Kad je kultura samo nepotrebni trošak

Na mejl adrese novinara koji prate kulturu svakodnevno stigne bar po jedno saopštenje iz resornog ministarstva. Uglavnom su to informacije o raznim potezima ministarke Maje Gojković, od putovanja u povodu različitih događaja i susreta s uvaženim ličnostima, do svečanih otvaranja manifestacija koje ona smatra značajnim. U slučaju zvanične reakcije na zahteve Nezavisne kulturne scene Srbije, kao organizatora nedavnog protesta ispred Ministarstva kulture, takva korespondencija je izostala, možda i zbog procene da se radilo o problemu internog tipa, tj. izvan šireg interesa. Jer, zašto bi se javnost opterećivala time što Ministarstvo „nema nadležnost“ da traži povećanje budžeta za kulturu s bednih 0,67 odsto na makar jedan procenat, što su protestanti tražili između ostalog? Slično odricanje od odgovornosti Ministarstvo je ispoljilo i u gotovo svim drugim zahtevima udruženih kulturnih radnika, te su ponuđene samo „kozmetičke promene“ i odgovori tipa da ono (ili ministarka?) nema ništa protiv toga da njegov posao neko drugi obavi. Međutim, upravo je ovo telo nadležno da predloži visinu svog godišnjeg budžeta Ministarstvu finansija, ali uz obrazloženje potreba tog sektora, potkovano podacima koji proističu iz analiza stanja i pravaca daljeg razvoja, kao i poređenja s drugim sektorima, zemljama, periodima... „Dakle, predlaganje budžeta mora da prati ozbiljan rad koji traži duboko razumevanje kulturnih politika, društvenog konteksta i uloge kulture u razvoju društva. Taj proces zahteva i sposobnost da se kultura pred čitavom Vladom, ali i javnošću, predstavi kao ulaganje u budućnost, a ne kao nužni trošak“, objašnjava Marijana Cvetković iz NKSS-a. Na Ministarstvu je da zastupa kulturne poslenike, a ne da od njih brani budžet Srbije, ona ističe, i podseća da naša država od svih zemalja u regionu za kulturu izdvaja najmanje, ne računajući Bosnu i Hercegovinu. Tako je brojka od svega 11,7 evra po glavi ovdašnjih stanovnika, gotovo sedam puta manja od godišnjeg pojedinačnog davanja u Sloveniji. I još se desi da se iznos spusti, uprkos preporukama u jedva usvojenoj Strategiji za razvoj kulture 2020-2029. Deo tih naših para troši se na konkurse kao jedinu polugu države kojom se kultura pomaže, a koja je od koristi uglavnom gongo organizacijama i ljubimcima vlasti, kako pokazuju istraživanja (i NKSS-a, između ostalih). Uz tu nepravdu ide i druga – dodela novca iz diskrecionog fonda ministarke, koji ide na račun već privilegovanih. „Iako je smisao tog fonda rešavanje urgentnih pitanja u kulturnom sektoru, on zapravo otvara mogućnost korupcije“, kaže Cvetković. Tako je i sama ministarka priznala delegaciji NKSS-a da „zaposleni u Ministarstvu dojavljuju svojim prijateljima“ da li je ostalo novca u kasi. Razlog nije samo nepotistički već i praktičan: Ministarstvo je u obavezi da sva sredstva iskoristi do poslednjeg dana u godini. Ova se sezona ispostavila kao posebno restriktivna prema plesu, i kulturi za decu i omladinu. U prvom slučaju, samo je Beogradski festival igre bio ozbiljno podržan, sa devet miliona dinara, ili čak trećinu novca namenjenog civilnom sektoru u oblasti plesa. Civilni sektor, na kome savremeni ples ovde počiva, prošao je sa svega šest projekata, od čega se samo jedan odnosi na novu produkciju. Institucionalna Bitef dens kompanija nije dobila ni dinara, što sve zajedno poručuje da je „cilj Ministarstva da uništi plesnu scenu i obeshrabri umetnike da se bave plesom“, kako Cvetković rezonuje. Kultura za decu i omladinu takođe je „nagrđena“, dobivši za 20 odsto manje para nego lane. Da se oduži mladima, Ministarstvo je tu siću rascepkalo na mnoštvo projekata, pa je njih 107 od ukupno 157 podržanih, dobilo po 150.000 dinara, što apsolutno nije dovoljno za bilo kakav ozbiljan program. „Kada pogledamo koliko je para ’uloženo’ u rad botova širom Srbije, treba da nas sve bude sramota kao društvo zbog sredstava i pažnje koju ulažemo u kulturu za decu“, izričita je Cvetković. Poslednje može da zvuči i kao poziv