Meni više ne mogu ništa

Dan rudara, 6. avgust, odavno nije njegov praznik. Rudari više nisu sila, već mobingovana radna tela, eksploatisana za iskopavanje rude. „Nije lako. Mnogo je fizičkih povreda. Uzmem lek ili injekciju protiv bolova i siđem u jamu. Tamo nema godišnjih doba. Uvek toplo od uglja, dodirneš ga a on vreo. I ova nesreća, osmoro mojih kolega više nema. Niko odgovoran. A ni istraga ne postoji. Ja ne znam šta oni misle i dokle. Direktoru kažem: `Ej, bre, ne radiš po zakonu`. A on odgovori: `Pa, ne može sve po zakonu, šta je tebi!` `Kako, bre ne može! Pa, ti si dužan da radiš sve po zakonu, čoveče! Jesi ti normalan?!` Prosto čovek da se začudi da školovan čovek može takvu glupost da kaže. `Kako bre, čoveče, moraš da znaš zakon i da ga primeniš!`. Ma, jok“, priča za NIN Nebojša Stanojević, rudar iz Aleksinca, koji je govorio i na protestu „Srbija protiv nasilja“, inače šira javnost ne bi ni znala za njega. Ta Resavica, jedna banka, dva kafića i tri uhapšena direktora? I tri uhapšena direktora. Istina. I nijedan zbog nastradalih osam rudara u rudniku „Soko“? Nijedan. Do danas nije pokrenut ni postupak. Kao da te nesreće nije ni bilo. Direktor beži od mene. Kad mu kažem: „Radnici nemaju ni opremu, ni alat“, on će: „Ti mene maltretiraš već šest godina“. A ja pitam: „Pa je l’ ti radiš već šest godina?! Nešto ne vidim. Rudari ti obijaju sekond hend radnje, traže HTZ opremu, krpe uniformu, a ti ništa. Kako, bre, odela da im menjaš na godinu, a čizme na šest meseci, a ono dole sve cepa, ugalj oštar, kamenje?“ I, kad pitaš kako su vlasnici rudnika, koji su prešli u ruke privatnika, puni novca, a ovaj naš uvek gubitaš, on opet isto – „nemoj da me maltretiraš“. Jedan od uhapšenih direktora? Jeste bio uhapšen, al` eno ga, opet radi. Pitam „kako ga, bre, pustiste“, kažu nisu imali dokaza da ga zatvore. Kako bre, imali ste dokaza da ga uhapsite, a sada nema za zatvor? Ništa. Poslednjeg ovog direktora, što je bio uhapšen, branio Đuka, onaj njihov advokat. I evo ga, sad opet na poso. Kažu: „Ćuti bre, čoveče, poješće te mrak“. Kažem, kakav, bre, mrak?! Ovo je demokratska zemlja. „Pa, demokratski mrak“. Al` ja biram da ne ćutim, neću da zaboravimo naše kolege, njih osmoro koji su poginuli a da niko nije kriv. Kako, bre, niko nije kriv a ljudi nema?! A znali su da se povećava nivo metana danima! Druge moje kolege, sve dobri ljudi, al` ćute, plaše se za posao. To, ako progovoriš, ne samo ti, već svi tvoji ostaju bez posla. Meni ne mogu ništa. Vlast vam ne može ništa? Ne može mi više ništa. Moje dve ćerke odoše. Jedna u Zagreb, radi kao kelnerica, tamo se i verila, druga je položila nemački, završila za medicinsku sestru i Filološki fakultet i ode u Nemačku. Preko agencije, da radi kao medicinska sestra. A ja, volim ovu Srbiju, kakva je, takva je, ratovao sam na Kosovu, al` ako treba, ići ću i ja da vozim kamion, kao i drugi, po stranim zemljama. Mada, ne bih. Boriću se za istinu i prava rudara, pa dokle izdržim. Borite se za prava rudara. Tražite odgovornost za smrt osmoro kolega. Ali umesto odgovornosti, imali smo dalju spiralu smrti i nasilja? Ovde život kao da je ništa. Od nesreće u našem rudniku „Soko“, bila su dva masakra, pobijena