Mnogo para za malo ćara

Otkad je Marko Đurić potpisao dva ugovora o lobiranju za politike Vlade Srbije u američkim institucijama, u ukupnoj vrednosti od milion i 320.000 dolara, polemika o dometima lobiranja, njihovoj slaboj merljivosti i mogućnosti da se na neka pitanja, poput Kosova, na primer, uopšte utiče, ponovo je oživela. Što se poslednjeg tiče, da verovatno ništa nije nemoguće očekivati od američke administracije pokazao je aktuelni ambasador te zemlje koji je na svom tviter-nalogu podelio spot u kome podršku SAD reklamira kroz usta Željka Mitrovića, vlasnika Pinka, koji je pod sankcijama te zemlje bio upravo u vreme prethodnog angažmana Kristofera Hila na srpskom pitanju. Razlika novih u odnosu na dosadašnje zanimljive i živopisne ugovore koje su pojedinci ili predstavnici domaćih institucija potpisivali sa lobističkim kućama je u tome što su sada potpisana dva odjednom i to za isti cilj i na gotovo isti način - spajanje sa zvaničnicima, pi-ar, strateško savetovanje... Cilj ugovora sa Bi-dži-ar gaverment afers (BGR Government Affair) i Karv komjunikejšn (KARV Communications) je, kako se čita iz Đurićevog objašnjenja, popravljanje pozicije Srbije u SAD, koju su godinama lobiranjem težili da ugroze rivali, pretežno iz regiona. Iz ugovora koji se zavode u Registru stranih agenata (FARA) pri ministarstvu pravde SAD moguće je zaključivati o političkim i diplomatskim sposobnostima predstavnika Srbije, od toga da Đurić zapravo angažuje dve agencije za posao koji je u opisu njegovog mandata do toga da se Srbija, recimo, budi da lobira u vezi sa proglašenjem nezavisnosti Kosova. Tek pola godine po činu proglašenja nezavisnosti u skupštini pokrajine, posle koga su usledila brza i lančana priznavanja, oktobra 2008, potpisuje ugovor sa Trti point stratedžis (30 Points Strategies), u vrednosti od 42.000 dolara mesečno. Iz tih ugovora, doduše, zaključuje se i o načinu na koji u američkom Kongresu, Senatu i Beloj kući pitanja odjednom ili postepeno postaju važna, o ceni za koju se organizuje sastanak sa senatorom, kongresmenom ili ministrom odbrane, kao što se, između ostalih usluga, vrednuje susret sa Donaldom Ramsfeldom, po ugovoru od 50.000 dolara mesečno, koji je Srbija potpisala sa O’Konor end Harman (O’Connor and Harman) 2003. Izgleda ipak, omiljena agencija srpskih zvaničnika Bi-dži-ar, koju je i Đurić ponovo angažovao, radila je isti posao - na „menjanju slike Srbije“ i zastupala njene interese u Vašingtonu - barem još jednom ranije, kada ju je vlada Vojislava Koštunice angažovala za 60.000 dolara mesečno, na tri godine. Usluge ove agencije Željko Mitrović je, navodno, koristio za istraživanje mnjenja, koje su potom mediji prenosili (2004) i političko prestrojavanje programa spram rezultata i rasta radikala, a svojevremeno se spekulisalo da ih je angažovao i Tomislav Nikolić za predsedničke izbore 2004. Nikolića FARA registruje tek godinama kasnije, oktobra 2010, kada angažuje bivšeg ambasadora SAD u Beogradu, Vilijama Montgomerija za 7.500 dolara mesečno da rebrendira Srpsku naprednu stranku i promeni joj radikalski imidž u percepciju o „modernoj evropskoj političkoj stranci desnog centra“. A nekoliko meseci ranije agencija Pikard, kenc end Rov (Picard, Kenz and Rowe) preko beogradske agencija Sigma tim, biva plaćena 30.000 dolara da istovremeno rebrendira Socijalističku partiju Srbije. Gotovo u potpunosti precizna mapa unutrašnjih političkih kretanja i ratova dobija se uvidom u angažmane lobističkih firmi iz SAD, preko kojih se pokušava popraviti reputacija kod američkih zvaničnika, pa posredno i uz njihovu podršku ili pritisak - i uloga i položaj u Srbiji. Tako je 2004, prema dokumentaciji FARA, Vuk Jeremić, kao savetnik predsednika Demokratske stranke, uoči izbora angažovao agenciju Rabin, Ševs, Lipkin-Šak end Birger (Rabin, Sheves, Lipkin-Shahak and Birger) da lobira u korist predsednika DS Borisa Tadića i kandidata te stranke, zapravo za „proameričkog kandidata“, „energične bilateralne, bezbednosne, vojne i političke napore na odupiranju preporodu nacionalističkih snaga u srpskoj vladi“. Nešto ranije, oktobra 2003, Jeremić je istu lobističku kuću angažovao na promociji i kontaktima za interes saveznog ministra odbrane (Tadić je na toj funkciji bio od marta 2003. do aprila 2004) kao