U Srbiji se tenzije osećaju u vazduhu

NJegov dan počinje prolaskom kroz hodnike kojima je koračao Albert Ajnštajn. Ali i Mileva Marić. Dalja putanja njegovog kretanja u svetu diferencijalnih jednačina vodi ga do laboratorija u kojima je ovaj veliki naučnik stvorio teoriju relativiteta ali i nastavnih jedinica koje su izrodile još 32 nobelovca. Neki od njih su i danas profesori. Pre tri godine, Bogdan Raonić (23) hapšen je sa desetinama mladića na protestima u Srbiji. Držan je u klečećem stavu, sa rukama na leđima, dok su drugi ležali na podu. Prebačen je u ćeliju u koju su ugurali onoliko njih koliko je moglo da stane. Narednih 48 sati, neke su prebijali pred svima, druge su odvodili nazad u hodnik i vraćali sa tragovima krvi. U Kragujevcu, odakle je, odvijali su se u to vreme „lokdauna“ studentski protesti. Policija je prebijala i hapsila sve pred sobom. Tada je bio student generacije najprestižnijeg francuskog Politehničkog fakulteta, koji je osnovao Napoleon, stipendista francuske vlade - Ministarstva odbrane, na drugoj godini, šest meseci kod kuće, na onlajn nastavi. Završio je fakultet, potom je magistrirao. Sada je postao asistent, istraživač i doktorand najprestižnijeg univerziteta na svetu - ciriškog ETH-a. I dalje voli Srbiju. I iz Ciriha, sa mladima sa Balkana, ne sanja o novim ratovima, niti vodi rasprave o prethodnima, već kako kaže – igra tenis. Kako je, Bogdane? Kiša je. Temperatura je pala na 20 stepeni. Lepo je. Čujem od mojih da su u Srbiji paklene vrućine. Još tražiš plazma keks da te reši nostalgije, kao kada si sa 18 godina otišao za Francusku? Ovde, u Cirihu, u najvećem marketu, prodaje se plazma keks, jer ima mnogo Srba. Uvek ga imam kod kuće. I ovde sam, isto kao i u Francuskoj, kada sam otišao iz Srbije prvi put, odmah otišao da potražim gde ću moći da kupujem plazma keks, da (smeh). Našao sam i manč melou. I, šljivovicu, ali ne domaću. Da li je nostalgija sada manje bolna? Mnogo manje. Ovde živim blizu srpskog kluba, ima nas mnogo, svake nedelje mogu da odem i slušam srpsku muziku. Mnogo je naše dece, rođenih Švajcaraca, prvi jezik im je nemački i dolaze i slušaju srpsku muziku. To mi se sviđa. Volim Evropu. Zato nisam aplicirao za fakultete na drugim kontinentima, jer sam i dalje i uvek ću biti mnogo vezan za porodicu i prijatelje u Srbiji. Dva sata leta, to je mera? Da. Mnogo volim Evropu, sve te zemlje su fantastične i tu se osećam dobro. Da, tu su bitna ta dva sata. Tu igraš u naučnoj reprezentaciji Srbije? Ovde sam pokretna reklama, kao i mnogi drugi, za svoju Matematičku gimnaziju iz Beograda. Kada me pitaju o školovanju, krećem od moje gimnazije u Beogradu. Još sam mlad, ali mogu da doprinesem Srbiji tako što koga god upoznam pričam o nama i širim svest o tome da smo mi onaj dobri, žilavi, mali narod sa Balkana. Započeo sam doktorsku karijeru i kada se ona razvije, nadam se da ću doprineti svojoj zemlji kao naučnik. Svugde će reći - ovo je mladi naučnik, on je iz Srbije. Voleo bih tako da predstavljam svoju zemlju, kao što je na svoj način sportisti predstavljaju. Ima mnogo naših naučnika, inženjera i sportista u Evropi. Mnogi rade na praksi u Cernu i po raznim značajnim korporacijama. Pre tri godine, tačno u ovo letnje vreme, bili su protesti i hapšen si u Srbiji. Tri godine kasnije, doktorand si i naučnik fakulteta sa gotovo najvećim brojem nobelovaca, uključujući Ajnštajna. A gde je Srbija? Kako si primio vest od kuće o masakrima? Bio sam na konferenciji u Ruandi, čuo sam vest od prijatelja, izašao sam sa konferencije i plakao. Zvao sam odmah moje, rekli