Duboresci iz Debra

Po poslednjem popisu stanovništva ima nas pola miliona manje! Očigledno, nestajemo, moj brale! I zadnji je čas da se odlučimo, da li ćemo, polako, da se okupljamo pod onu Tarabićevu šljivu ili ćemo da počnemo da povećavamo natalitet. Ako ne tako što će, kao što čitam ovih dana, uskoro da u Srbiju dođe neki plavooki Holanđanin, DŽonatan DŽejkob Mejer, još malo pa lep kao ja, koji tvrdi da ima 550 dece po Evropi, a, kod nas, po njemu, rođeno je pedesetoro, pa bi došao da ih vidi. E, sad, pazi ovo! Ovom Holanđaninu sudi se u Međunarodnom sudu u Hagu, koji mu je zabranio dalje doniranje sperme, a ako to rizikuje sledi mu kazna od 100.000 evra! Prema pisanju Dejli mejla, Krios banka sperme prodavala je njegovu spermu po 1.100 funti, mada DŽonatan tvrdi da je svoju spermu donirao besplatno. Na sve to, jedna majka iz Srbije, koja je začela njegovom spermom, tužila ga je sudu, tvrdeći da su „njegovi postupci povećali rizik od incesta“?! Na to i direktor organizacije Donorkind kaže: „U tinejdžerskim godinama DŽonatanova deca bi mogla da se zaljube jedno u drugo, a da ne znaju da su brat i sestra. Šanse su, doduše, male, ali nisu nemoguće.“ Ali, nije li Sofoklova drama o Edipu tu temu, još onomad, legalizovala. Uostalom, ne folirajmo se mnogo! Bora Stanković sunuo nam je istinu u lice da je rodoskrnavljenje kod Srba, maltene, bilo nešto normalno. Tu počnem, ozbiljno, da razmišljam - što ne bih i ja postao donor? I ovako računam: ako bi od moje sperme bilo rođeno 500 dece, a svako od njih, u narednih tridesetak godina, napravi još 500, brzo bi se stvorila armija od 250.000 mojih potomaka koji bi, kroz gene, nastavili da propovedaju moju priču o Isusu iz Ohrida. Tih 250.000 mojih potomaka bi, valjda, vratilo Srbe i staroj veri i tako ih ojačalo. Bajdvej, niški profesor Dragan Mitić, u prošlu subotu, u Parohijskom domu belopalanačke crkve, održao je predavanje „Stopama Isusa Hrista“. On je, zapravo, izneo svoje utiske posle nedavne posete Jerusalimu. Naravno, profesor Mitić je samo prepričavao izanđalu bajku za odrasle koja se, evo, prepričava, vekovima, ali sa sve manje uspeha. U Jerusalimu sam bio uoči nuklearne katastrofe u Černobilju, ali sam pre toga svratio u Hilandar. Tamo mi je Hrizostom, čuvar biblioteke, pokazao rodoslov Nemanje, po kome je on jedanaesto koleno Isusovo! Treba li da kažem da me je, posle toga, ovaj Jerusalim ostavio potpuno ravnodušnim i da sam, odjednom, znao da se u njemu ništa važno nije desilo, pogotovo ne sa Isusom. Ali, od profesora Mitića sam čuo da je carica Jelena dovela duboresce iz Debra da ukrašavaju ikonostase jerusalimskih crkava. Meni je to bio samo još jedan dokaz da je pravi Jerusalim bio u Ohridu, a to je zapisano i na geografskim mapama koje se kriju u Vatikanu. K. G. Jung, moj guru iz Švice, oduševljeno kliče: „ Bravo, bravo, moj dečače! U Jerusalimu ima još dosta makedonskih tragova koje je carica Jelena donela iz Ohrida! A ako je Nemanja jedanaesto koleno Isusovo, to onda znači da je carica Jelena počela da dovodi debarske duboresce samo četrdesetak godina od Isusovog povratka za Indiju. Moja Crna me upozorava: „Lepo je od tebe što hoćeš da budeš donor sperme i da napraviš petsto dece. Ali, ja sam, evo, Srbiji dala sto pedeset mačića, ali ništa, zauzvrat, nisam dobila.“