Podzemni rolerkoster

Izletište Babića brdo na Zlataru, iznad Nove Varoši. Fudbalski teren načičkan je šatorima gde spavaju učesnici tradicionalnog godišnjeg skupa Balkanske speleološke unije, čiji je Srbija bila domaćin krajem juna. U neposrednoj blizini spavaonice na otvorenom, pod natkrivenim košarkaškim igralištem odvijaju se razna takmičenja – u penjanju uz uže, provlačenju kroz improvizovane tunele, vezivanju čvorova, prelasku preko horizontalno postavljenog užeta na visini od tri metra... „Sve te vežbe korisne su kao priprema za rad na terenu, ali u speleologiji zapravo nema takmičenja, već samo saradništva“, objašnjavaju članovi klubova okupljenih u Savez speleoloških organizacija Srbije (SSOS), koji je bio organizator ovog međunarodnog skupa. Jer, voda na svom putu kroz stene teče u raznim pravcima, pa su sve prikazane veštine neophodne da se te putanje istraže. Osim što se u mraku bolje snalaze uz pomoć više svetla no što je daje sopstvena lampa na kacigi, katkad se lakše prođe kroz pećinske kanale ako se prihvati ruka kolege, ili neka druga vrsta podrške. Ekipi NIN-a nisu potrebne posebne sposobnosti dok sa grupom speleologa baulja „lakom“ stazom Ušačke pećine. U njoj je čak nemoguće da se izgubiš, jer putanja prati Ušački potok, podzemnu levu pritoku Uvca. Jedina prepreka je klizavo kamenje, ali i ponegde niska tavanica, pa je kaciga više nego dobrodošla: novinarka svaki čas glavom zapne za stene. U prvoj prostoriji od ulaza, zaraslog u livadske biljke i pozicioniranog sa unutrašnje strane uvačkih litica, nema naočitih pećinskih ukrasa. Najveća zabava je prepoznati svog kolegu fotografa koji se trudi da nešto uslika, kao uostalom i svi ostali. Glasovi nestrpljivije prethodnice gube se u daljini vrlo dugačkog podzemnog hodnika. Eho ih čini nerazumljivim. Ambijent postaje daleko zanimljiviji kad se na putu prepreči stena, i kad se valja uspuzati uz u njoj sakriven tunel. Ovde se naša avantura završava, dok speleolozi nastavljaju dalje, ka podzemnom jezercetu u nivou Uvačkog akumulacionog jezera. Hrabrost ih nagrađuje bravurama vode i krečnjaka koje kasnije sa guštom opisuju. Na karti podzemlja, tuneli Ušačke, ali i Ledene pećine i Bezdane jame deluju kao da igraju kolo u krečnjačkom „temelju“ Zlatara. Treća se drži za ruke (kanale) druge i prve, dok sve tri tvore Ušački pećinski sistem, sa čak četiri otvora. Ovo se nije znalo dok dr Milutin LJešević, danas penzionisani profesor na Geografskom fakultetu u Beogradu, a tada asistent i speleolog, nije iskustveno dokazao da su sva tri objekta spojena i prohodna. Kako je tih, ranih sedamdesetih prošlog veka podzemlje istočne Srbije već bilo istraženo u dobroj meri, LJešević se dogovorio sa kolegama Božidarom Vasiljevićem, tada postdiplomcem, i Romanom Vojtkovikom, docentom na univerzitetu u Poznanju u Poljskoj, da krenu u speleološku ekspediciju u zapadnu Srbiju. Pored pećina kod Guče, Ivanjice, u podnožju planine Javor, oni su za ukupno 25 dana ispitali i Baždarsku pećinu sa desne strane kanjona Uvca, Tubića pećinu u istoimenom selu na pet kilometara od Sjenice, i otkrili Ušački pećinski sistem sa leve strane kanjona reke Uvac, a danas akumulacionog jezera. „Naši domaćini iz zaseoka Ušak, sela Donje Lopiže su nam ukazali da