su da su ljudi na ulicama unezvereni, da su svi tužni i u šoku. Ogroman je to šok za čitavo društvo. Pokušao sam da spavam, ali sam noć proveo uz Tviter. A onda, desio se drugi masakr. Osećao sam nemoć i strah. Imam malu sestru i stariju i uplašio sam se za obe. Mnogo sam vezan za njih. Do tada sam se plašio da li će svi moji imati dovoljno novca, da li će biti dobrog zdravlja, a sada sam počeo da se plašim za njihove živote i živote drugih. Doživeo si svoj ogroman lični razvoj, a tvoja zemlja je doživela drastični pad? Srbija ima ogroman potencijal da bude lepa, razvijena zemlja koja prednjači u svemu na Balkanu, ali ljudi moraju da se osveste i počnu da vaspitavaju decu i sami da se prevaspitaju. Da budu manje rigidni po pitanju stavova. Moramo kolektivno da razmišljamo o budućnosti zemlje i pre svega o ljudima koji u njoj žive. Živeo si u Parizu, u zemlji koja čitava gori zbog godina potrebnih za odlazak u penziju? U krvi im je da se bune kada ih ignorišu u donošenju odluka, bilo da je reč o ceni goriva ili godinama odlaska u penziju. Inače, uspevaju izvojevati pobedu. Bude to često Pirova pobeda, ali se ipak nađe neko međurešenje. Kod nas nije nađeno nikakvo rešenje i zato proteste treba nastaviti do ispunjenja svih zahteva. Oni bi pomerili društvo s mrtve tačke. Šta nas razlikuje od uređenog društva kao što je na primer Švajcarska? Prvo mi pada na pamet 500 godina njihove slobode i 500 godina našeg ropstva. Raspolažu sa mnogo više novca, mnogo su bogatija zemlja, ne menjaju državno uređenje svakih pola veka i još puno toga. Razlikuju nam se i istorije. Mogli su da se postepeno razvijaju, imali su samo nekoliko ratova u istoriji, dok mi sve naše ratove ne možemo ni nabrojati. I u ovoj situaciji u kojoj smo, moramo znati - mi više nemamo snage da ratujemo. Očuvanje mira na nestabilnim balkanskim prostorima mora biti prioritet svake vlasti. Za naš narod to je pitanje opstanka posle svega što se dešavalo, ne samo 90-ih i nakon toga, već i kroz čitavu istoriju. Uvek sa ponosom kažem da sam Srbin iz Srbije i ne bih menjao svoj narod ni za šta na svetu. Ali nove generacije su odlepile stare ratne etikete 90-ih i nemojte nas držati u tom modu jer mu ne pripadamo. Čitave nove generacije u Evropi su stasale i ne znaju ništa o našim ratovima. Znaju nas po Đokoviću, Jokiću, našim naučnicima kojih je enormno mnogo. Mi smo mali narod, s potencijalom da budemo razvijena zemlja i moramo se trgnuti. Možda nam geopolitičke okolnosti često ne idu naruku, ali možemo da se ponosimo našim uspešnim ljudima kojih je mnogo u Evropi i po njima nas prepoznaju, verujte mi. Evo, svakodnevno upoznajem naše mlade uspešne ljude, završili su ovde doktorate. S ponosom govore da su Srbi i često idu u Srbiju. Šta je tvoj plan? Najviše bih voleo da mogu da se vratim. I nadam se da ću se vratiti jednog dana. Šta je plan Srbije? Kako da te vrati? Da li su iz državne uprave s tobom kontaktirali svih ovih godina, jer mediji su toliko pisali o tebi? Srbija trenutno nema plan da vrati bilo koga. Veliki su problemi u prosveti, nauci i mnogim oblastima, povratak stručnih ljudi nije prioritet. Srbija mora prvo da stopira odlazak ljudi i napravi plan perspektive za mlade, a tek onda da razrađuje planove o povratku. Ne može da se ide preko reda. Treba mnogo više ulagati u nauku i prosvetu i tako ih stabilizovati. A za to je potrebno puno novca. Naučnicima treba dati veći budžet, da ne bi odlazili. Ali i tu je ponovo problem novac. Nijedan ministar, profesor ili nastavnik ne može da reši probleme ako se ne uloži više para u