deca, i - ništa. Prosto, da se razočaraš u sve, u ovu vlast, u komplet pravosuđe i da se zapitaš da l` ima ijedna institucija a da radi kako treba. Masakr dece, ej bre, pa za normalnog čoveka to su nenormalne stvari! Pa to, bre, ne bi smelo da se događa u dobu u kom mi živimo. I da vidimo kako smo dotle došli i ko je kriv. A, ono – ništa. Niko kriv nije! O, ljudi, pa da ne veruješ, ko to ne bi osudio. I da vam kažem, osuđuju svi, ali ćute i znaju svi ko je kriv. Svi znaju da su to ovi na vlasti. Ćute svi, al` misle isto. Znaju svi celokupnu situaciju u društvu i odakle sve to potiče. I nije naša nesreća od juče, ovo je vrh svega što je prethodilo. Kakva, bre, demokratija?! Pa, oni ucenjuju ljude, prete otkazom ako rudari, ej ta snaga, ćute i idu na te mitinge. Šta će. I ja sam bio. Da vidim kako je to. Al` moje kolege i ja otišli što dalje, da ih ne čujemo i ne vidimo. Ugurali se u neki kafić i čekali da prođe. Ostali išli da vide Beograd. Pa tako idu i u Niš i gde kažu. A ako ne ideš - otkaz. A gde novi posao da nađeš? Ovde, u Aleksincu, Resavici, bilo je puno firmi. Sad nijedna ne radi. Sve to propalo. I ćute. Na kraju nastradalo osmoro rudara. Ništa. Opet tišina. Ako se pobuniš, otkaz. Ja sam dobro razmislio gde idem i šta radim, pre no što sam otišao u Beograd da govorim na protestu „Srbija protiv nasilja“. Ne znam da li ste upoznati, dvojica mojih kolega, predsednici sindikata iz Resavice, pre pet godina dobili su otkaze, jer su rekli istinu o tadašnjem direktoru Marku Vukojeviću o mobingu radnika i zloupotrebama i malverzacijama. To je posle bio taj treći direktor koji je uhapšen. Ali brzo pušten na slobodu. Vratili ga na posao, a rudari još se bore za svoju pravdu, i nažalost ne dolaze do nje. Razmišljao sam, šta može meni da se desi i rešio, bez obzira na sve, idem da kažem istinu o mojim kolegama, a ako dobijem otkaz, ići ću da vozim kamion u inostranstvo. Idem da kažem - poginulo osam rudara! Ej! Sve sam ih znao, ali sa trojicom, četvoricom bio sam nekako baš blizak, dvojica su mi bila kao braća. Ne mogu da gledam njihove porodice, da prolazim gradom pored njih sagnute glave, kao da ništa nije bilo i kao da njih nikada nije bilo. Veliki broj mojih kolega, nažalost, već ih je zaboravio. Plaše se? Rudari? Oni koji rade najrizičniji posao? Istina, jedan je od najtežih poslova. Ne može drugačije, moraš da budeš hrabar ako ti je ništa da silaziš 400 metara pod zemlju, bez dobrog alata i opreme. Dole se nikada ne zna. I svi ti rudari, dobri ljudi, znam ih, al` ćute na smrt kolega, misle, mora se tako. Gledaju kolege što nisu ćutale, pa ostali bez posla i evo godinama obijaju pragove po sudovima, a direktor hapšen, pa sad tu, među nama. Ne znaju kako da plate račune, kupe hleba i tako žive godinama. U ovom društvu, niko ništa. Ej bre, pa postoji li neki sindikat, pa postoje li radnici da se udruže, pa nije ovo srednji vek, valjda?! Nikom ništa. Ja i danas kad silazim u jamu, likovi mojih kolega su tu, bez obzira na to koliko je prošlo. Neki kažu, samo ti pričaj, hoćeš rudnik da nam zatvore? Nisam ja da rudnike zatvorimo, rezervi uglja koliko hoćeš, nego ljudi koji vode rudnik nisu profesionalni. Nemaš tu da ga vodi