Dva pokreta za „normalnu“ Srbiju u nenormalnim okolnostima

Čekali smo 70 godina kako bi se utvrdilo da su u Drugom svetskom ratu postojala dva oslobodilačka pokreta u Jugoslaviji/Srbiji, a sada se kod građana stvara utisak da i danas deluju dva pokreta, ovoga puta - za „normalnu“ Srbiju. Aktuelna vlast sa predsednikom Aleksandrom Vučićem kao glavnokomandujućim uverava građane da mu je cilj da na jesen stvori Pokret za narod i državu. Opozicija osporava bilo kakvu normalnost pod vođstvom Vučića i nastoji da stvori svoj pokret za normalnu Srbiju. Oni se međusobno osporavaju, vređaju, među njima varniči kao kad munje sevaju, u žestokom su neprijateljstvu - kako i dolikuje borcima za normalnu Srbiju. Nije jednostavno kad udari normalan na normalnog. Skupština je postala gladijatorska arena u kojoj se odigrava plej-of između dva pokreta za normalnu Srbiju. Pokret za nenormalnu Srbiju još nije formiran, ali su rezultati najvidljiviji. Srbija je zemlja čuda! Senzacionalna otkrića iz srpske istorije deluju kao svež, čist vazduh u dugo neprovetrenim prostorijama, kao novi štof za nova odela srpskog srednjovekovnog mitskog identiteta. Prvo izmirenje i oproštaj i svođenje na zajednički imenitelj - po onoj šaljivoj „samo jaši, svi smo naši“ i onda može da počne štancanje novih Srba sa srednjovekovnim identitetom. Postoje i agencije koje će udarati pečate, da se zna da je u pitanju markirana roba. Za ne verovati, ali sve se ovo odigrava uz svekoliku pomoć Pinka i Hepija, koje učesnici „Srbija protiv nasilja“ označavaju kao glavne izvore podsticanja primitivizma, vulgarnosti i nasilja u Srbiji. Ovakva emulzija je sama po sebi zastrašujuća! Zaboravilo se da je upravo otpor tom srednjovekovnom mitskom idealu, u koji ne mogu da se uglave baš svi Srbi, glavni razlog svih antagonizama unutar srpskog društva od pojave Dositeja do danas. Svaka opaska na preterivanja sa mitom svrstava takve u neprijatelje srpskog roda, u razne izdajničke kolone. Nije bila dovoljna peta, sad ima i šesta kolona. Otkriće da su postojala dva oslobodilačka pokreta u Drugom svetskom ratu u Srbiji, ne obavezuje velike izumitelje da objasne zašto smo toliko nadrljali kad smo izgleda svi bili u oslobodilačkim pokretima. Zna se, međutim, da smo se i između sebe poubijali. Doduše, počeli smo sa tom praksom i ranije, još kad su formirane prve dve političke partije u Srbiji. Znači odavno, i bez okupatora… Nije isključeno da se pronađe još koji oslobodilački pokret, jer je istorija postala igraonica i poligon novih i senzacionalnih srpskih tumačenja i istina. Samo da ne pređu na svetsku istoriju - Spartakov grob nikad nije pronađen, a i večiti plamen iz rudnika uglja australijskih Aboridžina mogao bi inspirisati neke naše mlade darovite derane. Da li se ista matrica koristi i kad su u pitanju pokreti za normalnu Srbiju? Svi smo izgleda za normalnu Srbiju, a ona nikako da se unormali, postaje sve nenormalnija. Kao što su i pre više od osam decenija postojala dva oslobodilačka pokreta, a mi i danas pod okupacijom. U poslednjih jedanaest godina, koliko je na vlasti, Vučić je najčešće koristio sintagmu „normalna Srbija“ u opisima svojih ciljeva kao vladara. Koliko god puta se obraćao građanima, a obratio se do sada bar nekoliko hiljada puta, uvek je naglašavao kao vrhovni cilj svoje politike stvaranje normalne Srbije. Ne sumnjam da on ima najbolje namere, da sagoreva na dužnosti koju je preuzeo, danonoćno bdije nad ciframa i planovima koje dobija od Siniše Malog i Gorana Vesića. Daje sve od sebe za bolju, uređeniju, razvijeniju Srbiju… Neki rezultati su neosporni, ali u segmentu „normalna Srbija“, a to je onaj socijalni deo društva i države, živo meso, čovek, ljudi… nikako da se ostvare kao sa auto-putevima, bolnicama, fabrikama, ali i kladionicama. Nije korektno da njih neprestano izostavljamo kao ozbiljan dokaz ekonomskog napretka, ali i zla Srbije! Poseban je problem što su graditelji normalne Srbije u stvari presvučeni vlasnici prethodne vlasti. Jezgro iz kojeg