nauku i prosvetu. Budžet ETH je milionski. Mnogi, a to važi i za mene, nisu otišli iz Srbije i zaboravili na nju. Niko od nas nije otišao zauvek. Nismo zaboravili ko smo i odakle smo. I vratićemo se. Setiš li se hapšenja u Srbiji tačno pre tri godine? Bio je lokdaun, završavao sam drugu godinu u Parizu na École polytechnique, studirao matematiku i fiziku, došao sam kući u Kragujevac, i šest narednih meseci nastavio sa onlajn studijama. I tog leta proveo sam dva dana u pritvoru u Kragujevcu. U narodu je eksplodiralo nezadovoljstvo stanjem u društvu, što je izazvalo proteste. Hapsili su sve mlađe ljude na koje su naišli u krugu od kilometar od Skupštine grada, gde se protest održavao. Među njima sam bio i ja. Od tada je prošlo tri godine. Za te tri godine šta si postigao ti, a šta Srbija? Završio sam osnovne studije u Parizu kao student generacije, master iz primenjene matematike kao stipendista Univerziteta ETH u Cirihu. Sada imam saradnju sa IBM korporacijom u Cirihu, jednom od najvećih u svetu informacionih tehnologija. Upisao sam doktorske studije na istom tom univerzitetu gde su dvojica naučnika, mojih profesora na departmanu iz matematike, dobitnici Fildsove nagrade, što je pandan Nobelovoj, jer se ona ne dodeljuje za matematiku. Mentor mi je dobitnik mnogih prestižnih nagrada i medalja, uključujući i nagrade švajcarske vlade, od koje je dobio stotine hiljada evra pomoći - budžeta da stipendira doktorande u svojoj grupi za primenjenu matematiku. Doktorat radim i u saradnji sa Centrom za veštačku inteligenciju na ETH. Za grant koji sam dobio za finansiranje doktorata, prijavilo se više od 700 ljudi iz čitavog sveta, a stipendiju je dobilo njih 10. Jedan od njih sam i ja. Radim doktorat iz primenjene matematike i veštačke inteligencije. Bavim se primenom veštačke inteligencije u nauci i matematičkom modelovanju. Ovi modeli se koriste za predviđanje zemljotresa, promene dubine okeana, promene klime… Mnogima je poznat četbot sa kojim ljudi komuniciraju (ChatGPT). Modeli kojima se bavim, rade po sličnom principu i zasnivaju se na takozvanom dubokom učenju (Deep Learning). Da li je strah od veštačke inteligencije osnovan? Filozofsko pitanje. U realnosti će kontrola biti regulisana zakonima koje već pišu u Americi i Evropi. Već strah od gubitka posla je veliki, ali i kada je kompjuter nastao, mnogi poslovi su nestali gotovo preko noći, ali nastali su novi. U Beogradu i Srbiji sada imamo veliki broj softverskih inženjera, njih nije bilo. Svet se oduvek razvija na isti način, stari poslovi odumiru, nastaju novi. Veštačka inteligencija ne može loše uticati na našu civilizaciju. Ona je u suštini gomila brojeva i matematičkih operacija koje nam zajedno daju željeni rezultat. Može biti iskorišćena i u negativne svrhe, zavisi ko i kako je koristi. Zato je moramo dobro regulisati i osigurati. Ipak, ti modeli su naučeni da budu pametni i zato mogu mnogo da pomognu. Definitivno ćemo ih koristiti u nauci, za naučne simulacije i predviđanja. Već danas simuliraju kretanje čoveka, kretanje fluida poput krvi ili vode, deformacije materijala... Veštačku inteligenciju sve više koristimo za predviđanje prirodnih nepogoda, što će nam biti potrebno u budućnosti, jer se klima brzo menja. Hoćemo li živeti u nekoj vrsti matriksa, rođeni u laboratorijama po matematičkim jednačinama modifikovanog genoma? Ovo je za neke kontroverzna tema, jer se ljudi plaše nepoznatog. Koristićemo ih u medicini, tokom teških operacija, davaće nam sugestije za lečenje pacijenata i verujem da će uskoro, na osnovu podataka koje im