Ko je opljačkao oružare

Za dva meseca, 27. oktobra, biće tačno 180 godina otkako je, u prisustvu kneza Aleksandra Karađorđevića, u kragujevačkoj Topolivnici, izlivanjem četiri topa i dve kratke haubice, započeta proizvodnja naoružanja u Srbiji. U međuvremenu je ta industrija prolazila različite faze. Od početnog zaleta i razvoja pre Prvog svetskog rata, preko potpunog uništenja u Prvom i Drugom svetskom ratu, potom „zlatnog“ perioda tokom 70-ih i prve polovine 80-ih godina, do najcrnje, poslednje decenije 20. veka, koja je, nakon sankcija i gubitka svetskog tržišta, kulminirala NATO razaranjem 1999. Posle 2000. vlast je pokušala da je obnovi, stihijski rešavajući nagomilane probleme, a u poslednjih 11 godina korupcija u tom biznisu dostigla je neslućene i do sada nezabeležene razmere. Srpsku namensku industriju čini oko 250 firmi u državnom i privatnom vlasništvu - 52 su registrovane za proizvodnju naoružanja i vojne opreme, 224 imaju dozvole za promet, a sedam su specijalizovana pravna lica, opitni centri, naučni instituti i tehničko-remontni zavodi. Na prvi pogled, ogroman broj za tako malu zemlju. Mnogima od njih, međutim, proizvodnja i promet naoružanja su sporedna delatnost, jer se pretežno bave mašinskom industrijom, softverima za bezbednost, transportom opasnih materija, proizvodnjom hemijskih i gumarskih proizvoda, građevinarstvom… Sve se, ipak, vrti oko 25, uglavnom državnih preduzeća za proizvodnju naoružanja i vojne opreme, s tim što su neka registrovana i za promet, i oko 20 privatnih firmi, koje se bave izvozom, pre svega proizvoda iz srpskih vojnih fabrika. Svi oni su 2021, prema Godišnjem izveštaju o realizaciji poslova uvoza i izvoza u oblasti naoružanja i vojne opreme, izvezli robu vrednu 448,9 miliona dolara, s tim što je te godine izdata 371 dozvola za izvoz vredan 1,23 milijarde dolara, tako da je broj izvoznih dozvola bio za 20, a njihova vrednost za 47 odsto veća nego 2020. Geopolitička situacija, brojni ratni sukobi i velika tražnja na svetskom tržištu širom su otvorili vrata domaćoj namenskoj industriji, posebno od 2015, pa je izvoz rastao sve do 2020, kada je naglo usporio. Uprkos tome što je ona i kvalitetom i cenom konkurentna i što je povećana tražnja posebno išla naruku proizvođačima streljačke municije. Ispostavilo se, međutim, da su najveću korist od toga imali privilegovani privatni trgovci oružjem, bliski SNS-u, a ne i državna preduzeća, što je konkretnim dokazima dokumentovao Aleksandar Obradović, radnik Krušika iz Valjeva. Upravo u jeku afere Krušik, Vlada je 30. decembra 2019. usvojila Uredbu o formiranju grupacije Odbrambena industrija Srbije (OIS). Novo ime za sličnu organizaciju, koja je prvi put formirana još 2001. i koju je tada činilo šest državnih preduzeća - Prvi partizan, Prva iskra namenska proizvodnja, „Milan Blagojević“, Sloboda, Krušik i Zastava oružje. Uz njih, sada je u OIS uključeno još 13 državnih kompanija: Prva petoletka – namenska, Teleoptik žiroskopi, Trajal korporacija, Jumko, Zastava Tervo, FAP korporacija, Utva avio-industrija, Borbeni složeni sistemi, Belom, PPT TMO, Zastava Kovačnica, Kovački centar Valjevo i Korun holding. U svima njima je zaposleno oko 15.000 radnika. Grupacijom upravlja Savet za odbrambenu industriju, formiran odlukom Vlade 14. maja 2020. Iako je Savet dužan da Vladi dostavlja izveštaje o svom radu najmanje dva puta godišnje, od osnivanja do danas on se javno oglasio samo jednom, 8. avgusta 2020, kada je od Ministarstva odbrane zatražio zaštitu od novinara i domaćih lobista, „koji žele uništenje naše odbrambene industrije“. Povod za to bilo je, između ostalog, i pisanje NIN-a da se oružje i municija proizvedeni u Krušiku, Zastavi i Prvoj petoletki koristi u ratu između Azerbejdžana i Jermenije. Iako je OIS osnovan sa ciljem da se unaprede