Kao sunce ili kao mesec

To ispade bolje nego što sam očekivo, replika je kralja vila i vilenjaka Oberona iz komada San letnje noći, za mnoge najboljeg dramskog pisca Vilijama Šekspira. NJome je naslovljeno deseto, jubilarno izdanje Šekspir festivala čije je letnje „poluvreme“ trajalo od 29. juna do 5. jula ove godine. Taj citat zapravo artikuliše početne strahove i nade Nikite Milivojevića, direktora i osnivača ove pozorišne smotre, pa je i zbog toga specifičan. Jer, Milivojević je 2014. mogao samo da sanja o uspehu dovođenja 54 predstave iz 22 zemlje sveta, čime je pokriven veliki deo opusa od 38 pozorišnih komada genija iz Stratforda na Ejvonu. Takođe, Milivojević nije mogao ni da nasluti da će njegov festival privući više od 20.000 gledalaca, ni da će biti ovenčan brojnim priznanjima. Ipak, smotra je odmah zapalila javnost, ponevši titulu jednog od 10 najznačajnijih događaja u kulturi Srbije već u drugoj godini izvođenja, prema listi Agencije Beta, i postala delom Evropske mreže Šekspir festivala (2015), dobivši i potvrdu međunarodnog žirija Evropske asocijacije festivala za izuzetne umetničke domete (2019/2020). Običnom čoveku, Šekspir festival doneo je mnogo radosti, pročišćene patnjom i mudrošću, čime obiluju stihovi engleskog maga teatra iz 16. veka, a koji su i danas na repertoaru mnogih svetskih pozorišta. Ako je Šekspirov kompleksan život bio nevidljiva potka trijumfa domaćeg pozorišnog praznika, sa sve nepoznanicama iz privatne sfere njegovog postojanja, i sumnji u autentičnost nekih od rukopisa, šta je evidentno doprinelo rejtingu te manifestacije? Mnogi bi rekli – samo poprište događaja, Vila Stanković u Čortanovcima. NJu je sazidao Radenko Stanković, kardiolog, osnivač Medicinskog fakulteta u Beogradu, ministar prosvete za vreme vladavine kralja Aleksandra I i namesnik kralja Petra II Karađorđevića, da bi nakon Drugog svetskog rata bio uhapšen i osuđen na 12 godina robije zbog navodne „saradnje sa okupatorom“. Vila je konfiskovana 1958, pa su se nadalje u njoj baškarili Titovi „drugovi“, ali i partijski čelnici potonjeg razdoblja. Ovde su održani i mnogi državni prijemi, dok danas pokrajinska vlada, u čijem je posedu, vilu koristi za protokolarne sastanke. Takvu kakvu je zamislio čuveni Dragiša Brašovan, u stilu srednjovekovnih dvoraca, sa velikim imanjem koje se terasasto spušta ka Dunavu, poželeli su da kupe Radoman Božović, predsednik srpske vlade devedesetih prošlog veka, kao i teniser Boba Živojinović i njegova supruga Lepa Brena. Za divno čudo, vila ipak nije (sasvim) otuđena od naroda. Danas se ovde odvija i Novi Tvrđava teatar, pored Šekspirfesta, čije su pozorišne ujdurme nalik intrigama oko Vile Stanković. Lokalne struje fruškogorca, kao dela ruže vetrova, ovde hlade letnje noći, ali ponekad navlače i oblake. Stoga, kad se nevreme spusti na Čortanovce, festival se seli u Srpsko narodno ili Pozorište mladih u Novom Sadu. Za posetioce, uveliko navikle na lepotu čortanovačkog ambijenta, ovo predstavlja razočaranje, te se od same predstave više očekuje. Ona ih nikad ne izneveri, čemu je primer ovogodišnji nastup Teatra BeReZe iz Turske sa komadom Magbet/Košmar za dvoje, scenski osmišljenim minimalistički. Međutim, Stankovićeva vila nudi ugođaj per se. „Ona kao da otvara čula na neki poseban način i čini publiku prijemčivijom za Šekspira“, fenomen tumači Milivojević. Premda su pozornice i drugih festivala iz Evropske mreže delom otvorene, uključujući i Šekspirov Glob teatar, teško da ima premca Vili Stanković. „Kada trupama pošaljem poziv, uvek im predložim da vide fotografije scene, na šta se svi oduševe jasnom asocijacijom na srednji vek“, navodi Milivojević. Menadžerski svestran, on čini sve da učini privlačnim boravak stranih gostiju u Srbiji, predlažući im vikend ture obilaska Fruške gore, gde su Čortanovci smešteni. Tako se posetioci kući vrate kompletno oduševljeni, kako svedoči Milivojević. Smislio bi on turistički program i za mesec dana, koliko traje Šekspir festival u Gdanjsku, finansijski najbolje potkovan od svih iz porodice. Ni Milivojević na prvi pogled ne bi trebalo da se žali, jer njegov festival punu