rudarski inženjer, nego su to ovi, oni… kako stranka kaže. Pa i ova trojica direktora što su uhapšeni zbog malverzacija. Ovaj drugi što je uhapšen, Stevan DŽulatović, imao je poljoprivredni fakultet, ovaj sada, Saša Spasić, pravnik. Čovek zalutao. Šta ćeš. Uhapšeni su zbog malverzacija? Ili zbog poginulih osam rudara? Nijedan da je odgovarao za rudare. Nema ni slučaj da se vodi u sudu. Uhapšen je poslednji direktor jer je prikazivao da je novac potrošen za kupovinu kamiona, a kamiona nigde nije bilo. Pronevera novca. Ovde, uvek isto. Meni je kao predsedniku sindikata zadržao preko milion dinara, jer je želeo da uspori rad sindikata. Tužio sam ga. I još vodim bitku. Bilo je krupnih malverzacija, ali i onih oko nabavke čizama? Malverzacija je bila oko HTZ opreme. Sadašnji direktor mi je rekao da ranije nije sklapao ugovore sa direktnim proizvođačem, nego su posao prebacivali iz firme u firmu, i tako sve od glavnog proizvođača do nas. Kako sa čizmama, tako i sa ostalim nabavkama. Ako su čizme 700 dinara, firma ih na kraju plati 1.900. Ipak, život nema cenu. Sami ste došli na protest. Gde su vam kolege? Gde su kolege nastradalih rudara? Došao sam sam. Mi, rudari Aleksinačkog rudnika, posle nesreće razbacani smo po drugim rudnicima i teško je bilo šta organizovati. A i plašio sam se da prihvatim odgovornost da moje kolege ostanu bez posla. Svu težinu preuzimam na sebe. I došao sam da kažem onako kako jeste. U trenutku mi je knedla zastala u grlu kada sam spominjao moje nastradale rudare i dok sam govorio da ne želim da ostanu zaboravljeni, i bez odgovornosti za njihovu smrt, dobio sam aplauze, podršku. Znao sam da sam na pravom mestu, na pravoj strani, među ljudima. Odgovornosti nema čak ni kada je život u pitanju? Ako ni život nije na ceni, ako pravosuđe nema milosti ni tada, je li ovo zemlja nesrećni slučaj, kao što tvrde iz vlasti za nesreću u rudniku? Zna se uvek ko je glavni odgovorni. I naša uprava je tako bila obaveštavana da je povećan nivo metana. Znalo se. Nivo metana je rastao danima, nije to odjednom. Dan pred nesreću meren je i bio je ogroman. Prethodno, radovi su bili zaustavljeni u aprilu. Tri meseca pre nesreće. U januaru, u 5 ujutru, u rudniku su nestali struja, voda i vazduh. Pet meseci pre. Prva smena kreće u sedam ujutru i uprava ih je naterala da siđu u jamu bez vode, vazduha i struje. Tog dana došao sam u drugu smenu. Oni su odradili celu smenu bez vode, struje i vazduha u dubokoj jami, na 400 metara ispod površine zemlje. Najosnovnije nisu imali. I po tim uslovima poslati su da rade. Kada sam stigao, u drugoj smeni, kolege nisu želele da siđu, obavestio sam upravnika Aleksinačkog rudnika, a on Sokobanju. Upravnik tamo je insistirao na silasku. U mrak, bez struje i vode? Tako je. Traženo je da rudari siđu. Igrom slučaja, moj direktor Aleksinačkog rudnika, tog dana je bio u Sokobanji. „Direktore, radnici ne žele da siđu“, obavestio sam ga. „Ali, zašto Nebojša? Rečeno je da će struja da dođe u pet sati“. „Direktore, rekli ste i prvoj smeni da će struja doći u 10, isto ste rekli i u 11, još je nema. Ima i dosta metana“. Vratio sam kolege, nisam dozvolio silazak. Posle je direktor Sokobanje zvao mog direktora, tražili su da me proteraju. Da više ne radim. Suprotstavio se moj direktor. Rekao sam: „Radite šta mislite da treba. Samo mi dajte sve napismeno.