Podobnost po meri BIA

U martu 2015. godine, libijska porodica A. pozvana je u Upravu za strance. Nakon više od pet godina privremenog boravka, života, rada i školovanja u Srbiji, policijski inspektori su im uručili rešenja o otkazu boravka. Ništa nije pisalo u obrazloženju, već samo da je bezbednosna procena koja je urađena takva da njihov dalji boravak u Republici Srbiji predstavlja rizik po nacionalnu bezbednost. Drugim rečima, studentkinja medicine, student stomatologije, maloletna devojčica i majka koja je po zanimanju psiholog, kao i njihov otac koji je radio u arapskoj školi, postali su pretnja po građane Republike Srbije. Nakon što su im uručena rešenja, pušteni su da se vrate kući, da slobodno šetaju ulicama Beograda, a da kasnije i zatraže azil. Nikada nisu pozvani na „informativni razgovor“, nikada protiv njih nije pokrenut krivični postupak, nikada im nijedno pravo nije bilo ograničeno. Nastavili su normalno da žive kao i pre, ali sa strepnjom da će biti udaljeni u Libiju u kojoj se tada rat odvijao između barem 10 zaraćenih strana – plemena – koja su se digla na oružje jedna protiv drugih nakon smrti Muamera el Gadafija. Pošto sam preuzeo njihov predmet u postupku azila, u naredne tri godine im je zahtev za azil odbijan u više navrata, iako su svi drugi Libijci bez ikakvog problema dobijali ili utočište ili supsidijarnu zaštitu. Jasno je bilo da je ceo postupak azila bio kontaminiran tzv. bezbednosnom procenom Bezbednosno-informativne agencije. Slučaj je stigao do Evropskog suda za ljudska prava i jedan od argumenata koji sam koristio jeste da je bezbednosna procena kojoj je porodica A. bila izložena ništa drugo nego neopravdani akt proizvoljnosti BIA i da je nemoguće osporiti istu procenu kada u obrazloženju nije naveden ni jedan jedini razlog zbog čega su studenti stomatologije i medicine, ili devojčica od 12 godina bezbednosni rizik po nas građane Srbije. Pošto moja pitanja MUP-u nisu urodila plodom, pitanje je moralo da dođe od strane suda u Strazburu. I tako i bi. Srbiji je traženo da se izjasni u pogledu bezbednosne procene i da navede razloge zbog kojih je boravak petočlane porodice rizik po nacionalnu bezbednost i interese Srbije. Nekoliko nedelja kasnije, dobijam izjašnjenje Srbije u kome stoji da je BIA ponovo uradila procenu i da razlozi koji su nekada postojali ne postoje više. Vrlo brzo, porodica je dobila azil u Srbiji. Zašto su oni bili opasni po našu zemlju ostalo je misterija do današnjeg dana. Godinu dana kasnije, ista stvar, drugi državljanin Libije. Posle četiri godine natezanja, ali ovog puta bez suda u Strazburu, čovek koji je barem četiri puta odbijan za azil, dobija isti, uz isti dopis BIA – razlozi koji su postojali pre, više ne postoje, te nema rizika po bezbednost Srbije da državljanin Libije dobije međunarodnu zaštitu u Srbiji. Što bi naš narod rekao: „Šta je bilo, bilo je“, nema više rizika. Prošle godine, ista sudbina zadesila je i kurdskog političkog aktivistu Ečevita Piroglua, kao i jednog državljanina Kirgistana. Zbog te procene proveli su i po šest meseci u Pritvorskom centru za strance u Padinskoj skeli, nakon čega su pušteni, da tako opasni po nas i naš način života, šetaju ulicama Beograda, zatraže azil i slično. Niko ih nikada nije zvao na neki razgovor, nikakav krivični postupak nije pokrenut, a nisu ni oni ništa loše uradili prema Srbiji u međuvremenu. Kako su oni to bili opasni po Srbiju, verovatno će zauvek ostati tajna. Stižemo i do 2023. godine i do već sada čuvenog slučaja Petera Nikitina, ruskog antiratnog aktiviste koji je u Srbiji imao stalno nastanjenje – daleko jači pravni osnov za boravak od privremenog boravka – koji u Srbiji poseduje nekretnine, gde mu živi porodica i koji je između ostalog i državljanin Holandije. Pošto se vraćao sa odmora, na pasoškoj kontroli mu je rečeno da mu je izrečena zabrana ulaska u Republiku Srbiju na osnovu bezbednosne procene nikoga drugog nego nama, za bezbednost Srbije, zabrinute