proizvodnja i promet i uspostave sigurni mehanizmi njihove kontrole, to se, bar do sada, nije desilo. U tri prethodne godine ukupni rashodi svih 19 preduzeća Grupacije dostigli su 1,63 milijarde evra i za 53 miliona evra su bili veći od prihoda. Samo šest ili tek svako treće preduzeće je u plusu, ako se zbirno analiziraju njihovi bilansi uspeha za 2020, 2021. i 2022. NJihova kumulativna dobit pre oporezivanja za te tri godine iznosila je 35 miliona evra - Trajal 17 miliona Prvi partizan 7,4 miliona, Prva petoletka namenska 6,3 miliona, Prva iskra 2,2 miliona, Sloboda 1,3 miliona i „Milan Blagojević“ 0,8 miliona evra. Tri od ovih šest kompanija su u tom periodu ostvarila najveće ukupne prihode u okviru Grupacije - Prvi partizan 245 miliona, Sloboda 163 miliona i „Milan Blagojević“ 145 miliona evra. S druge strane, gubitak pre oporezivanja 13 ostalih preduzeća u te tri godine bio je dva i po puta veći, skoro 89 miliona evra. U toj grupi ubedljivo ispred svih je valjevski Krušik sa gubitkom od 32 miliona evra, a sledi ga Zastava oružje sa minusom od 18,5 miliona evra. Osim što su najgori od najgorih, zajedničko ovim dvema firmama je što je njima po četiri godine upravljao Mladen Petković, kadar SNS-a. Do decembra 2018. bio je generalni direktor Krušika, a do kraja prošle godine Zastava oružja. Treće mesto na neslavnoj rang-listi drži Jumko iz Vranja sa minusom od 8,5 miliona evra ili milijardu dinara. Ta tri preduzeća „zaslužna“ su za dve trećine ukupnih gubitaka cele Grupacije u tri prethodne godine. Uz njih, značajne gubitke napravili su i Borbeni složeni sistemi (8,3 miliona evra), ćerka firma Jugoimporta SDPR, FAP korporacija (6,7 miliona), Teleoptik žiroskopi (4,6 miliona), Belom (2,6 miliona), Zastava kovačnica (2,2 miliona), Utva avio-industrija (1,9 miliona), Zastava Tervo (1,6 miliona) i Kovački centar Valjevo (1,3 miliona). Ništa bolja slika ne dobija se ni ako se njihovo poslovanje analizira za svaku godinu pojedinačno. U 2020. je od 19 firmi samo pet poslovalo pozitivno, a ukupan gubitak Grupacije bio je 26,5 miliona evra. Te godine najveći gubitaš bila je Zastava sa minusom od - pet miliona, drugi Krušik sa 4,9 miliona evra, a na treće mesto sa gubitkom od 3,7 miliona izbio je Belom, ćerka-firma Borbenih složenih sistema, koji su zavisno preduzeće Jugoimporta SDPR. Najmlađa članica Grupacije, fabrika streljačke municije Belom izgrađena je u Uzićima, u komšiluku Prvog partizana iz Užica. Polaganju kamena temeljca i početku probne proizvodnje 1. jula 2017. prisustvovao je i predsednik Aleksandar Vučić, najavljujući njene velike uspehe, a ona je od osnivanja „uspela“ da napravi gubitak od 15 miliona evra i ukupne obaveze poveća na skoro 18 miliona evra. Istine radi, u poslednje dve godine zajedno Belom je u plusu od 0,8 miliona evra. Tu 2020. u plusu završili su još samo Prva petoletka namenska (oko milion evra), Sloboda (300.000 evra), a o „uspesima“ namenske dovoljno pokazuje podatak da se na treće mesto probila Prva iskra sa profitom pre oporezivanja od samo 27.000 evra. U 2021. uočava se oživljavanje poslovne aktivnosti, rast prihoda i profita manje grupe firmi, dok su večiti gubitaši nastavili da nižu seriju katastrofalnih rezultata. Tu godinu iznad nule završilo je sedam preduzeća, pa je ukupan gubitak cele Grupacije prepolovljen, na 13,5 miliona evra. Tome je doprineo rast prihoda za 22,3 odsto, a rashoda za 17,3 odsto. Te godine Krušik se vratio na prvo mesto neslavne rang-liste, sa gubitkom od 17,5 miliona evra, a slede Zastava sa osam i Prva petoletka namenska sa 2,6 miliona. Istovremeno, najveću dobit pre oporezivanja od 16,6 miliona evra iskazala je Trajal korporacija, drugi je Prvi partizan sa 4,8 miliona, a treći „Milan Blagojević“ sa nešto više od pola miliona evra. Ruska agresija na Ukrajinu krajem