Šminkanje zakona

Kada je Zakon o sprečavanju korupcije usvojen u maju 2019, a naročito kada je stupio na snagu u septembru 2020. godine, iz Ministarstva pravde stizala su uveravanja da će izmene normativnog okvira značajno doprineti zaštiti javnog interesa. U poslednjim danima javne rasprave o njegovim izmenama i dopunama – trajala je od 3. do 22. avgusta, dakle u vreme godišnjih odmora, praktično samo elektronskom poštom – poruke iz resornog ministarstva bile su slične; valjalo je naglasiti i da će novi Zakon biti donet u skladu s preporukama Petog evaluacionog kruga Grupe država Saveta Evrope za borbu protiv korupcije (GREKO), čija je Srbija članica. „Kao što sam bio siguran da rok za javnu raspravu neće biti produžen, čime bismo dobili prostor za debatu koja bi uz postojanje političke volje adresirala neke važne probleme, siguran sam da će i onaj ko u Skupštini bude obrazlagao izmene i dopune Zakona, bila to ministarka Maja Popović ili neki državni sekretar, već u prvoj rečenici reći da je Srbija posvećena borbi protiv korupcije. Zato moram da kažem da mi je strepnja veća od nade“, kaže za NIN Zlatko Minić iz Transparentnosti Srbija (TS). Ovako deluje da je razlog zbrzane javne rasprave činjenica da rok za odgovore na 24 preporuke GREKO-a, koje uglavnom predstavljaju minimalne evropske standarde, ističe krajem septembra. Čini se da se Zakon baš sada menja delom da bi Srbija ispunila obaveze koje je preuzela, a delom i zato što su u TS tokom javne rasprave – a zapravo konsultacija – u vezi s donošenjem Zakona o upravljanju privrednim društvima u vlasništvu države, ukazali da je autentično tumačenje Zakona o sprečavanju korupcije iz 2020. godine vrlo štetno, jer nijedan od direktora preduzeća u državnom vlasništvu ne bi bio smatran javnim funkcionerom. Ovakav nacrt predstavlja solomonsko rešenje koje ponajpre odgovara donosiocima odluka: neke preporuke i predložena rešenja su uvaženi, neki su zanemareni, ali glavni je utisak da se moralo učiniti više, što ostavlja mogućnost za nove izmene i dopune teksta zakona u doglednoj budućnosti; da li kada GREKO ponovo „pritisne“, da li kada u Srbiji sazri dovoljna svest, drugo je pitanje. Recimo, s jedne strane se u tekstu suvišno nabrajaju oni javni funkcioneri za koje se podrazumeva da su javni funkcioneri na osnovu toga ko ih i kako bira i postavlja, a s druge je uspostavljeno i jedno nepotrebno ograničenje u odnosu na prethodne definicije: javnim funkcionerima se smatraju samo oni funkcioneri koji su u organima upravljanja onih preduzeća u kojima država Srbija ima više od pedeset odsto vlasničke strukture. To bi u praksi značilo da predstavnici države u, primera radi, Beogradu na vodi, neće biti javni funkcioneri, te se protivkorupcijski aspekt zakonskog okvira na njih neće odnositi. S druge strane, članovi nadzornih i izvršnih odbora državnih preduzeća koja će biti transformisana u akcionarska društva (bira ih skupština akcionara), odnosno njihovi direktori (postavljaju ih nadzorni odbori), moraće ubuduće da dostavljaju imovinske karte Agenciji za sprečavanje korupcije. Taj je proces u EPS-u već u toku, iako je EPS transformisan još 4. aprila, dakle pre usvajanja Zakona o sprečavanju korupcije, ali i dok je novi Zakon o upravljanju privrednim društvima u vlasništvu države još u proceduri, a koji predviđa da se više od dvadeset javnih preduzeća transformiše u akcionarska društva. Ipak, najviše prašine su podigli napisi da će savetnici premijera i potpredsednika Vlade, njihovi šefovi kabineta i posebni savetnici ministara ubuduće morati da dostavljaju podatke o imovini. Dobrodošla novina, reklo bi se, ali ostaje nejasno zašto isto ne važi i za šefove kabineta gradonačelnika, predsednika opština, premijera i potpredsednika Vlade na pokrajinskom nivou… i upravo se tu