Radnici progutali obećanje, hoće li popiti razočaranje

Radnici leskovačke tekstilne fabrike DŽinsi Srbija, stotine njih, 4. jula su dobili istovetnu mobilnu poruku, kojom su obavešteni da više nemaju posao. Svoju katastrofu i vlasničku drskost mogli su da objasne desetinama razloga, lokalnih i državnih, globalnih i nebeskih, ali su svakako bili sigurni da poslodavac neće moći da im pripiše nedisciplinu. Ti su dobri ljudi, naime, toliko disciplinovani, da čak i kada protestom blokiraju raskrsnicu, to čine kao jedan i tačno u jedan, za kada su protest i najavili. U dvema uskim ulicama, na koje izbija pročelje leskovačke gradske uprave, verovatno nema mnogo saobraćaja ni pod redovnim okolnostima, ali 150 pobunjenih radnika DŽinsija 12. jula nije htelo da smeta sugrađanima više no što je bilo neophodno. Pre nego što je kucnuo čas da zauzmu kolovoz, čekali su u gustom redu duž zgrade, kao obični ljudi koji stoički čekaju da ih primi poslovično brzovozna državna administracija. Za razliku od „običnih ljudi“, doduše, bili su svesni da se neki poslovi bolje obavljaju pred opštinom nego u njoj. Čim je radni kolektiv DŽinsija održao prvi protest, 6. jula pred fabrikom, pomenuta državna administracija, sve do ministra rada Nikole Selakovića, rastrčala se da im obeća nove poslove. Hoće ih Grci, žele ih Italijani, traže ih Korejci, Srbija će biti svetski prvak u fudbalu, a sunce će zalaziti dvaput dnevno. Otprilike tako zvuči raj koji se rutinski nudi domaćem radništvu, pa ni Leskovčani nisu izuzetak. NJihov je raj međutim već propao u jednom es-em-esu, pa ih ni ono jedino sunce u koje mogu da budu sigurni, i koje je 12. jula savesno topilo leskovački asfalt, nije sprečilo da se oglase. „Kao što vidite, ovde su većinom mladi ljudi. Nekima je ovo bio prvi posao. Tražimo da nas gradonačelnik Goran Cvetanović zaštiti i da nam kaže koja su naša prava. Od vlasnika dobijamo samo es-em-esove, što nije u redu. Ako gradonačelnik može da zaštiti njih, može i nas. Ne tražimo ništa više od onoga što nam zakonski sleduje“, pričala je - sada već na ulici - Sandra, koja je u DŽinsiju provela 11 godina, sve vreme njegovog ovdašnjeg poslovanja. Sandra je rekla i da ne bi prihvatila obećani prelazak na drugi posao, taj naprasni skok na radno mesto za koje se nije obučavala. A pogotovo više ne bi radila za stranog investitora. „Možda bih se bavila nekom trgovinom. Nisam razmišljala o tome. Ali izbegavam strane investitore.“ O „stranim investitorima“ i o „zaštiti“, o ta dva termina koje je pomenuo skoro svaki prisutni radnik, više ćemo docnije. Trenutno još čekamo da nam se obrati neko iz gradske uprave. Sredovečni šaljivdžija glasno pita: „Gde su nam transparenti?“ Rezignirana koleginica odvraća mu da transparenata nema jer nema ni para za njih. Pošto minuti prolaze, a niko iz zgrade ne izlazi, 150 radnika se korak po korak približava ulazu. Gunđanje se pretvara u zvižduke, zvižduci se transformišu u pesmu Ferida Avdića Izađi, mala. Prednjače ženski glasovi, možda samo zbog boje, a možda i zato što se u ovakvim zgodama žene često pokažu odlučnijima od saboraca. Usred te gungule gradskoj upravi prilaze muškarac i žena zbunjenih osmeha kakve nosi samo par kome predstoji venčanje. Demonstranti ih dočekuju srdačnim aplauzom. Mladenci ulaze, a potom najzad neko i izlazi, i poziva radnike da odrede petočlanu delegaciju koju će gradonačelnik primiti. E sad, gde su u Srbiji mladenci, tu je u zasedi i romski orkestar. Harmonika, udaraljke, duvačka sekcija, sve što treba. Sveži bračni drugovi nisu mnogo zainteresovani za takvu pratnju, ali pred gradskom upravom ima i drugih drugova. Genijalni muzikanti u sekundi zaključuju da je skup - skup, svejedno da li je svadbeni ili revolucionarni, i nastavljaju svirku. Minut ili dva dobrog raspoloženja premija su za srpskog radnika, jer stvarnost ne dopušta više od toga. „Izgubio sam posao, došao na protest, ne ide da mi trubači sviraju Draganu Mirković“, zaključuje radnik DŽinsija, koji je orkestar učtivo poslao kući. Da tu surovu stvarnost skratimo barem u opisu, gradonačelnik uskoro poziva i ostatak