februara 2022. dodatno je zakomplikovala međunarodne geopolitičke odnose, što je rezultiralo dramatičnim rastom tražnje za naoružanjem i vojnom opremom na svetskom tržištu. Za većinu industrija to je bio dramatičan negativan šok, pre svega zbog posledičnog poskupljenja energenata i hrane, ali je pojačana trka za naoružanjem, pokrenuta na globalnom nivou, uticala na dalji rast ukupnih prihoda OIS i popravila bilanse nekih preduzeća. Kraj 2022. u plusu je dočekalo devet, dok je deset firmi OIE ostalo ispod nule čak i u takvim, za njih idealnim okolnostima. Zahvaljujući tome cela Grupacija je iskazala gubitak od 11 miliona evra. Pri tome su lane prihodi Grupacije povećani 13,9 odsto, što znači da su, baš u vreme kada je svet nemilice trošio novac na kupovinu naoružanja i vojne opreme, rasli sporije od potrošačkih cena u srpskim prodavnicama, koje su povećane 15,1 odsto. Zato je i epilog više nego očekivan – ni prihodi, prvi put posle dužeg perioda veći od pola milijarde evra (skoro 504 miliona) nisu bili dovoljni da se pokriju rashodi od 515 miliona evra. Krušik je nastavio ljubomorno da čuva prvu poziciju na listi najvećih gubitaša, sa minusom od 9,4 miliona evra, pa je teško zamisliti šta bi još trebalo da se desi da ta firma konačno stane na noge i da umesto gubitka iskaže profit. Na drugom i trećem mestu sa gubicima od 6,4 i 5,3 miliona evra su Borbeni složeni sistemi i Zastava oružje. I na drugom kraju liste manje-više su isti igrači, sa nešto promenjenim redosledom. Najveću dobit 2022. od osam miliona evra iskazala je Prva petoletka namenska, a slede Prvi partizan sa 4,5 miliona i „Milan Blagojević“sa 2,9 miliona evra. Iako većini ne cvetaju ruže, u najtežoj poziciji je, ipak, Krušik. Nikada u istoriji fabrika iz Valjeva nije poslovala lošije nego poslednjih godina. To ju je čvrsto prikovalo za dno unutar OIS, sa ukupnim gubitkom u tri poslednje godine od skoro 32 miliona evra. Iako je lane gubitak bio upola manji nego 2021, zabrinjava da je u godini eskalacije ratnih sukoba i pojačane tražnje za municijom, minus bio duplo veći nego u godini pandemije, kada je malo toga funkcionisalo normalno zbog pokidanih lanaca snabdevanja, otežane proizvodnje i transporta. Uz to, Krušik je prezadužen i samo prošle godine njegove obaveze su povećane za čak 50 miliona evra, na 146 miliona evra, pri čemu su kratkoročne obaveze skoro 78 miliona, prema dobavljačima 18 miliona, a bankama po osnovu kredita duguje 26 miliona. Samo u 2022. obaveze Krušika povećane su taman koliki mu je bio i ukupan prihod, pa je veoma neizvesno kako će ubuduće izmirivati sve obaveze koje će dospevati na naplatu. U Zastava oružju su, pak, ukupne obaveze premašile 163 miliona evra i četiri puta su veće od prihoda ostvarenog u prošloj godini (40 miliona evra). Najstarija fabrika nikako ne uspeva da izađe iz spirale lošeg poslovanja i od 2015. je svaku godinu završavala u dubokom minusu. A da stvar bude još gora, prošle godine za 43 odsto pali su joj prihodi od prodaje stranim kupcima, na 21 miliona evra. Iako su prihodi od prodaje na domaćem tržištu, zbog pojačanih narudžbi države, utrostručeni, na 11,5 miliona evra, to nije bilo dovoljno da Zastava iz minusa pređe u plus, a u poslednjih osam godina, od 2015. do 2022. uknjižila je ukupan gubitak od 53 miliona evra. Sve to u paketu sa nagomilanim obavezama, hroničnom nelikvidnošću, nedovoljnom uposlenošću kapaciteta, odsustvom bilo kakvih investicija za modernizaciju fabrike dodatno je poljuljalo međusobno poverenje, što je rezultiralo višegodišnjim sukobom dela zaposlenih i sindikata, s jedne i Nadzornog odbora, s druge strane. Taj „rat“ oružara dobio je epilog tek 21. juna ove godine, kada je Ministarstvo odbrane raspustilo stari odbor i imenovalo nove članove Nadzornog odbora, a pre toga i novog generalnog