Dok se prozor ne zatvori

Petr Pavel ne dolazi iz neke od ključnih članica Severnoatlantske alijanse, ali bi, na osnovu podataka iz njegove biografije, posmatrano sa strane s pravom moglo da se pretpostavi kako ono što predsednik Češke Republike ima da kaže na temu daljeg razvoja rata u Ukrajini i izgleda za njegovo okončanje ima specifičnu težinu do koje najveći broj njegovih pandana iz drugih zemalja članica NATO po prirodi stvari ne dobacuje. Jer, Pavel je ne samo bivši vojnik, general u penziji - ako nekoga nismo prevideli, po tome s njim među aktuelnim šefovima država ili vlada članica Alijanse, a i on tek donekle, može da se uporedi jedino predsednik Bugarske Rumen Radev, svojevremeno zapovednik tamošnjeg ratnog vazduhoplovstva (samo što je on lik iz sasvim druge priče) - nego i nekadašnji načelnik Generalštaba češke armije i bivši predsedavajući Vojnog komiteta NATO, te oficir koji je tokom ratova na prostoru bivše Jugoslavije stekao dragoceno terensko iskustvo; to će reći - neko ko, kad priča o vojnim stvarima, za razliku od većine političkih lidera, stvarno zna o čemu govori. Ono što je Pavel izjavio na marginama prošlonedeljnog samita NATO u glavnom gradu Litvanije, Vilnjusu, ostalo je, međutim, nekako nedovoljno primećeno, barem u onim međunarodno najpoznatijim i najcitiranijim medijima - mada nije promaklo drugim, manje razvikanim, uključujući i neke u Hrvatskoj, recimo. Šta je to Pavel rekao? Da Ukrajina ima još samo pet-šest meseci da na bojištu ostvari značajniji teritorijalni napredak pre nego što se uđe u period u kome će druga dešavanja - uključujući predsedničke izbore u Sjedinjenim Državama i „izbore“ u Rusiji - početi da odvlače pažnju evropskih saveznika sa zbivanja na frontu, a pritisak da se što pre dođe do sporazumnog mira, makar on bio i na štetu teritorijalne celovitosti Ukrajine, postane mnogo veći. Ukrajinski „prozor“ za ostvarivanje značajnijeg vojnog uspeha „do kraja godine će manje-više biti zatvoren“, kazao je on britanskoj televiziji Skaj njuz. „Šta god da se postigne do kraja ove godine biće početna tačka za pregovore.“ „U idealnom svetu“ ukrajinska pobeda podrazumevala bi potpunu obnovu ukrajinskog suvereniteta, rekao je još Pavel. Ali, „realno gledano, stanje (na ratištu, prim.) će biti tek nešto drugačije, i nastaće situacija u kojoj će Ukrajina biti spremna da otpočne pregovore onda kad iscrpi sve mogućnosti daljeg napredovanja“, ocenio je on. „A spremnost zemalja koje Ukrajinu podržavaju da to i dalje čine opašće usled zamora ratom; prirodno je da protokom vremena ta podrška počne da slabi.“ Poenta Pavelovog istupa bila je da se, kako je i sam podvukao, ukaže na potrebu da se Ukrajini odmah pruži maksimalna politička, vojna i finansijska podrška kako bi pomenuti vremenski period bio što bolje iskorišćen. Pod tim je podrazumevao i davanje „snažnog signala“ Kijevu da u perspektivi, kad se rat završi, s izvesnošću može da računa na članstvo u NATO. „Bilo šta manje od toga bi verovatno bilo nezadovoljavajuće“, dodao je. Ali to se u Vilnjusu na kraju nije desilo - a svakako ne u formi u kojoj je ukrajinska strana to (bez realnog utemeljenja) očekivala. Istočne članice NATO, u prvom redu Poljska i tri baltičke republike, ali i Francuska, zagovarale su davanje čvrstih garancija da će jednom „kad se uslovi steknu“ - tj. kad rat bude okončan, a članice Alijanse se oko njenog prijema usaglase - Ukrajina biti primljena u članstvo. Ali Nemačka i, presudno, SAD nisu bile za to, pa je takav stav i preovladao u završnom kominikeu, na inicijalno burno nezadovoljstvo ukrajinskog predsednika Volodimira Zelenskog, koji je odbijanje Alijanse da Kijevu ponudi jasan vremenski okvir na svom Tviter nalogu nazvao „apsurdnim“. Kako se ni drugi ukrajinski zvaničnici u kontaktima s pandanima iz NATO nisu ustručavali da pokažu koliko su nezadovoljni, to je onda izazvalo