protestanata da se pridruži sastanku, ali bez novinara. A kada je kolektiv najzad izašao iz zgrade, bio je znatno manje voljan za razgovor nego pre sastanka. Jedan za drugim radnici nas upućuju na „svoje predstavnike“. „Zaključak je da što pre treba da se dovedu novi investitori. Već se radi na ugovorima oko preuzimanja, a DŽinsi će da plati sve što je dužan i državi i nama. U skorije doba“, rekao je Stefan Jovanović. Predstavnik radnika DŽinsija dodao je i da je njemu i kolegama preporučeno da ipak ne traže poslove kod Grka, Italijana i Korejaca. „Sada čekamo, jer smo još u radnom odnosu. Ne smemo da pređemo nigde, jer ako prihvatimo novi posao, gubimo sva prava. A imamo pravo i na otpremninu. Gradonačelnik je rekao da imamo pravo. Firma ide u stečaj, a ne u likvidaciju.“ Svakako je manje zlo da firma ode u stečaj, jer u tom slučaju radnici mogu da naplate dugovanja, ali je nevolja u tome što je DŽinsi na dan protesta tvrdio da njegovi radnici na otpremninu nemaju pravo. No Jovanović je u više navrata ponovio uverenost „da će svega biti“, „da niko neće da ostane na cedilu“, „da niko neće da ostane na ulici“. Ovo poslednje je mislio i metaforično i doslovno, jer je dodao da je protestima kraj. Valjda se neće naći neka mudra glava da Leskovčanima zameri to što ih je razgovor sa gradonačelnikom smirio, jer se više od trideset godina zdušno trudimo da srpski radnici žive od toga što pojedu obećanje, pa popiju razočaranje, i tako ukrug. I tu ništa ne pomaže što turski DŽinsi nije prvi strani investitor koji je zbrisao preko noći. Odlazili su Italijani i Korejci, Nemci i Rusi, Turci i Bugari, a figurativno rečeno, nisu ih dočekivali romski, već gardijski i simfonijski orkestri. Odgovor na prirodno pitanje o tome šta mi to, sto mu DŽinsija, subvencionišemo, tražimo od Milorada Filipovića, šefa katedre za ekonomsku politiku i razvoj na beogradskom Ekonomskom fakultetu. Profesor počinje ocrtavajući kontekst srpske privrede. „Poznato je kakva je bila struktura naše privrede 2000. Ono što je preživelo sankcije, urušeno je burazerskim privatizacijama. Godinu 2012. dočekali smo bez ozbiljnog industrijskog pogona. Subvencije nisu izum SNS. Uveo ih je Mlađan Dinkić. Obim je bio manji, ali to je bio ’izum’ Dinkića i njegovog ministarstva. Mi i dalje nemamo pristup tržištu, ne možemo da se poredimo sa marketinškim sposobnostima i kanalima prodaje Nemaca ili Engleza. Takođe, ne možemo da odemo u Nemačku ili Francusku, i da samo kažemo kako hoćemo opremu za visoku tehnologiju. Oni to čuvaju za sebe. Nemačka ne želi da Kinezima prodaje tehnologije, već da njene firme proizvode u Kini, svojom opremom. Najzad, priliv direktnih stranih investicija je najmanje četiri, a možda i osam ili devet odsto bruto društvenog proizvoda Srbije. Uz doznake radnika iz inostranstva, to je više od izdvajanja za penzije. Zato moramo da se oslanjamo na inostrane investicije.“ Podsećamo, to je samo kontekst. Nakon njega sledi ogromno „ali“. „Ali moramo da budemo probirljiviji. Onaj ko očekuje državni podsticaj, besplatno zemljište, besplatne priključke za struju i vodu, mora da bude interesantan. Mora da nam donese visoku tehnologiju i visoke plate; da prosečna plata bude 1.500, a ne 200 ili 300 evra. Mora da doprinese izvozu, a mi nemamo ozbiljnu analizu koja bi nam rekla šta smo subvencijama dali, a šta dobili. Svojevremeno nam je ministar privrede Goran Knežević dao saglasnost za takvu analizu, ali pod uslovom da obezbedimo sredstva od donatora“, podseća sagovornik NIN-a. Kneževićevo ministrovanje privredom završeno je 2020. Prema Filipoviću, faza u kojoj su nam bile potrebne firme poput DŽinsija, završila se i ranije. „To je možda imalo smisla 2007. ili 2012. Sada nema, jer uvozimo čak i vozače. Pogledajte Beograd na vodi - 75 odsto radnika su stranci. Nemamo naših radnika koji bi tu radili. Prazni su nam kompletni krajevi pogranične Srbije ka Rumuniji, Bugarskoj, Makedoniji. Nema ljudi. Zato nam nije u interesu da subvencionišemo takve biznise. Subvencije treba odvojiti za one koji će podići tehnološki nivo srpske privrede, za one čiji će uticaj na BDP biti mnogo ozbiljniji.