iznad ulaza u Ušačku pećinu postoji jedna jama – Bezdana, odakle smo rešili da krenemo jer nam je to izgledalo izazovno“, seća se profesor LJešević. Postavili su opremu za spuštanje, i prvi je on sišao niz vertikalni kanal dubine 37 metara. „Na dnu su bili kameni blokovi i gnezda žutokljunih galica - zaštićene vrste ptica. Pregledajući prostoriju, ustanovio sam da vazduh struji sa jedne strane. Uz muku sam sklonio dva bloka i ukazao se prolaz naniže. Spustio sam se još tri metra i ušao u veliku dvoranu“, on kao da prepričava triler. Iz dvorane su vodila tri kanala. Prema severu naviše pružao se strmi kanal prekriven bigrenim kadama – plitkim ili malo dubljim bazenčićima koji se pune kapanjem vode sa tavanice pećine. Kanal koji se peo ka istoku bio je ispunjen pećinskim nakitom. Onaj što je išao desno bio je uzan, i u njega se slabašnim tokom prelivala voda iz prvog tunela. „Pozvao sam Božidara da siđe, pa smo zajedno izabrali da dalje krenemo kanalom sa pećinskim nakitom jer je bio najinteresantniji. Roman je ostao da pazi na opremu, ali i da čobani ne ubacuju kamenje u jamu, što je običaj u svim krajevima gde jama ima“, LJešević objašnjava. Prolazeći kroz „šumu“ pećinskih stubova, veoma su se trudili da ne polome krhke stalaktite. Odjednom, nakon nekih 400 metara tog pipavog hoda kroz tminu, stubovi su se naglo zgusnuli tvoreći naizgled nepremostivu prepreku. Međutim, strujanje vazduha među stalagmitima značilo je da se kanal nastavlja. „Morali smo da polomimo dva stubića da bismo prošli dalje, sve do izlaza iz pećine, u kanjonu, visoko iznad Uvca“, navodi profesor. Tada su shvatili da su zapravo izašli na ulaz Ledene pećine. Onda su rešili da se na početnu tačku vrate drugim putem – uz strme i oštre litice kanjona. Roman se silno iznenadio otkud oni iz tog pravca, njemu iza leđa. Čim su mu ukratko objasnili do kakvog su otkrića došli, odmah su se sva trojica spustila proverenom putanjom. Sad je bio red za ispitivanje uskog kanalčića što se spuštao udesno. NJime su polako klizali 200 metara, pazeći da ih mlaz vode iz bigrenih kadica ne ponese nadole (što bi moglo da se pretvori u kakav podzemni rolerkoster). Jedva se držeći za glatke zidove kanala, ipak su pali, i to - u prostran kanal Ušačke pećine. Eureka! Time je ustanovljena veza Bezdane, Ledene i Ušačke pećine, koje čine jedinstveni speleološki sistem dužine preko šest kilometara. „U tom trenutku, ovo je bio najduži speleološki objekat u Srbiji“, LJešević konstatuje. U jesen, po povratku u Beograd, profesor Dragutin Petrović predložio je LJeševiću da ovaj fenomen bude tema njegove doktorske disertacije, što je budući profesor i prihvatio. Naučni cilj pokrenuo je dalja istraživanja, pa su urađene hemijske analize vode sa raznih tačaka, izvršena granulometrijska ispitivanja peska i šljunka. Izmerena su osnovna tektonska svojstva u pećini i okolini (pukotine i slojevitost). Tajna Bezdane jame i Ušačke i Ledene pećine bila je rasvetljena. Danas se Ledena pećina jedina koristi u turističke svrhe. Do nje se dolazi čamcem u koji se putnici ukrcavaju u Akmačićima, s nestrpljenjem očekujući da za oko sat plovidbe otkriju čari snežnobelih ukrasa. Oni tvore različita izobraženja, pa i Vuka Karadžića. „Vidite li mu kapu? A brkove?