damo, sami propisivati terapije. Pomagaće u prenatalnoj dijagnostici, ali svakako veštačka inteligencija neće rađati i odgajati decu umesto nas. Za nekoliko decenija neće nestati naša civilizacija, sve će doći na svoje mesto i tada ćemo videti šta sve ovi modeli mogu da donesu. Na šta god pomislite, moći će da promene i poboljšaju. Definitivno nećemo živeti u matriksu. Gledajte na te modele kao na pomoć. Mogu da nam pomognu, a mi uvek možemo da ih isključimo. Nije to kao u filmovima - oni postaju svesni i kreću u osvajanje sveta. Ne, to se neće dogoditi. Nekada su se ljudi plašili i kompjutera, a danas ga svi koristimo i imamo u džepu, u vidu mobilnog telefona. Nema potrebe plašiti se inovacija. Je li veštačka inteligencija primarna tema švajcarskog društva ili je to politika? Uglavnom su to zabava, muzika, politika, sport i da, pomalo, veštačka inteligencija. Politika im nije primarna tema jer svi imaju posla, svi su dobro plaćeni, svi imaju dovoljno novca da žive lepo i znaju da nikome egzistencija nije ugrožena. Kod nas je drugačije. Politika je dominantna tema i to je pravi pokazatelj da nam je narod u teškoj situaciji. Mnogi ne znaju kako da obezbede opstanak porodici i sebi, okreću se politici u nadi da će se nešto promeniti. Naše društvo je strašno podeljeno. Mi smo narod koji se deli i sukobljava po svakoj temi - od vlasti i opozicije, Zvezde i Partizana, kvazilevičara i zadrtih desničara, pa nadalje. Niko ne pokušava to da zaustavi. Postalo je normalno da ljudi budu jedni protiv drugih u svemu. To neprijateljstvo među ljudima kulminira, što nije dobro. Kada god dođem u Srbiju, osećam tenziju u vazduhu. Da li se ipak promenilo nešto nabolje? Pa…, ne znam… Novak je osvojio 23. grend slem. :)) Ponovo imamo proteste? To je pozitivna stvar za naše društvo. Bitno je da ljudi iskazuju svoj stav, da ne ćute kada su nezadovoljni. Više od polovine stanovništva podržava proteste i zahteve, a dugo se u Srbiji nije dogodilo da je oko nečega većina zauzela identičan stav. Prirodno je da društvo želi boljitak jer godinama su se ređale samo loše stvari. Na kraju korona, a zatim nezapamćena tragedija u „Ribnikaru“, pa drugi masakr kod Mladenovca, femicidi, sve češće nasilje u porodici, ugrožena prava manjina, ogroman broj ljudi je i dalje siromašan. Sve više zaostajemo za drugim evropskim zemljama u skoro svim oblastima i narodu je dosta stagniranja. Da li su razlike u vaspitanju dece u Srbiji i Švajcarskoj presudne i vidljive? Definitivno. Ovde deca od 10 godina imaju mobilne vredne 1.000 evra, najbolje autiće na daljinsko upravljanje, najbolje laptope…. Odrasli su u blagostanju. Navikli su da imaju. Država im je veoma uređena. Ali i ja sam uvek imao sve što mi je trebalo. Naučen da nema potrebe da imam telefon od 1.000 evra. Dete postsocijalizma? Nazovite to i tako, ali mislim da smo mi, ma koliko zvučalo čudno, mnogo skromni. Malo nam treba da budemo srećni. Mi smo vredan narod, lako se prilagođavamo promenama, snalažljivi smo. Možda na ulici u Srbiji ne viđamo često nasmejane ljude. Ipak, ima dosta onih koji uspevaju da prežive sa platom od 40.000 dinara, izdržavajući dvoje dece i da se - osmehnu. To pokazuje neverovatan duh jednog malog naroda i da ga ništa ne može slomiti. Ali za sve nas na Balkanu, mir je najbitniji. Moji drugari Srbi, Bošnjaci, Hrvati... i ja, ne bavimo se temama koje se odnose na rat. Nikoga ne zanimaju etikete - četnik, ustaša, balija... Ponekad bacimo pokoju bezazlenu foru na tu temu, i to je sve. Ne pričamo o tim prokletim ratovima. Mi igramo tenis. Tanja Nikolić Đaković