Treba li „otkazati“ Ramštajn

Od kraja maja nemačke medije potresa jedan #MeToo skandal. Nekoliko žena optužuje Tila Lindemana - krupnog, u kožu utegnutog 60-godišnjeg pevača hevi metal benda Ramštajn - za različite vidove seksualnog uznemiravanja. Irska ljubiteljka benda po imenu Šelbi Lin tvrdi da je u bekstejdžu drogirana i „pripremana“ za seks. Druge žene govore o neželjenim seksualnim kontaktima koje nisu bile u stanju da odbiju jer su bile isuviše prepadnute da bi tako nešto pokušale. Priča se o zloglasnom „nultom redu“, najbližem bini tokom nastupa uživo, iz koga su mlade žene, uključujući Lin, navodno regrutovane za Lindemanovu zadovoljštinu posle koncerta. Šta je od ovoga istinito trenutno istražuje berlinsko tužilaštvo. Lindemanova bivša supruga kune se da je njen nekadašnji suprug prema ženama uvek bio besprekorno ljubazan. A Lin je naknadno promenila svoj iskaz, i sada tvrdi da je Lindeman nije ni dotakao. Šta god da je istina, Lindemanov slučaj navodi na pitanje o kome se poslednjih par godina žustro debatovalo, posebno u Sjedinjenim Državama, ali sve više i više i u Evropi: mora li se o nečijoj umetnosti suditi na osnovu ponašanja njenog kreatora u privatnom životu? Postalo je prilično uobičajeno da kritičari u negativnom kontekstu govore o slikama Pabla Pikasa zbog toga što su žene s kojima je bio svašta pretrpele od njega. Jedan poznati filmski kritičar obznanio je da više ne može da na isti način gleda filmove Vudija Alena nakon što je režiser, bez ijednog dokaza, optužen da je seksualno zlostavljao usvojenu sedmogodišnju kćer. Filmovi Romana Polanskog ne ulaze u distribuciju u SAD jer je 1977. drogirao i silovao trinaestogodišnju devojčicu. Pikaso je kreirao moćne portrete nekih od žena koje je zlostavljao. Jedan Alenov film govori o sredovečnom muškarcu, u interpretaciji samog Alena, koji se zaljubljuje u tinejdžerku. I mada se žudnja za 17-godišnjom devojkom teško može uporediti s nasrtajem na sedmogodišnje dete, sadržaj ovog filma se često uzima kao dokaz da su optužbe na njegov račun utemeljene. Nijedan film Polanskog nema nikakve veze sa zločinom koji je počinio u stvarnom životu. Slučaj Lindemana i njegovog benda je još kompleksniji. Provokacija i seksualno nasilje su u središtu Ramštajnovih nastupa, a isto važi i za Lindemanovu poeziju. Nemci su u posleratnom periodu uložili veliki trud kako bi se otresli imidža tevtonskih ratnika, uniformisanih sadista i ekstaze kolektivnog ekstremizma. Sve što je podsećalo na brutalnu nemačku prošlost postalo je tabu u pacifikovanoj, civilizovanoj, demokratskoj republici. Ramštajnova rokenrol pobuna je teatralno razbijanje nekih od tih posttrećerajhovskih tabua. Ramštajnovi video-spotovi i scenski nastupi uključuju nordijske ratnike, konclogorska iživljavanja, seksualnu torturu i tvrdu pornografiju. To su svesne aluzije na nacističke spektakle po zamislima Alberta Špera i propagandne filmove u režiji Leni Rifenštal. Jedna njihova pesma, pod naslovom Pussy, veliča grubi seks. U pesmi Deutschland postoji referenca na Übermenschen (nadljude, u skladu s nacističkim konceptom, prim.). A Lindeman je napisao i pesmu koja opisuje seks s usnulom, drogiranom ženom. Moglo bi se zauzeti stanovište da je ispoljavanje mračnih ljudskih impulsa deo umetničke kreacije (ili nekih sportova). Bolje je manifestovati ih na bini, ili na fudbalskim stadionima, nego u politici, ili ne daj bože ratu. U Ramštajnovom fazonu prisutan je snažan element ironije: Treći rajh poprima formu nesnosno bučnog, operetskog čina, ne da bi se demoni iz prošlosti veličali nego da bi se egzorcizmom oterali. Nešto od toga deluje strahovito neukusno (poput oživljavanja prizora iz konclogora za potrebe muzičkog video-spota), ali publika širom sveta ushićena je Ramštajnovim teatralnim viđenjem nemačke krivice: „Nemačko, moje srce je u plamenu / Želim da te volim i proklinjem!“ Ramštajn je i ranije bio kritikovan, ali je otrovna atmosfera skandala samo uvećavala njegovu popularnost. Cela poenta je, uostalom, i bila u poigravanju s nemačkim đavolom. Da li optužbe na Lindemanov račun treba da promene naš stav? Treba li njegova muzika da bude zabranjena zbog toga što se privatno nedolično ponašao? Jedna nedavna anketa u Nemačkoj pokazala je da 45 odsto ispitanika smatra da bi trebalo, dok je 23 odsto apsolutno protiv toga. U međuvremenu, za seriju junskih koncerata benda u Minhenu prodato je 240.000 karata. I pre nego što je Lindemanov slučaj stigao do suda optužbe na njegov račun imale su posledice. Lindemanov izdavač, Kiepenheuer & Witsch, raskinuo je ugovor s njim, iako pre tri godine nije imao nikakav problem s tim da objavi i njegovu najzloglasniju pesmu, Wenn du schläfst (Dok spavaš). Besni demonstranti razbili su izlog Ramštajnove berlinske kancelarije. Neki smatraju da bi istraga mogla da dovede do raspada grupe. Ne deluje baš ohrabrujuće što je grupa smesta dala otkaz ženi za koju se tvrdi da je bila zadužena da regrutuje devojke iz „nultog reda“, mada članovi Ramštajna nastavljaju da negiraju da išta znaju o zloupotrebama na afterpartijima. Na skorašnjim nastupima benda više nije bilo nultog reda, pa čak ni žurki po njihovom završetku. Postoje savršeno dobri razlozi da se osuđuje Ramštajnova ikonografija, kao što postoje i dobri razlozi zbog kojih tabue posleratne Nemačke ne bi trebalo razbijati tako olako, makar i u vidu hevi metal burleske. Možda je izdavačka kuća Kiepenheuer & Witsch trebalo još jednom da razmisli pre nego što je objavila pesmu u kojoj se fantazira o silovanju. Ali pitanje ostaje: da li bi trebalo zabraniti umetnost zbog ponašanja njenog tvorca. Tu već ima mesta sumnji. Ako se za optužbe na Lindemanov račun ispostavi da su istinite, za to će morati da odgovara. Ali to nije razlog zbog koga bi ljudi trebalo da prestanu da slušaju njegovu muziku. Može se kritikovati Ramštajnovo pozorište. Mene što se tiče, ne žuri mi se da odem na neki Ramštajnov koncert. Ali mnogo od onoga što ne bi smelo da bude dopušteno u životu trebalo bi da bude dopušteno u umetnosti. Nisam ubeđen da je zabranjivanje fantazija najbolji način da se društvo zaštiti od postupaka izvesnih fantasta. Ijan Buruma publicista i pisac čija poslednja knjiga je The Collaborators: Three Stories of Deception and Survival in World War II © Project Syndicate, 2023.