“ To nisu hteli. Tako i dalje radim. Tog dana, kada je došlo do nesreće i kada je nastradalo osmoro mojih kolega, nisam radio. Iako su danima pre nesreće svi očekivali proboj metana, vode ili peska, nažalost, došlo je do proboja metana, u ogromnoj količini. Rudari su samo udahnuli metan i to je bio kraj. Vidi se da su pokušali da skinu rukavice, da stave kiseonik, ali nije bilo vremena. Umrli su istog trena. U jami postoji mnogo radilišta, mnogo hodnika, to se desilo u jednom od njih. Bilo je radova u nekoliko povezanih tunela, tako da pritisak raste, što je takođe nepropisno. A i bilo je teško prohodno, mnogo građe, gvožđa, svega, profil tunela je bio smanjen. Danima su rudari slušali pucketanje uglja na otkopu. Po pravilu, tu bi trebalo da bude dva do tri miniranja pre otkopa, međutim, sve je rađeno drugačije. Nisu urađene ni ispitne bušotine na kvalitetan način, koje se izvode na svim radilištima, i zato je došlo do izlivanja metana, 94 odsto je bio procenat metana 14 minuta, a normalna koncentracija za rad je do 1,5 odsto. Preko toga, mašine se gase i radnici se povlače u svežu, vetrenu struju dok se ne uspostave uslovi za rad. Čulo se pucketanje uglja? Šta to znači? Ugalj prima kiseonik, dolazi do pucanja uglja i mora da se pazi kada se radi. Može da zatrpa. Dešavalo se mnogo puta da ljudi budu zatrpani. Na sreću, ne skroz i često mogu da se izvuku. To se dešava i u drugim rudnicima, ne samo u Sokobanji. Ali ovde je bio problem - metan. U jednom trenutku je izašla ogromna količina metana i premda mi nosimo samospasioce, kiseonik, ako dođe do izlivanja ne samo metana nego i ugljen-monoksida, sumpora…, oni nisu imali vremena, samo su udahnuli i pali. Jedan je bio na izlazu, ali nije uspeo da se spasi. Mladi ljudi? Tako je. Među njima je Boka, Bojan Stajić najmlađi, pre samo 40 dana dobio sina. Sve dobri ljudi. Tog dana rudari su bili ljuti, ali kako je vreme prolazilo mnogima su napravljeni ustupci, napredovali su, poslati na more… zapošljavani su njihovi, neki potplaćeni, zapušena su im usta, kako god. Ovo je greška rukovodstva, jer znali su, očekivali su da može nešto da se desi. Postoje dokumenta, poslednjih nekoliko dana su u treću smenu slati dežurni inženjeri, koji bi trebalo da kontrolišu situaciju u jami upravo zbog toga. Postoji po pravilu službe nalog šta u takvim situacijama radiš. Mora da bude provetravanje radilišta. Ako postoje sumnje, a sumnjali su na izvore, metanske džepove, oni su morali da budu pronađeni i isplinjeni. Međutim, ono što se krilo je da je na rukovodstvo Sokobanje vršen ogroman pritisak iz Resavice i da su traženi metraža i ugalj i da su morali da narede iskopavanje, uprkos svim upozorenjima. Uprava je tražila isporuku uglja po svaku cenu? Niko nije želeo neko da pogine, ali, govorili su: „Mora da se radi“. Učili su šta i kako treba, morali su da postupe na profesionalan način jer je u pitanju život. A oni to nisu uradili. Odlično se zna i ko je odgovoran krivac, ali država stoji iza ovoga. Nova ministarka Dubravka Đedović je dolazila posle nesreće