Đorđina obilaznica do Vašingtona

Pod kapom nebeskom vlada haos, situacija je odlična“, govorio je Mao Cedung, i ta je sentenca sigurno makar jednom pala na pamet kineskom predsedniku Si Đinpingu otkako je Rusija napala Ukrajinu 24. februara prošle godine. Srpski brat Si – koga upravo zapadni mediji često porede s Maom, opravdano ili ne, drugo je pitanje – pre deset godina je predstavio projekat Pojas i put (One belt, one road – slučajno ili ne, akronim OBOR na srpskom jeziku ima vrlo specifično značenje) upravo kako bi uveo nešto kineskog reda u još tada prilično razulareni svet, nagrižen finansijskom krizom iz 2008. godine, američkim „ratom protiv terorizma“, nastankom Islamske države, te opštim slabljenjem liberalnokapitalističkog modela. Namera je bila, pomalo kao s „maršalovim planom“, investirati u više od 150 država i međunarodnih organizacija i tako lansirati Peking u orbitu malobrojnih nezaobilaznih svetskih igrača. Trenutne Sijeve nade vrte se oko toga da će Moskva i Vašington u međusobnom iznurivanju da zajedno padnu u zapećak, za sobom povuku i Brisel, te da će se Kina u decenijama, ako ne i godinama pred nama, uspostaviti kao definitivni lider sveta, bio on slobodan ili ne. Sada, deset godina od predstavljanja Pojasa i puta, ovaj projekat se i dalje razvija – „očešao“ se o najmanje dve trećine stanovništva planete i utiče na najmanje 35 odsto svetske ekonomije, s tendencijom nešto sporijeg rasta. Ipak, pojedina štucanja postoje: krajem jula, italijanske vlasti pod Đorđom Meloni, radikalno desničarskom premijerkom koja veruje u koncept Evrope kao ograđene tvrđave, objavile su da Italija namerava da kao jedina članica G7 koja je ujedno i potpisnica Pojasa i puta nakon svega četiri godine iz projekta istupi. Ova odluka ima nekoliko rukavaca. Jeste Meloni još u maju rekla da „debata o ovom pitanju još traje“, jeste napomenula da su dobri odnosi s Kinom mogući i bez učešća u projektu, ali kada ministar odbrane Gvido Krozeto samo učešće oceni kao „improvizovano i grozomorno“, prilično je jasno kakav je na koncu stav zvaničnog Rima, koji se time svrstao na stranu administracije DŽozefa Bajdena u ovoj rundi geopolitičkog odmeravanja snaga. Tako se zapadni liberalizam i zapadni (neo)fašizam – koji i istorijski imaju višeznačni odnos – ispostavljaju kao akteri i te kako udruženi u borbi protiv faktora koji doživljavaju kao strani. Nije zvanični Peking slučajno izabrao Italiju za jedinu potpisnicu iz redova G7 – reč je o zapadnoj zemlji s najvećim udelom kineskog stanovništva u odnosu na ukupno stanovništvo, koja je uz to u poslednjih petnaest godina prošla kroz tri kruga recesije. Koliko je Kini odgovaralo da u svoj projekat uključi jednu važnu zemlju EU, koja uz to raspolaže velikim lučkim kapacitetima, toliko je italijanskoj vladi te 2019. godine, temeljno populističkoj, odgovaralo da svojim biračima, ali i zapadnim centrima moći, pokaže da je moguće spoljnu politiku voditi na dva fronta. Ko zna, možda se i na vreme svrstati na pobedničku stranu u novoj podeli geopolitičkih karata. Usledila je pandemija u kojoj je Italija prilično nastradala, a na „čizmi“ se tada poveo ozbiljan diskurzivno-retorički sukob: da li za najznačajniji kineski izvozni proizvod proglasiti virus ili pak kineske sinovak vakcine, koje je prethodnik Đorđe Meloni Mario Dragi prokazao kao nedovoljno efikasne. Takva je situacija, uistinu haotična, italijanskoj desnici dala argumentacioni poklon kakvom se u normalnim okolnostima nije mogla nadati: Kina nam je prvo poslala bolest, govorili su, a onda je preko naše grbače pokušala da svoja cepiva plasira na evropsko tržište. O katastrofalnom odgovoru EU na zdravstvenu krizu, naročito u njenim prvim mesecima, veoma se malo govorilo. Otvoreno je pitanje