“, maštu će zagolicati Stevo Radovanović, čuvar Rezervata „Uvac“, kapetan brodića i narator u toj podzemnoj turi. Vuk može da prođe, ali je Stanlio, debeljuškasti Olijev kompanjon, „kao pljunut“. Tanani mlaz svetlosti iz baterijske lampe turisti će pomoći i da nazre bazično uređenu pešačku stazu, sporadično veoma klizavu. Električnog osvetljenja nema, prema odluci republičkog Zavoda za zaštitu prirode čiji je cilj da se pećinski ukrasi sačuvaju. „Poneko otkine komadić stalagmita, nesvestan da je za njegovo formiranje vodi trebalo mnogo stotina, pa i hiljada godina“, Stevo će vaspitno naglasiti. Izlazak na površinu za sve osim njega je šokantan, što zbog temperaturne razlike između sedam stepeni unutra i spoljašnjih tridesetak, kao i zbog sunčevog sjaja koji ne dopire tamo gde se vodi može. Stevo se neće upuštati u podrobno tumačenje načina na koji je viđeno nastalo. Adresa za takva pitanja za nas je Jelena Čalić iz beogradskog Akademskog speleološko-alpinističkog kluba (ASAK), jednog od članova pomenutog saveza SSOS, na čije smo okupljanje došli. „Za formiranje pećine potrebno je da stena bude hemijski rastvorljiva, kakav je krečnjak Dinarida sa sve Zlatarom. Potrebno je i da postoji nagib duž kog voda može da teče“, Čalić spremno objašnjava. Stenu rastapa kišnica koja je uvek blagi rastvor ugljene kiseline, što nema nikakve veze sa zagađenjem, već je posledica sastava vazduha u prirodi. „Da bi hemijska erozija pod uticajem vode uopšte započela, neophodno je da u steni postoje inicijalni uski međuprostori, nekad i manji od jednog milimetra, duž kojih će voda delovati na stenu. To mogu da budu mali razmaci između dva sloja u krečnjacima, ili pukotine koje su nastale zbog tektonskih pokreta“, ona podseća na davno zaboravljeno gradivo. Takva, blago kisela kišnica prouzrokuje koroziju stene, stvarajući u njoj šupljine i erozione oblike podzemnog reljefa. Sve što voda skupi tokom tog procesa, bilo blato ili rastvoreni kalcijum-karbonat, ona nosi u svom daljem toku. Kad dospe u prazan pećinski prostor, ugljen-dioksid je napušta, a kalcijum-karbonat taloži u vidu minerala – najčešće kalcita. „Tako nastaje pećinski nakit“, speleološkinja „čas“ privodi kraju. Najčešći oblici pećinskih ukrasa su stalaktiti, koji vise sa pećinskih tavanica, i stalagmiti, koji rastu sa dna kanala ili sa terasica na zidovima. Ukoliko se oni spoje, oblik se zove pećinski stub, a ima i drugih vrsta taloženja (poput bigrenih kadica). Taj proces obično traje stotinama hiljada godina, a samo se retko produži na milion, dva, tri... Stručnjaci za podzemlje to vreme poštuju, kao i muku vode da sebi obezbedi prolaz... sve do naših slavina. Zato im nije jasan običaj našeg naroda da sve što je višak, baci u reku ili jamu, već šta je pojedinima pri ruci. Zbog te ružne navike, kojoj je jedino opravdanje izostanak komunalnih usluga u mnogim seoskim naseljima, pokrenuta je inicijativa SSOS Čisto podzemlje - Srbija. Budući da je ideja o čišćenju podzemlja krenula iz Hrvatske i Italije, biće da ni tamošnji živalj nije dovoljno upućen u činjenicu da se guranjem u ponor starih šporeta, izakanih automobila.., ali i neeksplodiranih mina i leševa, nanosi nenadoknadiva šteta potomcima. Jer, voda će skupiti sve što može iz sadržine otpada i