BIA. I tu se otvara jedan novi nivo nelogičnosti u bezbednosnim procenama. Nikitinu je izrečena mera koja mora da bude sastavni deo rešenja o otkazu boravka ili stalnog nastanjenja, i to ne od strane BIA, već od strane Uprave granične policije. NJemu je ova mera usmeno saopštena, uz dostavljanje odluke o odbijanju ulaska, koja se sama po sebi može doneti usled činjenice da je neko „bezbednosno interesantan“, ali ne može biti praćena merom zabrane ulaska. To prosto Zakon o strancima ne dozvoljava i to je ništa drugo nego jedna pravna svinjarija. Što se tiče rizika koji Nikitin predstavlja po Srbiju, tu je stvar još suludija. Kako je moguće da je tako opasan čovek dogurao do pravnog statusa – stalnog nastanjenja – a da niko iz naših bezbednosnih službi nije primetio tu opasnost. Kako je moguće da je pazario nepokretnu imovinu, šetao ulicama slobodno, zasnovao porodicu i živeo i radio kao i svi mi, a da naše službe to nisu primetile. Da sam ja šef BIA mnogima bi „letele glave“ u službi za aljkav rad u kome se jedan takav zlikovac provukao ispod radara. Prateći njegov slučaj, nisam stekao utisak da je Peter Nikitin DŽejson Born ili neka vrsta mandžurijskog kandidata koji svakog trenutka treba da se probudi poput „spavača“ iz američkih filmova. Nisam takav utisak stekao ni u odnosu na Vladimira Volohonskog. Zapravo, ni za jedan od ovde meni poznatih slučajeva koje sam kratko opisao, na nekim i postupao kao pravnik, nisam stekao takav utisak. Utisak je bio potpuno drugačiji – reč je o ljudima koji iz jednog ili drugog razloga ne mogu da se vrate u svoje zemlje porekla i koji su sigurnost i bezbednost potražili u našoj zemlji. Treba opet biti fer i reći da je suvereno pravo svake zemlje da kontroliše ulazak, boravak i proterivanje sa svoje teritorije. Kada je reč o tome da li zemlja želi ili ne želi da nekome odobri boravak, tu je diskrecioni prostor manje-više neograničen (osim ako bi vraćanje izložilo pojedinca riziku od kršenja ljudskih prava). Ako ne želi, Srbija ne mora da dodeli boravak nikome. Kao što svako od nas može da bude odbijen za vizu od strane Amerike ili Velike Britanije bez obrazloženja, ili da nam se ne dozvoli da uđemo u Izrael jer smo letovali u Libanu, tako i granična policija Srbije može to da radi sa drugim strancima po nekim svojim kriterijumima koji mogu biti i politički. Legitimne su i bezbednosne procene – treba da se rade i dobro je da se rade – tako se čuva bezbednost zemlje. Sa druge strane, dati nekome azil ili ne nije pitanje koje dozvoljava proizvoljnost – ako je neko u riziku u zemlji porekla, toj osobi se ne može odbiti ulazak, otkazati boravak ili doneti neka druga mera koja za krajnji ishod ima prinudno vraćanje u opasnost. To je bio slučaj sa Libijcima, to jeste slučaj sa Kurdom i Kirgistancem, a to jeste i slučaj sa Volhonskim. Nije i sa Nikitinom koji je i državljanin Holandije, mada se ne bih začudio da se i pitanje njegovog vraćanja u Rusiju otvorilo. Na sreću, nije. Ipak, i ti politički kriterijumi kada se upletu u rad bezbednosnih službi dosta mogu govoriti o vrednosnoj konstelaciji u kojoj deluju naši organi javne vlasti – pa tako i BIA. Slučajevi izbeglica ili ruskih antiratnih aktivista na jasan način pokazuju dve stvari. Prva je da su ljudi koji se zalažu za mir, ljudska prava i vladavinu prava svuda, pa tako i u autokratskoj Rusiji, nepoželjne osobe u našoj zemlji u kojoj su iste te vrednosti proklamovane kao najviše u Ustavu. Druga je da su prakse kojima pribegavaju naše službe dostigle visok nivo protivzakonitosti i proizvoljnosti, koje ako postanu još intenzivnije mogu postati izuzetno opasne i dovesti do toga da BIA ili neka druga služba, po čistoj političkoj osnovi deli etikete političkim neistomišljenicima, da ih stavlja pod mere nadzora ili druge mere i da postane izvor neograničenih zloupotreba. Možda je to već i slučaj. Sve više slučajeva koji izlaze u javnost ukazuju da je tako… Nikola Kovačević pravnik za ljudska prava