i šta su u Italiji tačno očekivali od Pojasa i puta; kako bilo, tamošnje aktuelne vlasti tvrde da je pristupanje projektu bilo „izopačeno“, jer je spoljnotrgovinska razmena više išla u prilog Pekingu nego Rimu – italijanski izvoz u Kinu možda jeste porastao s 14,5 na 18,5 milijardi evra, ali je uvoz iz Kine doživeo još veći porast, s 33,5 na 50,9 milijardi evra. Ispostaviće se i da rano stupanje u projekat ipak ne podrazumeva i nekakve povlastice: Peking je daleko više ulagao u neke zemlje koje za sada nisu obuhvaćene sporazumima u okviru projekta, čak i kada u obzir uzmemo samo zapadne države, a same kineske investicije u Italiji su sa skoro šeststo miliona evra 2019. spale na svega tridesetak, koliko su iznosile 2021. godine. Povrh toga, od oko 22 milijarde evra, koliko je Kina uložila u Italiji od 2005, svega 1,7 milijardi se „slilo“ nakon što je Italija odlučila da pristupi projektu. U rezultanti svega pobrojanog, Đorđa Meloni je odlučila da Pekingu treba reći ciao i na skuteru – po mogućstvu, sklepanom u EU, ako već ne u Italiji – krenuti put Vašingtona. Istim putem su krenule i mnoge zemlje istočne i centralne Evrope, naročito otkad je Kina prema ruskoj agresiji u Ukrajini zauzela ambivalentan stav, sve vreme gledajući ka Tibetu i naročito Tajvanu. Ta se ambivalencija sve više ispostavlja kao prećutna podrška – pokazalo se, recimo, da je Peking Moskvi prodavao tehnologije i opremu čija primena može da bude i civilna i vojna, osudio je kratkotrajnu pobunu „vagnerovaca“, iako se, s druge strane, uzdržao od širenja saradnje s Rusijom u okviru Pojasa i puta. Si je 26. aprila prvi put od početka rata razgovarao s ukrajinskim predsednikom Volodimirom Zelenskim i tada je ponovio želju da do mirovnih pregovora dođe, uz posredovanje Pekinga; mesec dana pre tog razgovora je u Moskvi posetio Putina, a u oktobru planira da ruskom predsedniku uzvrati gostoprimstvo, i to upravo na samitu posvećenom budućnosti Pojasa i puta, koja trenutno ipak ne deluje onoliko vedro koliko u Pekingu prikazuju. Opet, razloga je nekoliko, a najavljeno istupanje Italije više ima simbolički nego materijalni značaj, iako je svakako osetan; mnoge potpisnice grcaju u dugovima, kineske banke zauzvrat nastoje da se ne izlažu davanju rizičnih kredita, a ekonomski problemi se gomilaju i unutar same Kine. Mala je šansa da će neka od razvijenijih ekonomija u skorije vreme pokazati interesovanje za kineski projekat; pa opet, italijansko istupanje izvesno će poslužiti kao pokazna vežba drugima. Profesor međunarodnih odnosa na Univerzitetu u Oksfordu Đulio Puljeze smatra da se Italija nadala najboljem od oba sveta – istočnog i zapadnog – i da će baš zato možda završiti s packama s obe strane. „Prvo je razljutila SAD, sada je iznervirala Kinu. Ne samo da njeno pristupanje Pojasu i putu nije razjedinilo EU ili pokvarilo odnose s Vašingtonom, nego nije doprinelo ni poboljšanju italijanske pozicije. Caka će biti u budućim kinesko-italijanskim pregovorima, koji u idealnom zaključku treba da dovedu do nekog novog sporazuma koji neće pominjati Pojas i put i koji će smanjiti italijansku zavisnost. Ako to ne uspe, Italija će morati da se okrene zapadnim partnerima, poput onih u G7, i da uz njihovu pomoć osmisli protivmere koje će italijansku ekonomiju zaštititi od mogućih kineskih odmazdi. Jer, ovo je Sijev veliki projekat i nekakva reakcija će sigurno uslediti“, kaže Puljeze. Ostaje da vidimo ko će haos pod kapom nebeskom najbolje iskoristiti za sopstvene benefite; možda za početak treba gledati u Bajdenovu administraciju. I njena je igra dvostruka: kako ne pokvariti odnose s Kinom, možda ih čak i poboljšati, ali i samu Kinu sve vreme držati na dovoljnoj udaljenosti od ostatka međunarodne zajednice. Stefan Slavković