u Sokobanju, a sada niko više i ne priča o toj nesreći, niti da krivci treba da odgovaraju. Niti iko razmišlja kako se osećaju te porodice, niti ih obilaze. Bili, zatvorili su vrata luksuznih automobila, i to je sve? Oni gledaju svoj interes, šta mogu i koliko da uzmu od ove firme. Od svake firme. I baš kao firmu možemo da posmatramo i ovu našu Srbiju. I njenog direktora. To vam je svugde isti princip. Oni rade za svoju korist. Ne osvrću se ni kada su mrtvi u pitanju. U svakoj situaciji, pa i u našoj, lako je da se ustanovi ko je odgovoran. Ko je odgovoran u rudniku Soko? Kao i svugde. Onaj ko predvodi! Čisto sumnjam da oni ležu u krevet sa strahom i isto sumnjam da ih grize savest, kao ljude, i da razmišljaju o bilo kojim žrtvama, pa i tim rudarima. Sve čovek do čoveka, što bi rekao otac nastradalog mladića iz Lučana? Oni nisu ti, ni u kom slučaju. Ja sam i otišao na protest „Srbija protiv nasilja“ da govorim i da kažem da ima mrtvih i da nema odgovornih. Čitao sam govor, da se ne zbunim, ali sam, ipak, gledao njihove reakcije i one su mi pokazale da ima neko ko me razume. Mnogo njih. Mislim da su me ti ljudi na protestu razumeli bolje nego neke moje kolege. Kako su rudari opremljeni danas? Uprava tvrdi da mi u Resavici imamo najsavremeniju opremu. Ma, kakvu najsavremeniju opremu?! Pa, mi dan-danas vezne elemente u jami stežemo ručno, nekim ključevima. Oni se hvale, uvek ista priča 6. avgusta, na Dan rudara. Gledajte šta su rekli sada, premotajte na prošlu, pretprošlu godinu, uvek isto. Ti reprezentativni sindikati ne reaguju na primedbe radnika, rudara. Povezani su sa direktorom i gledaju svoju korist. A rudar za 90.000 dinara silazi u jamu i ne zna da li će iz nje izaći. Govori se o lobijima i mafiji, organizovanom kriminalu koji zarađuje na preprodaji uglja. Znate li šta se dešavalo u Kolubari? Kako je rudnik presušio? Ko je do te mere eksploatisao rudnik, kao da je to privatno vlasništvo, a novca nema za zaposlene, firmu i državnu kasu? Ko je prodavao jalovinu? Mnoge stvari kriju od mene, da bih mogao da vam govorim uz pokriće, uz dokumenta. Direktor ih ne prosleđuje ni tamošnjim sindikatima, iako je u obavezi. Imam korektne odnose sa kolegama tamo i oni potvrđuju da su ogromne malverzacije. Kao i ovde. Mi smo gubitaši iako je ogromna količina uglja, ali postoje i preduzetnici koji kupuju naš ugalj i prodaju ga za mnogo veću cenu i oni profitiraju. Zašto? Zar moja firma koja ima toliko pravnika, ekonomista, ne zna da proda ugalj? Pre par godina, naš rudnik je prodavao tonu za 7.000 dinara, preprodavali su ga za 18.000, a za nas, kao gubitaša, država izdvaja svake godine određenu svotu novca. Ko i uz čiju pomoć profitira na vama? To treba sud da kaže. Ne može država da ne vidi šta se radi, a da ja mali predstavnik sindikata vidim. Ovde su non-stop neke inspekcije. Direktori idu u zatvor i vraćaju ih na slobodu i na posao, kao na pokretnoj traci. Svesni su i lideri opozicije da firma gubi a neko dobija. Pitali su me da li imam podatke, ali direktor mi ne dozvoljava uvid. Vaš rudnik je gubitaš. A više od 5.000 kvadratnih kilometara Srbije se vodi kao istražno područje za rudnike. Oko 200 firmi istražuje. Ako oni imaju