zatrovati svoje tokove, kao i zemlju i sav živi svet. Grehota bi bila ovo učiniti bilo kom predelu, a posebno onom gde bujaju razne endemske vrste i gnezdi se ugroženi beloglavi sup, što sve pokriva SRP „Uvac“ i državna zaštita prvog stepena. Ostatak od oko 12.000 hektara pod upravom Rezervata spada u drugu i treću kategoriju zaštite. Kontrola nad izgrađenim objektima ni njihova regulacija nisu naročite, zbog čega se drevni običaj bacanja škarta u jame nastavlja. Stoga je Aleksandar Pegan, član ASAK-a, ispred inicijative Čisto podzemlje - Srbija, čiji je pokretač i koordinator, u komunikaciji sa upravom „Uvca“ kako bi deo smeća iz tamošnjih jama zajednički uklonili. „Postupak je sličan evakuaciji povređenih, u tehničkom smislu, s obzirom na to da su tad sile na sidrištu veće, zbog većeg opterećenja teretom“, kaže Pegan. Inače, sidrišta su klinovi na koje se kači sistem užadi. I za to su potrebni znanje i veština, kao i za sve druge aktivnosti vezane za spuštanje ka utrobi Zemlje. Peganu se ovo uveliko podrazumeva, sa višedecenijskim stažom u speleologiji, i ne bi da se hvali podvizima. NJemu, kao i ostatku ekipe iz inicijative, daleko je važnije da informacije o opasnostima lošeg odnosa čoveka prema prirodi dopru do što više „običnih“ ljudi koji će saznanja (ili podsećanja) na fer-plej dalje prenositi. Ta misija osvešćivanja već je započeta, ali intenzivnije u zemljama odakle je ideja o čišćenju podzemlja i krenula, i gde su mediji već postali osetljiviji za ovu tematiku. Ovdašnji su mediji orni da prenesu vest o tome kako se kući vratila iz Turske mazna ženka beloglavog supa Dobrila, i kako je zatim, posle više godina, uginula tačno iznad rodnog gnezda (jer takve priče povećavaju klikabilnost). Rado će preneti i informaciju da je i Darko stigao u zavičaj, nakon 15 godina lutanja, ili da se na Uvcu konačno skrasio Tesla, vrativši se sa proputovanja po Iranu i Kuvajtu. Popularno će im delovati i podatak da je Sadam pušten iz dvomesečnog zarobljeništva u centralnom Iranu, gde je držan zbog ilegalne prodaje. Sve te vesti zaintrigiraće čitaoce, ali ih i navesti na pitanje – kako naučnici prepoznaju te pernate avanturiste, i mreže njihovih lutanja sa povremenim neugodnostima. Stvar je krajnje jednostavna: sva ta kretanja supova, obično vezana za mladalačke dane ovog orla lešinara, budno se prate preko prstenova na nogama, krilne markice i eventualno dži-pi-es lokatora. Za ovo markiranje zaduženi su opet speleolozi, jer ko bi se drugi hvatao ukoštac sa liticama gde se gnezde ovi zadivljujući stvorovi. Istina, pokretač ideje o prstenovanju, koja je bitno promenila naučni pogled na supove, jeste ornitolog dr Saša Marinković, sveži penzioner Instituta za biološka istraživanja „Siniša Stanković”, ali i osnivač Fondacije za zaštitu ptica grabljivica. U vreme kad se Marinković dao na posao zaštite te važne karike ekosistema i suštinski značajnog dela raznovrsnosti prirode, usmeravajući se na beloglave supove, meštani sela koja okružuju Uvac nisu ga ozbiljno shvatili. Čak naprotiv. Upornost je učinila svoje, pa je od nekoliko parova supova, kolonija narasla na oko 600 jedinki. Ključ uspeha bilo je otvaranje hranilišta – restorana za supove, kako se kaže od milja za ovaj uslužni objekat. Kontinuirani