je proklijala, razvila se i procvala delo je Velikog majstora, doskora neprikosnovenog šefa SNS-a sa gotovo 700.000 članova, od kojih su neki za EU, a neki protiv EU, za i protiv NATO-a, za kladionice i porodične vrednosti, apsolutno je nebitno. Kako je Vučić uspeo da ih sve strpa u istu stranku, samo on zna. Uostalom, on jedini sve zna i ume da objasni „da narod razume“. A temeljno je pitanje da li je SNS uopšte politička partija, s obzirom na to da je njeno članstvo za sve i protiv svega. Kao i predsednik. On je i za evropski put, i za ruski, i za „put svile“… I niko ga nikad nije pitao šta je za njega normalna Srbija, šta on pod tim podrazumeva? Mislili smo da se to samo po sebi razume, ali izgleda da nije tako. Kad bi odatle pošli, možda bi nam bili jasniji njegovi mnogi paradoksi. Koliko god delovao suvereno u objašnjenju svega i svačega, njegov odnos prema poražavajućem uticaju velikog dela javnih medija - provladinih televizija i tabloida na stanovništvo je neočekivano razočaravajući, plitak, odbranaški! Tvrdnja da neke TV programe mladi ne gledaju, ili da se može promeniti kanal ako nam se nešto ne sviđa, ili da ne čitamo tabloide ako pišu vulgarnosti, ispad je koji bi mogao da ima i elemente krivičnog dela, jer to izgovara predsednik jedne države. Nije problem za ljude koji imaju integritet i ličnost šta će da slušaju, gledaju i čitaju. Oni to i ne čine, nego osećaju uticaj toga zla na jedan drugi način. Problem je u opštoj mogućnosti da narodne mase imaju dostupne najodvratnije i najniže TV i novinske sadržaje koji razbuktavaju u društvu prostaštvo, nevaspitanost, nasilje, primitivizam, sve najgore, što svaka vlast treba da iskorenjuje, a ne da podstiče. Potpuno je legitimno zabraniti televizije i tabloide koji upropaštavaju društvo, hraneći najniže strasti i potrebe velikog dela njegovih pripadnika. Pogotovo u našem društvu, koje je posebno zapušteno i zahteva gotovo specijalni tretman. Naročito ako je za vlast i predsednika Vučića primarni cilj - normalna Srbija. Kako može biti normalna Srbija sa ovakvim medijima? Ne može nikako, to je duboko nenormalna Srbija! „Potrebno je vršiti nadzor… da bismo sprečili zloćudno, raskalašno, prostačko i nepristojno delanje koje bi se moglo ispoljiti u oblikovanju živih bića“, pisao je Platon pre 2.500 godina. Predsednik Srbije, kao najbolji student prava, morao je ovo zapamtiti kao i mnogo drugog o mimetičkoj umetnosti. Fini deo društva koji ima socijalne, moralne i estetske kriterije i bira šta će da čuje, vidi i pročita, prisiljen je na ulici, pijaci, u trgovini, u prevozu, mesnim zajednicama, društvenim aktivnostima i organizacijama, u ukupnom socijalnom životu da živi sa velikim brojem onih koji nemaju nikakve kriterije. Tu bi trebalo da se nešto uradi, da se ovim finim ljudima olakša život, jer to zaslužuju, a ovim drugim da se pomogne da se dignu iz blata u kojem ih vlast drži uz svestranu pomoć mnogih TV i primitivne štampe. Niko od normalnih građana Srbije ne misli da Vučić ima čarobni štapić i da će njegovim zamahom poteći med i mleko. Znaju ti građani ponajbolje mentalitet, karakterne osobine i navike velikog dela građana Srbije, koliko je to uzrok mnogim našim nesrećama, ali ih vređa da i njihov predsednik ne želi da prestane da podržava medijske izvore najgoreg zla kojem jedno društvo može biti izloženo. Žalosno je da predsednik jedne zemlje, niskim, prljavim inatom prema svojim političkim protivnicima, nanosi trajnu uvredu vaspitanom, časnom i lojalnom delu građana Srbije. Ti građani znaju da oni ne odlučuju ko će na izborima pobediti, jer su najmanji deo biračkog tela. Ali, ako se ovaj najsvesniji i najsavesniji deo Srbije ignoriše, omalovažava i natera da izađe na ulicu, onda je jasno da nešto veliko nije u redu. Ne gađajte ih u glavu, u mozak, ne činite da vas pamte po ovom zlu. Nadam se da niko ni u vlasti to ne želi. A i njima je valjda jasno da na taj način Srbija nikada neće postati normalna zemlja! Stevo Inđić sociolog iz Bergena, Norveška