dešava kada se inače spomenici dižu. A na kraju smo dobili jedan spomenik koji je već sada besmislen. On je rusofilski, to svi znaju i postaće problem i za ovu vlast. Ne samo što je ideološki postavljen kako je postavljen, ne sa previše smisla, ikonografski konfuzan, megalomanski... On je i problem. I vide da se, na kraju krajeva, ništa ne dešava oko tog spomenika. NJegova funkcija ne postoji. Šta je to? Još jedna poluatrakcija grada Beograda, ništa više“, smatra Makuljević. Mada, u subotu je protestna kolona 11. po redu skupa „Srbija protiv nasilja“ prošla i pored spomenika Stefanu Nemanji, koji su organizatori, najavljujući rutu, nazvali „spomenikom korupcije“. Taman blagovremeno da podsete Anu Brnabić da ima zakonsku mogućnost da tajnost produži za još pet godina, iz inata. Pardon, da bi predupredila „nepopravljive teške štetne posledice po nacionalnu bezbednost“. Luka Petrušić