direktora fabrike, pošto je Mladenu Petkoviću mandat istekao još krajem prošle godine. Petković je pre Zastave, od 2014. do 2018. bio generalni direktor Krušika, upravo u vreme kada je ta fabrike omogućila privilegovan status privatnim trgovcima oružjem, kojima su mine iz Krušika prodavane po nižim cenama nego državnom Jugoimportu SDPR, a u nekim slučajevima čak i ispod cene koštanja. Uz to, u više navrata je ustanovljeno da su ti privatni trgovci kasnije iste mine prodavali stranim kupcima po višim cenama od onih ugovorenih sa Krušikom. Razliku su, naravno, zadržavali za sebe, iako to nisu smeli, jer oni imaju pravo samo na komisionu proviziju, koja po pravilu nije veća od pet odsto vrednosti ugovorenog posla. Za razliku od državnih preduzeća, kojima je voda već godinama iznad grla, privatnim trgovcima oružjem, bar sudeći po njihovim bilansima, ne ide tako rđavo. U međuvremenu su se na tom tržištu pojavile i neke nove „zvezde u usponu“. Ilustrativan je primer firme Sofag, osnovane 20. aprila 2022. Već u prvoj godini ostvarila je prihod od 3,4 miliona evra i dobit od oko 72.500 evra. Za samo osam meseci postojanja, dakle, privatna firma sa samo četiri zaposlena imala je veću dobit od 11 preduzeća iz Grupacije OIS, od kojih neke imaju višedecenijsku tradiciju i hiljade radnika. Za poznavaoce prilika u ovom biznisu tajna uspeha Sofaga je u njegovoj vlasničkoj strukturi. Jedina vlasnica te firme Jelena Petrović široj javnosti verovatno nije tako poznata, kao njen otac, Slobodan Tešić, koga bije glas da je jedan od najvećih trgovaca oružjem na Balkanu i da je u vrlo bliskim odnosima sa ljudima iz vrha SNS i da je jedan od finansijera vladajuće stranke. Relativno nova u ovom poslu je i firma Valir, osnovana samo nekoliko dana pred istek 2019, da bi već u prve tri godine rada njeni ukupni prihodi dostigli 100 miliona evra, a svom gazdi je obezbedila 1,35 miliona evra dobiti pre oporezivanja. I godinu i po dana mlađi Zenitprom, osnovan u maju 2018. solidno je poslovao. U poslednje tri godine njegovi prihodi su oko 44,5 miliona, a dobit 2,14 miliona evra. I ove dve firme, po svemu sudeći, za uspeh mogu da zahvale jednom čoveku – Slobodanu Tešiću, koji je preko njih, kako je prvi pisao BIRN, zaobilazio sankcije SAD, koje mu je američko Ministarstvo finansija uvelo 2017, uz obrazloženje da je podmićivao brojne svetske zvaničnike da bi obezbedio ugovore o izvozu oružja. BIRN je u opširnom istraživanju naveo da im je nekoliko izvora potvrdilo da upravo Tešić, iako nije formalno vlasnik, kontroliše i Valir i Zenitprom. Indikativno je, takođe, da je Valir registrovan samo 11 dana nakon što su SAD, 9. decem­bra 2019. uvele nove sankcije Tešiću, njegovim saradnicima i firmama sa kojima je povezan. U APR-u je kao for­malni osnivač i direktor Valira upisan Stefan Čupković. Nekoliko meseci ra­nije, u maju 2019. osnovana je i firma Elvante (kao njen vlasnik u APR-u se vodi Elvante limited sa Kipra), u kojoj je Čupković jedan od dvojice direktora, a drugi je bio Goran Andrić, čije se ime na crnoj listi SAD nalazi odmah iza Tešiće­vog, kao jednog od najvažnijih njego­vih saradnika. Uz to, Čupković je bio direktor i firme Lusor, koja je povezana sa Tešićem, preko njegovog saradnika Kaleda Hameda. I Lusor i Elvante prijavljeni su na istoj adre­si. Prvi direktor Lusora, prilikom osnivanja 22. septembra 2020. bio je takođe Čupković, a vlasnik je bila kiparska firma Hamervate limited. Sada je kao vlasnik Lusora upisan Novus restaurants, čiji je jedi­ni vlasnik Tešićev saradnik Kaled Hamed, državljanin Jemena sa srpskim pasošem. KRIK je objavio da je Aleksandar Vučić, kada je bio premijer Srbije, Hamedu dodelio državljan­stvo 2016, preskačući redovnu proce­duru i pozivajući se na „nacionalni interes“. Direktor Novus restaurants-a od početka je