iskakanje iz diplomatskih okvira i na drugoj strani kada je britanski ministar odbrane Ben Volas na jednom brifingu za medije s dozom iritacije primetio kako ne bi bilo naodmet da Ukrajinci pokažu i malo zahvalnosti za pomoć i podršku koju im Zapad obezbeđuje od početka ruske agresije. „Rekao sam im prošle godine, nakon što sam se vozio 11 sati da bi mi bila uručena lista (ukrajinskih vojnih potrepština), da ja nisam Amazon“, rekao je on, objašnjavajući da je ukrajinska taktika da onog trena kad im bude isporučena jedna vrsta naoružanja ili vojne opreme odmah kreću da traže drugu. I američki savetnik za nacionalnu bezbednost DŽejk Saliven se osetio ponukanim da, slično Volasu ali uzdržanijim tonom, izjavi kako veruje da američki narod zaslužuje zahvalnost za podršku koju SAD pružaju Ukrajini. Do kraja samita temperatura je ipak spuštena dovoljno da lideri NATO zemalja i Ukrajine pred novinarima budu u stanju da prave šaljive aluzije na Volasov istup - britanski političar je dotle već postao viralan na društvenim mrežama u Ukrajini, odakle su mu upućivani ironični izrazi zahvalnosti - pošto je u međuvremenu i ukrajinska strana shvatila da je prekardašila. Uostalom, kao što je sa više strana konstatovano - imajući na umu kakve su okolnosti - nikome nije ni zameriti mnogo što pod konstantnim pritiskom tu i tamo pokazuje znake stresa. A usledila je i kakva-takva uteha u vidu uspostavljanja Saveta NATO-Ukrajina (mada to suštinski ne znači mnogo, budući da je njihova saradnja faktički već podignuta na nivo koji premašuje onaj predviđen tim forumom); te odustajanja Alijanse od daljih zahteva predviđenih akcionim planom za članstvo koji je Ukrajina, kao i svaka druga potencijalna članica organizacije, morala da ispuni. To pak znači da je pitanje budućeg ulaska u NATO faktički svedeno na isključivo političko, bez primene drugih kriterijuma. Što će, doduše, i u doglednoj budućnosti ostati nezanemarljiva prepreka, budući da ne smatraju svi u NATO da je Ukrajini mesto u njemu, bez obzira na to što se u završnom dokumentu konstatuje upravo to. Nezadovoljstvo Ukrajinaca gledala je da ublaži i Grupa sedam najrazvijenijih zemalja sveta, koja se usred samita NATO iznebuha oglasila objavom uspostavljanja dugoročnog bezbednosnog okvira za Ukrajinu. (U Vilnjusu su bili svi lideri iz G7, uključujući i Fumija Kišidu, premijera Japana - jedine zemlje u toj grupaciji koja nije članica Alijanse.) Taj okvir Ukrajini treba da, kako je saopšteno, na dugi rok omogući dodatnu vojnu i finansijsku podršku dovoljnu za uspostavljanje „održive sile sposobne da odbrani Ukrajinu sada i odvrati ruskog agresora u budućnosti“, što uključuje snabdevanje vojnom opremom, obuku ukrajinskih trupa i deobu obaveštajnih podataka. Te bezbednosne garancije su, rekla je nemačka ministarka spoljnih poslova Analena Berbok, „jasno definisane kao akutna, srednjoročna i dugoročna“ materijalna i finansijska pomoć na koju će Ukrajina moći da računa dokle god joj bude potrebna; kako, međutim, G7 ne važi za naročito učinkovitu grupaciju, veliko je pitanje šta se na taj način može postići što ovako ili onako već nije moguće uraditi kroz podršku koju Ukrajini obezbeđuje NATO. I iz tog razloga, uz već navedene, u medijima na Zapadu nije malo komentara u kojima je ocenjeno kako na samitu nije učinjeno dovoljno za ukrajinsku stvar - pogotovo ne s obzirom na to da je Ukrajini i Gruziji još na samitu 2008. prvi put otvorena perspektiva članstva u Alijansi. (Taj nesrećni poziv je, međutim - tu činjenicu je odavno postalo nemoguće ignorisati - bio i događaj koji je direktno inicirao dramatični zaokret u politici Putinove Rusije prema Zapadu, koja otad u njemu vidi isključivo neprijatelja koji stalnim širenjem NATO na istok u pitanje dovodi njene temeljne interese i predstavlja bezbednosnu pretnju.) Nije se ipak na samitu sve vrtelo isključivo oko Ukrajine. Ako