rad „menze“ omogućili su ugovori uprave Rezervata sa nekim klanicama i sličnim preduzećima, dok i seljani javljaju ako im ugine neko grlo stoke. Time su stvoreni uslovi za očuvanje ove vrste lešinara što se hrane mekim tkivom neživih sisara. NJima su, zahvaljujući Fondaciji i Rezervatu, komšije, ali i saradnici postali crni lešinari (supovi starešine), vični da pokidaju kožu uginule životinje. Ovo ide naruku beloglavim supovima, ali i beloj kanji koja polako nestaje sa Balkana, a ima isti jelovnik kao sup. Kad se njima priključi orao bradan, što je i namera Fondacije, na hranilištu više neće ostati ni kosti. Tu misao o zatvaranju kruga Marinković ne ispušta. Ako je verovati (pouzdanim) glasinama, on svaku prvu jutarnju kafu pijucka gledajući u monitor, gde direktno stižu snimci sa poljančeta iznad Rastoka, tj. čuvenog hranilišta Manastirine. Ova vrsta monitoringa inače služi za praćenje u realnom vremenu svih promena u populaciji supova. Marinkovićeva ljubav prema nebeskim kraljevima srećom je zarazna, iznedrivši malu vojsku speleologa, ali i veterinara i biologa. Oni na Uvac stižu svake godine krajem maja i početkom juna, kako bi obeležili nove ptiće. „Tad mladi imaju od 40 do 80 dana i još nisu sasvim spremni za svoj prvi let“, kaže dr Stefan Anđus, biolog u Institutu „Siniša Stanković“, i član ASAK-a. Ali baš tada ti „mališani“ nadmašuju korpulenciju odraslih, jer ih roditelji dobro hrane, spremajući ih za ispit zrelosti. „Za prstenovanje se koristi speleotehnika, što znači da je naše uže nerastegljivo, za razliku od alpinističkog“, sad Pegan i Anđus pričaju uglas. U ovu akciju se ide čamcima, pravo do lokacija tradicionalnih gnezda koja se najčešće ponovo koriste. NJom, naravno, rukovodi Marinković. Kad se dođe do police – ispupčenja na steni gde supovi svijaju domove, svi ostali iz ekipe se penju do tačke gde se „administracija“ sprovodi. „Nije nimalo naivno stići do vrha, kozjim stazicama kroz bodljikavo šipražje“, priznaje Anđus. Ka gnezdu se sa vrha litice spuštaju samo speleolozi i prihvataju ptića – raspona krila od skoro tri metra. Neki su u tom trenutku mirni (kao što je bila Dobrila), a drugi se ili prave mrtvi, ili se od šoka ispovraćaju. „Ni oni sami nisu prijatnog mirisa, ali samo isprva, jer se na taj miris navikne i ubrzo se zavoli“, tvrdi Anđus. I bolje da se supčić ispovraća na vreme, jer bi to učinio svakako u torbi, u kojoj se on diže ka veterinarima i ornitolozima. Ako u međuvremenu naiđu roditelji, može da se desi da se neki ustremi ka „uljezu“, a onda, u poslednjem trenutku, skrene u stranu, kako svedoči Anđus. Nakon markiranja, ptice se ponovo spuštaju speleolozima, a oni ih vraćaju u gnezda, nepovređene, ali sa uspostavljenom vezom sa svojim zaštitnicima. I tek se povremeno nađu na stranicama javnih glasila. Uvac je tako nepisana zbirka najrazličitijih priča – o naporima prirode i ljudi u stvaranju i čuvanju. U toj zbirci, nažalost, ima i oprečnih beseda – o ljudskom neznanju i nebrizi, koji prethodno dovode u veliki rizik. Ako se laički zapamti samo neki detalj, poput poglavlja o pećinama, krivudanju rečnog korita, živom svetu.., nije greda, jer tad se staje na stranu zaštite onog što nam je neko mnogo veći od nas davno, davno podario. Dragana Nikoletić