Čemu služi stid

Ama baš sve je bilo pogrešno u izjavi Ane Brnabić o tragediji u Bačkoj Palanci u kojoj su u razmaku od devet dana život izgubili deda i njegov unuk, trinaestogodišnji dečak. Posebno kada se zna da je obojicu ubila struja iz žice koja je dve nedelje nakon nevremena ležala na zemlji, a da se opštinska vlast nije osvrnula ni na jedan od 27 poziva da se situacija na terenu sanira. Dakle, nije bilo premijerkino da na tako bezobziran način uzima u zaštitu predsednika opštine Branislava Šušnicu, koji je, uzgred, i šef opštinskog Štaba za vanredne situacije, čiju smenu Palančani traže danima na protestima. Pa pobogu, zar jedna smrt nije bila dovoljna da se problem reši? I ima li ičeg normalnijeg od njegovog povlačenja sa funkcije? Još pogrešniji je bio izbor mesta – o tragediji u Bačkoj Palanci se ne govori u Futogu, a da je, pri tome, samo dan ranije inkognito i bez kamera, ne prozborivši ni reč o odgovornosti Šušnice, posetila porodicu nastradalih. Osim što je proračunat, ovaj potez je i odvratan – braniti Šušnicu sa relativno bezbedne udaljenosti, gde niko ne može da postavi neprijatno pitanje je, blago rečeno, kalkulantski. Pogrešno je bilo i vreme – u trenutku kada se širom Srbije šeta nakon tragedija u „Ribnikaru“ i Mladenovcu – Ana Brnabić poslednjim istupom ponovo odriče bilo kakvu objektivnu odgovornost vlasti. O takvim tragedijama se tako ne govori, makar to od nje tražio lično njen šef Aleksandar Vučić. Ovako, Brnabićeva je, malo je reći, dala dodatni zamah protestima u Bačkoj Palanci. Pogrešna je, naposletku, i formulacija Ane Brnabić. Vajkajući se u Futogu na političku prirodu protesta u Bačkoj Palanci, premijerka se zapitala i šta se tačno spočitava njima i predsedniku opštine i šta je čudno što nakon dve nedelje nije sve sanirano? „A gde je sanirano? Niko ne beži od političke odgovornosti... Ne razumem kako će smena kriznog štaba da pomogne u ovom trenutku“, kazala je između ostalog premijerka. Tačno je da, nažalost, neće pomoći porodici nastradalih, ali možda hoće nekom drugom u Palanci. Ali ono što Brnabićeva dobro razume jeste da se o ovoj tragediji, kao i onima u „Ribnikaru“ i Mladenovcu, ne može govoriti a da se ne imenuju odgovorni – režim koji je život svojih građana učinio toliko jeftinim da je ostavka jednog predsednika opštine skuplja od dva života. I da se razumemo, ovde uopšte nije reč o Šušnici. Čuvajući njega, Brnabićeva čuva i nakaradni sistem koji, razume se, funkcioniše u svom punom kapacitetu. Na koncu, ta nespremnost da se imenuju odgovorni ne govori samo o moralnim defektima vlasti, ona se očituje kao poslednja odbrana jedne promašene i potrošene politike. A tada, ta i takva politika, mada ne često, počinje da se kristališe. Tada bezakonje i ludilo počinju jasno da se razdvajaju od normalnosti i prirodno kreću ka suprotnim polovima. To su oni trenuci, ljudi ih obično nazivaju padanjem maski, kada se bezakonje i ludilo kondenzuju i pojavljuju u čistoj i jasnoj slici, i još važnije, njenom prepoznavanju. Danas je to prizor bačkopalanačkog lokalnog šerifa Šušnice, koji urla na novinarku i poručuje joj da treba da je bude sramota što pita zašto nije učinjeno bilo šta da budu sačuvana dva života. Juče je to bila slika Milorada Pantića Lukija, poverenika SNS-a u Pećincima po čijem su nalogu izbačena deca iz vrtića zato što su im roditelji članovi Demokratske stranke. Ili je nešto ranije, svejedno, to bila slika kabadahije Safeta Pavlovića, predsednika opštine Žagubica, koji nogom udara narodnog poslanika Aleksandra Jovanovića Ćutu... Te su slike, koliko god ih režim sad video kao usputne skice, nešto što je izvan političkih i ličnih interesa i izvan svih kalkulacija o odnosu snaga – one su ram u koji staje početak poraza bezakonja i ludila. Zato je taj savez polusveta i probisveta ujedinjenih u bezdušnosti i samoživosti – svoje oličenje dobio i u tragediji u Bačkoj Palanci, čega bi se svaka vlast koja imalo drži do ljudskosti istinski stidela.