deceniju podržavaju pokrajinska vlada, Opština Inđija, osiguravajuća kuća UNIQA, a nešto kapne i sa strane, pa i od Ministarstva kulture Srbije. Ali, dinamika uplata ostavlja posledice na pregovore sa inostranim trupama, koje ne mogu da čekaju da se tamo neko smiluje i koju paru udeli. Ponekad račun pobrka i angažman zvezda na drugim stranama, tako se desilo da Šarlota Rempling nije otvorila festival ove godine. „Rempling će doći u završnici, u oktobru, ispred pozorišta Pitera Bruka Théâtre des Bouffes du Nord i besediti Šekspirove sonete uz pratnju Bahovih muzičkih svita“, najavljuje naš sagovornik. Iz pomenutih razloga, organizacija festivala za njega je daleko teži zadatak od sastavljanja programa. „Šekspir se i danas igra s nesmanjenom žestinom, budući da svaka generacija nešto svoje u njemu prepoznaje. On govori o realnom životu, o arhetipskim sklopovima što formiraju naše snove, strahove, ambicije...“, objašnjava Milivojević. U tim stihovima svako nađe ono što traži, pa je suština ovog štiva neuništiva protokom vremena. Ili, što bi rekao čuveni reditelj Piter Bruk, „Šekspir je kao sunce ili mesec, on je kao fenomen koji se ne može objasniti“. Inače, Bruk - proslavljen upravo inovativnim tumačenjem klasika – uskočio je kad je Šekspirfestu bio najpotrebniji, u jednoj od novčanih kriza (2016). Na njegovo pismo sa navedenom rečenicom, svi su reagovali, pa je i festival jače utvrđen u svojoj egzistenciji. Iako složena, selekcija se odvija na festivalski uobičajene načine – neke predstave direktor pogleda uživo, druge preko video-linkova, treće se same preporuče preko javnog poziva. Glavno merilo je da se dramska forma razlikuje od već viđenih drama, antidrama, komedija, tragedija, mjuzikla, džez koncerata, stendap komedija, koreodrama... Za divno čudo (opet), ovaj recept uspeva i nakon 10 godina, jer toliko je Šekspir inspirativan. Fleksibilan je i sam festivalski oblik, uvek nečim novim obogaćen. Tako je 10. izdanje obeležila programska linija Moj prvi Šekspir, sa predstavom Bogojavljenska noć, nastalom u saradnji Pozorišta mladih i Akademijom umetnosti iz Novog Sada. „Time se izlazi u susret mladim rediteljima, producentima, scenografima.., koji bi inače morali da čekaju dugo da se uhvate ukoštac sa Šekspirom“, Milivojević tumači novinu. Još jedna posebnost vojvođanskog pozorišnog spektakla jeste njegova senzitivnost prema ranjivim grupama, pa se Flute Theatre iz Londona, nakon izvođenja komada Perikle u Čortanovcima (na oduševljenje gledalaštva), već sutradan obratio autističnoj deci prilagođenim nastupom, na Kamernoj sceni SNP-a. „Nakon te izvedbe, prišla mi je jedna majka autističnog mladića i, sva u suzama, rekla da tako nešto baš nikada nije doživela“, Milivojević ističe. Festival je osoben i zbog činjenice da je njime (jedva preživela) srednja klasa postala vidljivija. Profesorke u penziji, bibliotekari, državni službenici... (mahom paradno odeveni), izašli su iz senke i zauzeli mesta u gledalištu. Zato se ono iz godine u godinu proširuje, u sazvučju sa odmah razgrabljenim kartama. Takođe je primetno da među posetiocima ima mnogo mladog sveta, što otklanja predrasude vezane za omladinu. Prema Šekspirfestu kroje se i godišnji odmori, kako napominje Milivojević. Manifestacija je draga i bardovima glumišta u ulozi posetilaca, ali do lane i protagonista programa Moj Šekspir, gde su pred publikom Svetozar Cvetković, Svetlana Bojković, Zijah Sokolović, Voja Brajović, Milica Mihajlović, Nebojša Dugalić i mnogi drugi, „ispovedali“ muke i draži suočavanja sa velikim pesnikom. I sada neki od poslenika pozorišta znaju da svrate na festival, ako ih ne ometu obaveze (u poslednje vreme - uglavnom snimanja TV serija). Tako oni još jednom odaju počast engleskom velikanu čija aktuelnost ne prolazi. Jer, Šekspir nije muzej, učmala tekovina nekih bivših epoha. On govori o stvarnom svetu, a njemu i pripada. U svakom od nas kriju se i Romeo i Julija, i Magbet, i kralj Lir, i Otelo, i sve druge ličnosti iz čuvenih stihova. Jedino je pitanje ličnog doživljaja, kako nas čitalaca i gledalaca, tako i trupa koje danas tumače davno napisanu istinu. Dragana Nikoletić