“ Filipović tu tezu ilustruje primerom nekadašnjeg Prvog maja iz Pirota. „Ta je firma nekada bila poznata po muškim odelima i imala skoro 3.000 zaposlenih. Sadašnji italijanski vlasnici ne proizvode mušku garderobu nego žensku, i upošljavaju 400 do 500 radnika. Italijani kažu da hoće i liniju za mušku konfekciju, ali da nema slobodnih radnika na tržištu. Zašto bismo ih onda subvencionisali, a već su dobili subvencije kada su kupili Prvi maj? To su nisko akumulativne grane, to je prevaziđeno, ništa se od toga ne proizvodi u Evropi, jer ne možete da nađete radnike za tako nisku zaradu.“ Kada govorimo o radnicima DŽinsija, uobičajeno je ali i upečatljivo to što su zaštitu i pošteno zarađen novac tražili od gradonačelnika. Barem u teoriji, gradska uprava nije adresa na kojoj se rešavaju radni sporovi. „Kod nas se još lokalni šerif pita za sve. Ne bi me začudilo da država zarad socijalnog mira nađe način da pritisne vlasnika da isplati otpremnine, a ako ga ne nađe - da radnike namiri sama, ’ispod žita’. DŽinsi ima ugovor sa državom, na osnovu kog je dobio subvencije. Tamo su precizirane obaveze ugovornih strana, i ako je DŽinsi svoje ispunio, nemamo osnova da igramo na kartu moralnog razumevanja“, objašnjava profesor Ekonomskog fakulteta. Srpski režimi, jedan za drugim, kod radnika gaje upravo tu himeru „moralnog razumevanja poslodavca“. Čitalac već naizust zna bajku o prijateljima koji kod nas ulažu zato što nas vole. Filipović plastično podseća kako stvarnost zapravo funkcioniše. „Istekao im je rok subvencija, izračunali su da bez subvencija ne mogu da izvuku profit koji očekuju, nisu više zainteresovani, našoj ljubavi je kraj. Možda su dobili bolju ponudu iz Makedonije, Albanije ili Bugarske. Ovde zatvaraju proizvodnju, proglašavaju likvidaciju ili bankrot, premeštaju opremu - i možda dobijaju nove subvencije. To je tekstilna industrija, sve mašine stanu u jedan ili dva dobra šlepera. Građevinski objekat mogu da prodaju ako je u njihovom vlasništvu, ni to nije problem, a možda je i unajmljen. Naš je problem ako smo zaključili ugovor koji to omogućuje. Zašto investitora nismo vezali konkretnije, to je pitanje za državu. A još je važnije pitanje da li su nam takvi investitori potrebni.“ Filipović naravno podvlači da je moguće da bi se i srpski biznismen tako ponašao. Ni on ne bi imao razloga da se ovde zadržava ako bi mu „Makedonci ponudili bolje uslove u Kumanovu“. „To je opasnost ’igre do dna’ - uporno dajete subvencije, a one vam donose sve manje“, objašnjava sagovornik NIN-a. I još jedno naravno - za bežaniju postoje i globalni razlozi. „Desile su se tektonske promene - kovid, pa rat u Ukrajini. Znate za izreku, kada slonovi kijaju, mravi se razlete na sve strane. Neke od tih fabrika su možda izvozile za Rusiju ili su se snabdevale povoljnim sirovinama iz Rusije ili Ukrajine, a sada više to ne mogu, pa su postale nekonkurentne. Ulogu, naravno, igra i stabilnost u zemlji domaćina“, objašnjava Filipović. Rešenje smo, prema profesoru, već zapisali. „Prvu diferencijaciju trebalo bi napraviti prema tehnološkom nivou, da se usredsredimo na više i visoke tehnologije. Druga je teritorijalna. Ne možemo da dopustimo motače kablova u razvijenijim delovima zemlje. Ne treba sa investitorima činiti ono što se radi sa građanima - svakome po sto evra, i onome kome je to potrebno i onome kome nije. Neophodno je i da se investitori što duže zadrže, da postanu deo ove zemlje; da nastave rad i bez subvencija, da se šire.“ Filipović uzgred napominje i da je Srbija, bez obzira na pompezne investicije, i dalje zemlja niske stope privrednog rasta. „Ta je stopa bitna zbog zaostatka za prosekom EU. Srbija je na nivou od 27 do 35 odsto proseka EU, a u taj prosek ulaze i Mađarska, Hrvatska, Rumunija, Bugarska, zemlje sa kojima smo se do pre dvadesetak godina poredili.“ Leskovački radnici, koji u vreme kada ovaj broj NIN-a odlazi u štampu imaju još jedan sastanak u gradskoj upravi, ne znaju više ni ko im je za poređenje. Voleli bi samo da bar jednom nađu razlog da limeni orkestar i sami pozovu. Marko Lovrić