osobe od koje, kako piše u dokumentu, zavisi vojna saradnja dveju zemalja. No, Jeremić je daleko od najčešćeg naručioca usluga među Srbima. Bogoljub Karić je, primera radi, 2011. angažovao Alkalejd end Faj (Alcalade and Fay) da pripremi teren za svoj povratak u zemlju, za posao skidanja imena sa Interpolove poternice i odbacivanje optužnice koja je, kako tvrdi lobista u opisu posla, politički montirana. Slučaj Mobtel je zastareo, a Karić se u zemlju vratio 2016. i otad nema novih ugovora sa američkim lobi firmama, iako je od ranih devedesetih u kontinuitetu uobičavao da ih angažuje. Ponekad za promociju sopstvenih poslova, a ponekad zalažući se za ukidanje sankcija ili promociju srpske privrede, pretpostavlja se, u dogovoru sa vlastima. U jednom od njih, 1995. Karić angažuje advokata Ričarda Šektera i preko njega Vajata Stjuarta koji ga o svojim aktivnostima i lobiranju preko republikanskih kongresmena redovno izveštavaju o razgovorima, akcijama koje su zvaničnici preduzeli, ali između ostalog, naročito zanimljivo, i da će preko Vajatovog komšije, koji je „predsednik“ Vašington posta, biti uređen jedan tekst u korist ove akcije. U to vreme registruju se prvi lobisti za Srbiju ili Jugoslaviju, uglavnom pripadnici dijaspore koji, prema izveštajima, rade pro bono. Nijedan od njih se, međutim, nije „proslavio“ kao DŽek Abramof, koji je lobističko iskustvo sticao kao dugogodišnji lobista Crne Gore i Mila Đukanovića, počev od 1995, a potom osuđen na šest godina zatvora i milionsku odštetu zbog potplaćivanja kongresmena. S kraja devedesetih i početka dvehiljaditih na lobiranje kod Amerikanaca javnost ne gleda blagonaklono, posebice ako se ono plaća iz ionako siromašne javne kase, pa i Zoran Đinđić, 2001, potpisuje ugovor sa DŽejmsom Dentonom koji treba da smekšava odnos prema obavezama Srbije u vezi sa haškim procesima, evrointegracijama i uopšte njenu poziciju pred SAD. S tom razlikom što će sve troškove tih usluga, koji će biti definisani naknadnim ugovorom, snositi navodno dijaspora. U narednom ugovoru, dijasporom se ispostavlja biznismen Filip Cepter lično, koji plaća punu cenu lobiranja od 120.000 dolara. Dodatni troškovi, koji se u domaćem žargonu podvode pod putne i reprezentaciju, definisani su kao dodatni na konto naručioca usluga u gotovo svakom ugovoru kao nekakav standard kojim lobističke kuće združeno čuvaju tržišni položaj, a iznos koji je Đurić potpisao još uvek nije najveći. Jedan ugovor sa Advensed praktikal solušns (Advanced Practical Solutions), na godinu dana, potpisan je 2009. na 85.000 dolara mesečno, a firmi Roberti Vajt (Roberti White) i „podizvođaču“ Podesta isplaćeno je 900.000 za pola godine zarad „boljih odnosa“ dveju vlada. Privredna komora Srbije već godinama, počev od 2019, sklapa godišnje ugovore u vrednosti između 400.000 i 600.000 dolara sa Jorktaun solušns (Yourktown Solutions), čijeg direktora Danijela Vajdića Vašington post opisuje kao „ukrajinskog čoveka u Vašingtonu - lobistu i fiksera“. NJegova mala lobistička kuća, kojoj je Srbija do sada isplatila oko dva miliona dolara, naime, predstavlja organizaciju koju predvodi ukrajinska državna energetska kompanija, a u poslovima sa Srbijom. U toj transakciji zanimljive su dve stvari. Jedna je da je u medijskim materijalima koje Jorktaun solušns dostavlja u registar - iskopavanje litijuma u Srbiji najčešća tema, a druga da predsednik Privredne komore Srbije Marko Čadež Kosovo tretira kao posebnu državu u svim izjavama, brošurama i promo materijalima PKS. Prethodno je na sličan način, redovnim godišnjim ugovorima, lobiste angažovala agencija za investicije SIEPA s ciljem da privuče investitore, promoviše poslovnu klimu i slično. Egzaktno je merljivo tek to da su kao i predstavnici Srpske Krajine, 1992, i predstavnici Srpskog narodnog veća, usluge lobista plaćali bez željenog rezultata jer je lako videti kakav je položaj Srba u Hrvatskoj i na KiM. Kosovsko pitanje, pored takozvane ekonomske saradnje, bilo je najčešći povod i za budžetska plaćanja lobista, uglavnom pred akutne krize ili nakon njih, kao što je poslednji razlog - uvođenje taksa na robu iz centralne Srbije, 2019, za šta je hitro angažovana dosad neoprobana agencija Kliri, Gotibm, Stin i Hamilton (Cleary, Gottliebm, Steen and Hamilton). Dragana Pejović