je u Vilnjusu iko uspeo da sebe postavi u centar pažnje, to nije bio Zelenski, nego turski predsednik Redžep Tajip Erdogan. Okuražen nedavnom uverljivom pobedom na predsedničkim izborima, i maksimalno eksploatišući specifičnu poziciju Turske - članice NATO koja ne samo da odbija da uvede sankcije Rusiji, nego je s njom od izbijanja rata i intenzivirala političku i naročito ekonomsku saradnju - Erdogan je neposredno uoči skupa u litvanskoj prestonici i tokom njegovog trajanja demonstrirao sve odlike prefriganog orijentalnog pragmatika koji je naizmeničnim zatezanjem i popuštanjem za svoju zemlju izdejstvovao, uz jedan ekstravagantni izuzetak, gotovo sve što je hteo. Nakon što je Turska mesecima opstruirala ulazak Švedske u NATO optužujući je da ne uzima za ozbiljno njenu zabrinutost da su tamo utočište našli pripadnici kurdskih organizacija koje Ankara smatra terorističkim, Erdogan je, na opšte iznenađenje, saopštio da je njegova zemlja sada saglasna s tim da se Švedskoj omogući ulazak u Alijansu. Tu odluku, doduše, mora da verifikuje turski parlament i to se neće desiti pre oktobra, u najboljem slučaju; ali kako u parlamentu većinu imaju Erdoganova Partija pravde i razvoja (AKP) i njeni saveznici, to ne bi trebalo da predstavlja veći problem. Pod uslovom da, recimo, švedski desničari ne krenu ponovo da javno spaljuju Kuran, kao što su onomad - i ne prvi put - učinili. Erdoganovu objavu sledila je ona mađarska - da ni Budimpešta više neće kočiti ratifikaciju odluke o prijemu Švedske u NATO. (Vladi premijera Viktora Orbana nije bilo po volji što ju je Stokholm redovno kritikovao zbog inače svima očiglednog urušavanja vladavine prava u Mađarskoj.) I, kao čarobnim štapićem, problem blokade švedskog ulaska u Alijansu je naizgled prestao da postoji. Erdogan je zauzvrat dobio saglasnost Bele kuće za nabavku dugo željenih borbenih aviona F-16 - koje, uzgred, želi i Ukrajina - a koje su Amerikanci dugo odbijali da mu prodaju, kivni što je, uprkos njihovim izričitim upozorenjima da to ne čini, Turska svojevremeno nabavila ruske raketne sisteme S-400. (Zvanično, Vašington negira da postoji ikakva veza između promene turskog stava po pitanju prijema Švedske i američkog zelenog svetla za prodaju aviona Turskoj, ali u to, naravno, niko ne veruje. A kao i u prethodnom slučaju, i ovde postoji jedna ograda: da li će dogovor o prodaji aviona biti realizovan zavisi od toga da li će se s tim saglasiti i Kongres.) S tim što se ovaj deo priče tu ne završava. Erdogan je izdejstvovao i ukidanje sankcija koje su članice NATO turskim firmama iz sektora vojne industrije i avijacije uvele iz istih razloga kao i Amerikanci blokadu nabavke aviona, ali i zbog u to vreme učestalih upada turskih snaga na sever Sirije. Ovo će, nesumnjivo, posebno obradovati predsednikovog zeta Seldžuka Bajraktara i druge privilegovane biznismene iz Erdoganovog najbližeg okruženja. Jedino što Erdoganu nije prošlo - jer nije ni moglo da prođe - bilo je što je pred samit kao jedan od uslova za povlačenje blokade prijema Švedske, ponešto bizarno, zatražio i da Evropska unija obnovi i ubrza pregovore o prijemu Turske u članstvo. Jeste da se sastav NATO i EU dobrim delom poklapa, samo kakve veze proces donošenja odluka u jednoj organizaciji ima sa funkcionisanjem druge? Jasno je to, naravno, i turskom lideru, ali je svejedno hteo da proba nešto i na blef... I bez toga su Erdogan i zapadni partneri u Vilnjusu pred kamerama izgledali kao ponovo pronađeni prijatelji, makar je svima bilo očigledno da je to prijateljstvo strogo transakcione prirode. Sve u svemu, dakle: Ukrajina na dugoročnom stendbaju, Švedska skoro pa pred prijemom, Turska zasad namirena, jedinstvo u NATO najvećim delom očuvano - dok neka nova nepredviđena ili pak ne toliko neočekivana okolnost odnose ponovo ne uzdrma. A svi i dalje s Rusijom u mislima. Vladan Marjanović