No­vak Novović, koji je u međuvremenu postao i novi direktor Lusora. I dok su tri firme koje se vezuju za Tešića već u startu uspele da se pozicioniraju i uzmu dobar deo kolača na zahtevnom tržištu naoružanja, do 2020. jedan od glavnih igrača potpuno je nestao sa scene. GIM je nekoliko godina, dok ga je zastupao u međuvremenu preminuli otac tadašnjeg ministra policije Nebojše Stefanovića, bio među najbrže rastućim firmama po prihodima i profitu, a sada je u gotovo beznadežnoj situaciji. Pre pet godina, 2018. GIM je imao prihode od 16 miliona evra i neto dobit od milion i po evra, da bi mu prošle godine prihodi pali na 335.000 evra, s tim što već godinama umesto profita knjiži gubitke, koji su u tri poslednje godine dostigli 6,4 miliona evra. Poslednja prilika za veliku zaradu nepovratno je propala pre tačno godinu dana, kada GIM nije uspeo da od nadležnih – Ministarstava odbrane, policije, spoljnih poslova i trgovine i BIA - izdejstvuje dozvolu za izvoz 200.000 razornih mina od 82 milimetra iz Krušika za kupca iz Saudijske Arabije. GIM-u nije pomogla ni medijska podrška tabloidnog portala Srpskog telegrafa, koji je 17. i 18. avgusta 2022. plasirao tekstove sa naslovima MUP koči dozvole za izvoz, 70.000 mina može da eksplodira i Krušiku podmeću klipove: Nekima ne odgovara oporavak oružara. U neka, za njih srećnija vremena, dok je Nebojša Stefanović bio ministar, a njegov otac Branko širio zajedničke poslove sa Goranom Todorovićem, vlasnikom GIM-a, ta firma je bez problema dobijala izvozne dozvole, a posao je cvetao. U međuvremenu se dramatično promenio ne samo odnos snaga na tržištu naoružanja, jer su jači igrači potpuno istisnuli slabije, već i odnos vlasti prema GIM-u. U jesen 2019, kada se Vučić pravio nevešt i pred kamerama se pitao: „GIM, šta je to GIM?“, izgledalo je da će ova priča imati sasvim drugačiji, za njegovog vlasnika i ortake srećan kraj. Tim pre što je u periodu od 2017. do 2019. GIM izvezao oružja za skoro 33 miliona evra i ostvario dobit pre oporezivanja od 3,3 miliona evra. Slučajno ili ne, kola su krenula nizbrdo baš 2020, a te godine u junu zvanično je objavljeno da je od korone preminuo otac ministra policije, Branko Stefanović. Već te godine prihodi su prepolovljeni, a umesto dobiti GIM je iskazao minus veći od tri miliona evra. U naredne dve godine prihodi su nastavili da strelovito padaju, a gubici da se kumuliraju. Iako su i Nebojša Stefanović i Vučić nastojali da objasne da ne postoji nikakva veza između vlasnika GIM-a i Branka Stefanovića, NIN je u više navrata dokazao da njih dvojicu nije spajala samo trgovina oružjem, jer su nekoliko godina imali i neke druge zajedničke poslove, a bili su i poslovni ortaci u nekoliko firmi. Uz to, postoje pisani tragovi da je Todorović Stefanoviću senioru pozajmljivao i novac. Konkretno, za pozajmicu od oko 425.000 evra Todorović je tvrdio da je taj novac pozajmio firmama Junajted BG i Vorldvajd konstrakšn end inženjiring kompani, jer su to navodno bila zavisna preduzeća njegovog GIM-a. Prema javno dostupnim podacima, međutim, Branko Stefanović je u to vreme već bio jedini vlasnik Junajteda BG, a u drugoj firmi su on i Todorović bili suvlasnici sa udelom od po 50 odsto. Prazan prostor brzo su popunili već uigrani, ali i neki relativno novi akteri u ovoj igri. U tu drugu grupu spada i Milorad Pušica, dugogodišnji član Glavnog odbora SNS-a, koji je u aprilu 2018. osnovao MMP konsalting. Firma čiji je Pušica vlasnik i zakonski zastupnik sa samo šest zaposlenih u poslednje tri godine imala je ukupne prihode veće od 33,7 miliona evra i u tom periodu bila u plusu od 1,6 miliona evra, s tim što je lane iskazala gubitak od 0,8 miliona evra. U ovaj, za neke očito vrlo unosan biznis, uključila se i firma Vip global logistik, koju je u februaru 2017. osnovao Nemanja