na solidarnost uskraćenih, ali i obmanjenih raznim floskulama i citiranjem članova zakona i paragrafa, kako je izgledao interni odgovor Ministarstva NKSS-u. Nezavisna scena dobro je i prošla u odnosu na Udruženje profesionalnih izdavača Srbije, javno optuženo (preko saopštenja Ministarstva) za politizaciju. Naime, i UPIS se pobunio zbog kašnjenja rezultata konkursa za otkup knjiga, ali i kršenja procedure ovog javnog poziva, kao i izbora publikacija koje će biblioteke dobiti od novca poreskih obveznika. „Kašnjenjem rezultata konkursa za otkup knjiga remeti se čitav lanac komunikacije, od autora, preko izdavača, do bibliotekara i čitalaca“, decidiran je Zoran Hamović, glavni urednik izdavačke kuće Klio, i predsednik UPIS-a. Isto se čini i ignorisanjem kontinuiranih zalaganja domaćih izdavača da se proces otkupa standardizuje i primenjuje dva puta godišnje, kao i da se namenjena svota duplira (od trenutno 96 miliona dinara). „Skoro svake godine događa se ista drama da do čitalaca stignu izabrana izdanja u oktobru-novembru, umesto u julu. S tim u vezi, ali i mnogim drugim problemima, izdavači su u januaru ove godine Ministarstvu ponudili rešenje za blagovremenu i valjanu otkupnu proceduru, ali je njihov odgovor izostao“, kaže Hamović. Do proceduralnog pomaka ipak je došlo, ali u pogrešnom smeru. Jer, umesto da kao do sada u prvom krugu glasanja za dela namenjena otkupu, učestvuju dokazani stručnjaci iz raznih oblasti kulture i nauke, ta komisija je uključila tri bibliotekara i dva predstavnika javne uprave. Na ovaj način, bibliotekari su dva puta birali, budući da i drugi krug glasanja njih uključuje, što je svojevrstan „sukob interesa“ prema viđenju UPIS-a. Naime, u takvoj konstelaciji, lakše je odluke komisije iznuditi i proturiti „prijateljske spiskove“ publikacija viđenih za otkup, kako ističe Hamović. Od interesa javnosti odstupa i činjenica „da ogroman broj knjiga preporučenih za otkup predstavlja ponovljena izdanja“ koja biblioteke već poseduju. Napredak bi bio, ali i obaveza Ministarstva, da se u kulturnu baštinu uvedu novi autori i novi sadržaji. „Samo se tako unapređuje profesija izdavača i sama uloga biblioteka“, smatra naš sagovornik. Tome nasuprot, bibliotekari, „pod pritiskom populističke mantre da je dobro samo ono što se najviše traži“, zaboravljaju da je njihov imperativ da afirmišu autorske vrednosti, a ne da forsiraju „selebritije“. UPIS, kao i drugi izdavači, drži za nepravednu i teritorijalnu pristrasnost Ministarstva, koja možda ne bi bila tako očigledna da vojvođanski izdavači ne dobijaju novac i od Pokrajine, i od Grada Novog Sada. „Ujedinjeni izdavači su shvatili da je potrebno upozoriti resorno ministarstvo da se od izdavačkog ovaj rastući ‘izazov’ može pretvoriti u politički problem. Nije nekorisno dodati i zapažanje da se taj uzlet poklapa s aktuelnim rukovodećim sastavom u Ministarstvu“, Hamović dodaje. Podrazumeva se da je samo Ministarstvo sve navedeno opovrglo, ali ne UPIS-u direktno, već preko saopštenja za medije. UPIS opet nije želeo da izađe u javnost pre odgovora Ministarstva, ali je ovakvim postupanjem nadležnog organa na to bio prinuđen. Oba ova protesta, praćena konkretnim zahtevima, imaju zajednički imenitelj koji pokriva kašnjenje rezultata konkursa, što obesmišljava navodnu podršku države, kao i poslovična nestručnost komisija, i njihovi „neuhvatljivi“ kriterijumi. „Čini se da je komisija ovogodišnjeg konkursa za otkup knjiga uspela da zbuni i naljuti veliki broj izdavača, a manji broj prijatno iznenadi. I jednima i drugima je nejasno kako i zašto su baš ti naslovi i u tolikom broju primeraka otkupljeni“, Hamović ilustruje. Navedeno je tek vrh ledenog brega problema s kojima se naša kultura suočava, a koje resorno Ministarstvo ili ignoriše, ili ih prebacuje na kulturne aktere i esnafske organizacije. U tom procesu unižavanja svega postojećeg, ispada da je kultura ipak samo „nepotrebni trošak“, dok o boljoj budućnosti Srbije putem stvarnog kulturnog napretka, niko od nadležnih ne razmišlja. Dragana Nikoletić