interes da ulažu u ispitivanje, a neke su od najmoćnijih korporacija sveta, kako su to naši rudnici gubitaši? Zašto se onda Rio Tinto i Ziđin bore za rudnike? Moj sindikat je podružnica rudara Srbije Bor, i bore se za prava radnika Bor. Tamo zlato odlazi Kinezima, a našim radnicima ne cvetaju ruže. Ziđin ima veliki profit, ali rudari nisu spremni na pobunu. Stanovnici Bora su još 1935. vinovnici Vlaške bune i prvih ekoloških demonstracija u Evropi. Bili su prebijani, bilo je žrtava, ali na kraju država je morala da isplati odštetu za zakiseljavanje sredine. Zašto sada ćute? Zato što znaju ko stoji iza Ziđina i da je to naša država. Zna resorno ministarstvo tačno šta se tamo radi. Zorana Mihajlović je proglasila 14 lica odgovornim za nesreću u našem rudniku i rekla da je spremna da izađe na sud kao svedok porodica poginulih rudara jer zna za mnoge propuste. Smenjena je. Portret rudara je nekada bio na novčanici. NJegova snaga je bila ogromna. Zašto danas nisu svi radnici predvodnici borbe za sistem koji će zaštititi njihova prava? Da, bila je slika rudara na novčanici od dve milijarde dinara. Nekada. Vidite, danas rudar, radnik ne znači ništa. Nekada je bio poštovan. I strahovalo se od njega. Danas to ništa ne vredi. Jeftina radna snaga. Stvar nedostatka emocija, kuraži i vaspitanja ili… Dobri su to ljudi. Rudari. Radnici. Ali, jednostavno, drugog posla nema, prava im nisu zagarantovana i niko za njih ne brine. Sindikati ne rade svoj posao nego za državu i vlast i možete manipulisati radnicima koliko god hoćete, na koji god način, možete ih zaplašiti otkazom, ili potkupiti malim iznosima novca. Strah je nadvladao sve emocije, strah za egzistenciju, podizanje porodice, dece i nisu spremni da se bore za svoja prava, jer smatraju da nemaju snagu kojom će pobediti. Iako ih je 4.000 samo u našem rudniku, uključujući i radnike u administraciji. To je sila. Ali umrtvljena. Šta su vam rekli kada ste se vratili iz Beograda? „Rizikuješ sve.“ Ali ja odgovaram sam za sebe. Moj brat, snaja, supruga i deca ne zavise od ove vlasti, ni od uprave rudnika. Vaša deca ne zavise ni od vas ni od Srbije više? Ne, nažalost. Videće ih strane zemlje, a ja retko. Jedino što meni mogu je da mi daju otkaz. Ali, spreman sam i život da dam. Postoje neke stvari iznad svih nas. Roditelji su brata i mene vaspitavali da budemo prvo ljudi, da ne krademo, ne lažemo, da pomognemo, da živimo od svog rada. I ja sam izabrao da živim tako. Ovde mogu i lokalni šerifi da privode i pretuku radnike, mogu da kažu radnici „drugi put pošalji mi ćerku“, da se hvale da je njihov doručak skuplji od čitave radničke plate… Iskreno, ne priča se o tome naglas mnogo. Svako gleda svoj posao. Ćute i idu i kada ih stave u autobuse na mitinge vlasti. Ne shvataju to preterano strašnim, idu kao na ekskurzije, da vide drugi grad. Jer oni svaki dan silaze u jamu, gde se godišnja doba ne menjaju. Promenu osetiš samo zimi u ulaznom, prvom hodniku. Ostalo, uvek isto. Ni temperatura se ne menja. A ja sam mojoj porodici rekao, meni moja borba za prava radnika, za nezaborav mojih nastradalih kolega, ima smisao. Iako oni misle da su nedodirljivi, ubeđen sam, ja ću ih pobediti. Tanja Nikolić Đaković