Marijan, koji je, kao i Pušica, bio član Glavnog odbora SNS-a. Državni revizor je utvrdio da je Zastava oružje 2019. priznalo Vip globalu dodatne troškove od 235.195 evra, za navodno angažovanje konsultanata, iako je, prema komisionim ugovorima, taj trošak trebalo da snosi izvoznik, a ne proizvođač. Prema izveštaju DRI Vip global logistik je praktično ostvario dobit na štetu Zastave, čiji je di­rektor u to vreme bio Mladen Pet­ković, koji je u namensku industriju, najpre u Krušik, došao kao kadar SNS-a iz Zemuna. U prvim godinama Vip global je poslovao pozitivno, a dve poslednje knjiži gubitke. Za poznavaoce tržišta naoružanja to i nije tako čudno, s obzirom na to da ima slučajeva da se privatne firme osnivaju samo za nekoliko konkretnih poslova, posle čega tavore, a njihovi vlasnici osnivaju nove ili se okreću nekim novim poduhvatima. Spisak privilegovanih privatnih trgovaca oružjem ne bi bio potpun bez firme Krupnik, koja je od 2020. do 2022. prihode uvećala osam puta, sa 1,8 na 14,5 miliona evra, a dobit pre oporezivanja četiri puta, sa 118.000 evra na 463.000 evra. Za Krupnik je to, međutim, dečija igra, ukoliko se ima u vidu da je sa Krušikom iz Valjeva 2016. sklopio tri komisiona ugovora vredna skoro 70 miliona dolara. Krajnji kupac bilo je Ministarstvo odbrane Saudijske Arabije, ali su mine iz Valjeva završile u Jemenu, a u igru se, kao novi posrednik između prodavca i kupca, uključila američka kompanija Heptagon global trejding, sa kojom je Krupnik nastavio saradnju i nakon tog posla. U jesen 2021. Krupnik je Heptagon global trejdingu isporučio 6.000 razornih artiljerijskih metaka kalibra 155 milimetara, proizvedenih u Krušiku. Sa fabrikom iz Valjeva dogovorena je cena od 878,9 dolara po komadu, a prilikom isporuke Krupnik je te metke fakturisao po 50 odsto većoj ceni, od 1.330 dolara. Samo u tom poslu, dakle, razlika u ceni koja je plaćena Krušiku i naplaćena od stranog kupca bila je 2,7 miliona dolara. Da je taj novac, kojim slučajem, završio na računu Krušika a ne Krupnika, fabrika iz Valjeva bi tu godinu završila u manjem minusu. A to sigurno nije bio jedini posao zaključen na štetu državnih proizvođača i u korist privilegovanih privatnih trgovaca naoružanjem i vojnom opremom. Istine radi, i među državnim kompanijama ima izuzetaka, poput Slobode iz Čačka, jedne je od retkih članica OIS koja nijednom od 2015. do 2022. nije bila u minusu. U prethodne tri godine ostvarila je ukupnu dobit od 1,3 miliona evra, lane je dve trećine municije prodala stranim, a samo trećinu domaćim kupcima. Iako jedna od najstabilnijih karika u lancu OIS, ni Sloboda nema mnogo razloga za optimizam, jer su njene ukupne obaveze samo u 2022. povećane za 26 miliona, sa 62 miliona na 88 miliona evra. Isto važi i za preduzeće „Milan Blagojević“, koje od 2015. samo u godini pandemije, nije poslovalo sa profitom. Uprkos tome, ukupne obaveze firme lane su značajno povećane, sa 45 miliona na skoro 60 miliona evra. No, za razliku od Zastava oružja, godišnji prihodi „Milana Blagojevića“ su bar veći od ukupnih obaveza, a i prošle godine su porasli za 25 odsto, na 61 milion evra. Fabrika iz Lučana je, inače, možda i najvažnije preduzeće OIS, jer obezbeđuje sirovine i repromaterijal za druge domaće fabrike unutar Grupacije, ali i za strane kupce (od ukupne prodaje 54 odsto plasira na domaće, a 46 odsto na strano tržište). Sve navedeno za fabriku iz Lučana važi i za Prvi partizan iz Užica. I to preduzeće je od poslednjih osam godina, samo 2020. iskazalo gubitak, za koji je direktno bio odgovoran Slobodan Tešić, čije su firme Užičanima dugovale novac za već isporučenu robu, a uz to je bilo probleme i zbog kašnjenja u realizaciji potpisanih ugovora. Dve naredne godine Prvi partizan je iskazao dobit pre oporezivanja od 4,8 i 4,5 miliona evra. To preduzeće važi za jednog od najuspešnijih domaćih proizvođača naoružanja, jer imaju atraktivan i kvalitetan proizvodni asortiman, dosta su investirali u savremenu opremu, dugo godina ih vodi sposoban menadžment, a na sve se nadovezala velika tražnja za streljačkom, sportskom i lovačkom municijom na svetskom tržištu, pa fabrika iz Užica tri četvrtine prihoda ostvaruje prodajom municije van granica Srbije, najviše kupcima iz SAD, Nemačke, Belgije i Švajcarske. Brine, ipak, što su i njihove obaveze lane povećane sa 52 miliona na 61 milion evra. I Prva iskra – namenska spada u malu grupu onih koji nijednom od 2015. nisu iskazali gubitak. Zahvaljujući povećanoj tražnji eksploziva na domaćem i svetskom tržištu, prihodi su lane povećani za 23 odsto, a dobit čak 27 puta. Prihodi su u tri poslednje godine dostigli 37 miliona, dobit 2,2 miliona evra, a Prva iskra je jedno od retkih preduzeća OIE čije ukupne obaveze u 2022. nisu bitnije povećane. Na prvi pogled, ukoliko bi se bez dublje analize posmatrali samo ključni finansijski pokazatelji, moglo bi se pogrešno zaključiti da je u poslednjih godinu dana najveći napredak ostvarila Prva petoletka – namenska iz Trstenika, čija je direktorka ponovo Anđelka Atanasković, posle kratkotrajnog izleta na političku scenu, kada je od 2020. do 2022. bila ministarka privrede u drugoj vladi Ane Brnabić. Ta firma je uz rast prihoda od čak 77 odsto uspela da minus od 2,6 miliona evra iz 2021. pretvori u plus od skoro osam miliona evra. Nažalost, ti podaci nisu posledica povećane proizvodnje i prodaje. Naprotiv. Ukupni prihodi su 2022. bili za 3,7 miliona evra manji nego godinu dana ranije, a za čak 8,4 miliona evra manji od rashoda u 2022. Iskazana dobit je, dakle, fiktivna i postoji samo na papiru, jer je Prva petoletka – namenska, na osnovu Zaključka Vlade o konverziji potraživanja državnih poverilaca uz otpis zakonske zatezne kamate od 23. decembra 2021, u bilanse za 2022. uknjižila kao „prihod od smanjenja obaveza“ iznos od čak 16,8 miliona, a osnovni kapital povećala za 6,7 miliona evra. Zbog toga će biti pravo čudo ako firma na čijem je čelu bivša ministarka privrede već na kraju ove godine ponovo ne iskaže milionske gubitke. Nešto slično, godinu dana ranije, dogodilo se i Trajal korporaciji. To preduzeće je, naime, 2021. iskazalo dobit od 16,6 miliona evra, najveću u jednoj godini od svih preduzeća OIE. Đavo se, međutim, krije u detaljima, a u ovom slučaju profit je pre svega bio posledica knjiženja prihoda po osnovu „smanjenja obaveza“ od 15,2 miliona evra, jer je te godine firma otkupila svoje obaveze prema Komercijalnoj banci. U 2002. su, pak, prihodi Trajala čak i nominalno smanjeni, dok su rashodi povećani za 15,9 miliona evra, pa je dobit sa rekordnih 16,6 miliona evra iz 2021. pala na ispod pola miliona evra. No, i to je uspeh ako se ima u vidu da je u decembru 2013. Agencija za privatizaciju raskinula ugovor sa bugarskom kompanijom Brikel zato što nije ispunjavala sve odredbe ugovora o privatizaciji Trajala. Nakon toga pokrenut je stečajni postupak, a kroz Unapred pripremljeni plan reorganizacije reprogramirano je više od 65 milina evra duga poveriocima. Na kraju prošle godine obaveze Trajala iznosile su oko 55 miliona evra. Za Teleoptik žiroskope bi se moglo konstatovati da su atipično preduzeće iz ove grupe, jer je prošle godine zaposlilo i 15 novih radnika i uvećalo prihode skoro četiri puta, sa 1,2 miliona na 4,6 miliona evra, ali je uprkos tome iskazalo gubitak od oko 600.000 evra. Godinu dana ranije minus je bio veći od dva miliona evra, ali je i u ovoj firmi jedan od ključnih problema što su joj ukupne obaveze premašile 24 miliona evra i pet puta su veće od prošlogodišnjeg prihoda. U još goroj poziciji je Utva avio-industrija, jer su joj ukupne obaveze narasle na 31 milion evra i osam puta su veće od prošlogodišnjih ukupnih prihoda. Poseban problem je što su kratkoročne obaveze skoro 29 miliona evra i to predstavlja ozbiljan teret za njeno tekuće poslovanje. U Borbenim složenim sistemima, ćerki-firmi Jugoimporta SDPR, koja proizvodi samohodne haubice „nora“, borbena vozila „lazar“ i borbena oklopna vozila, imaju najviše razloga da što pre zaborave 2022, jer su prihodi prepolovljeni sa 14,5 miliona na 7,5 miliona evra, gubitak povećan skoro osam puta, na 6,4 miliona evra i skoro se izjednačio sa ukupnim prihodima. S druge strane, ukupne obaveze nastavile su da rastu i dostigle su 112 miliona evra. One su pre svega posledica zaduživanja kroz emisiju korporativnih obveznica. U jesen 2020, da bi ublažila posledice pandemije, Narodna banka Srbije se kao kupac uključila na to tržište i u relativno kratkom roku od poslovnih banaka otkupila sve obveznice, koje je pre toga emitovalo pet domaćih preduzeća. Među njima su bili i dva iz namenske industrije, koja su se tada zadužila 175 miliona evra – Jugoimport za 130 miliona, a Borbeni složeni sistemi za 45 miliona na rok od pet godina. Tu, međutim, nije bio kraj, već izgleda tek početak. U oktobru 2022. Jugoimport i Borbeni složeni sistemi emitovali su novu turu obveznica, sa duplo dužim rokom dospeća od 10 godina i tako se zadužili za još 100 miliona – Jugoimport 57 miliona, a njihova ćerka firma 43 miliona evra. Agent obe te emisije bila je Banka Poštanska štedionica, u većinskom vlasništvu države, a nije poznato ko je krajnji kupac obveznica, ni koliku će kamatu na njih dužnici u međuvremenu plaćati. Onima koji su ih kupili svakako se neće svideti informacija da su prošle godine ukupni prihodi Borbenih poslovnih sistema bili tek nešto veći od 7,5 miliona evra, a ta se firma samo emisijom korporativnih obveznica za relativno kratko vreme zadužila 88 miliona evra. Još manje će im se svideti podatak da su gubici tog preduzeća za samo godinu dana povećani skoro osam puta! I FAP korporacija odavno juri nizbrdo, kao da su kočnice totalno otkazale. Lane je gubitak bio četiri miliona evra, četiri puta veći nego 2021. Uprkos godišnjoj inflaciji od 15,1 odsto, njeni prihodi su i nominalno pali za 21 odsto, dok su obaveze narasle na 18 miliona evra. Za vlasnika bi ovo trebalo da bude poslednji poziv na uzbunu, pogotovo ako se ima u vidu da su odlukom Vlade 2016. na osnovu Unapred pripremljenog plana reorganizacije, svi državni i komercijali poverioci bili dužni da svoja potraživanja konvertuju u trajni ulog. Ni Zastava Tervo, osnovana 2017. na temeljima propalih Zastava kamiona, sa ciljem da proizvodi složene borbene sisteme i terenska vozila specijalne namene po zahtevu Ministarstva odbrane, još nije stala na svoje noge, a ne zna se ni da li će. U tri poslednje godine iskazala je gubitak od 1,6 miliona evra, iako je lane uvećala prihod za 83 odsto, na skoro 4,5 miliona evra, ali je on tri i po puta manji od obaveza, koje su narasle na 15,6 miliona evra. Slična je situacija i u ostalim preduzećima OIE. To pre svega važi za Jumko iz Vranja, nekada vodeću tekstilnu kompaniju u Srbiji, koja je lane 80 odsto radila samo po narudžbini dva ministarstva, odbrane i policije, i Vojske Srbije. I „skrojilo“ gubitak od 4,5 miliona evra, dok su ukupne obaveze dostigle zabrinjavajućih 37 miliona evra. Mnogo je indicija koje ukazuju da su državna preduzeća u sve težoj finansijskoj i svakoj drugoj poziciji, ali i da još uvek privilegovani privatni trgovci uspevaju da namire svoje apetite i interese. Stara izreka kaže da dok ima „ovaca“ ima i onih koji će ih „šišati“. I kao da za sada nikoga, a naročito državu, kao vlasnika, nije briga što bi, ako se ovako nastavi, mogla da ostane bez celog „stada“. Istraživački tim NIN-a Vuk Z. Cvijić, Milan Ćulibrk, Zoran Preradović, Dragan Jovićević