vidi, smatra Minić, apsurdni stav koje su vlasti u Srbiji zauzele prema izmenama ovog Zakona. „GREKO se u petom ciklusu evaluacije bavio najvišim državnim funkcionerima i dali su preporuke koje se odnose na predsednika, premijera, ministre, potpredsednike Vlade, i tako dalje. S druge strane, nije se bavio funkcionerima na drugim nivoima, na pokrajinskom, na lokalnom ili u drugim nivoima i organima, pa su i preporuke izostale, iako bi trebalo da sami uvidimo paralelu i Zakon tako uskladimo. Nismo, jer GREKO nije rekao da mora. Civilni sektor i struka u Srbiji su i te kako videli korupcijske rizike i iznosili su konkretne predloge rešenja, ali su oni zanemareni. Istini za volju, nisu ni sve preporuke GREKO-a uvažene, recimo, ona o objavljivanju odluka u vezi s prijavljivanjem sukoba interesa“, kaže naš sagovornik. U tekst Zakona nije uključen ni predlog da se definiše vremenski rok u okviru kojeg bi priređivač propisa, što je najčešće ministarstvo, moralo da ispuni postojeću obavezu da dostavi nacrt zakona Agenciji za sprečavanje korupcije na mišljenje. Time bi se izbegla mogućnost da Agencija nacrt dobije na kraju javne rasprave. Nije uključeno ni uvođenje obaveze dostavljanja Predloga zakona, kako bi se videlo šta je od mišljenja Agencije od faze nacrta prihvaćeno, a šta ne. No, kao najveći i dalje nerešeni problem ukazuje se, po Minićevom mišljenju, zakonsko regulisanje funkcionerske kampanje. „Pre nekoliko godina je regulisano samo kako pojedini mediji u pojedinim delovima izborne kampanje izveštavaju o pojedinim aktivnostima pojedinih funkcionera. To možda deluje kao unapređenje, naročito zato što su pojedini funkcioneri u aprilu prošle godine zaista izbegavali da se pojavljuju na promotivnim aktivnostima kako bi se stekao utisak poboljšanja, ali dovoljno je setiti se mnogih javnih obraćanja predsednika Srbije koji je bio i predsednički kandidat, kao i vrlo intenzivnih plaćenih kampanja, da bi postalo jasno da poboljšanja nema. Naš predlog bio je da se funkcionerska kampanja reši jednim članom u kojem bi se definisalo pod kojim su uslovima određene aktivnosti u okviru kampanje dozvoljene, ali on nije prihvaćen. Međutim, ne vidimo samo mi u Srbiji taj problem, vidi se i u OEBS-ovim izveštajima o izborima, u izveštajima Evropske komisije, vide ga i u Venecijanskoj komisiji, na čije mišljenje naše vlasti inače vole da se pozivaju kada odbijaju predloge rešenja iz Srbije“, zaključuje Minić. O tome kako različitim očima zvanični Beograd može da sagleda preporuke iz Srbije i preporuke spolja slikovito svedoči i činjenica da se odustalo od uvođenja krivičnog dela nezakonitog bogaćenja, koje je uvedeno u osam država Evrope, iako je ono bilo predviđeno Strategijom za borbu protiv korupcije iz 2013. godine. Istekla je 2018. godine, nova u poslednjih pet godina nije usvojena, premda je 22. avgusta upriličena javna rasprava povodom usvajanja nove na kojoj je prisutvovao i ambasadr EU u Srbiji Emanuele Žiofre. Tada je istakao to jest tada je najavio osnivanje međunarodnog projekta Mreža protiv korupcije. Obrazloženje: ta bi se mera odnosila samo na Srbiju, tj. niko je spolja (još) ne zahteva. A šta kaže opozicija? Malo toga, osim što su narodna poslanica Marinika Tepić i ministarka Popović povele debatu zbog kratkog trajanja javne rasprave, ali i mogućnosti da se, kako je rekla potpredsednica Stranke slobode i pravde, ovim zakonom „abolira lopovluk hiljade javnih funkcionera“. Pravnici iz TS nisu sigurni da bi zakon mogao da se u tu svrhu tumači, ali, kako kaže Minić, ni Zakon o javnim preduzećima iz 2012. godine, koji je tumačen tako da oni funkcioneri koji su postavljeni pre stupanja tog zakona na snagu ne moraju da se biraju na konkursima, nije predviđao da Dušan Bajatović bude na čelu Srbijagasa punih 11 godina – bez konkursa. „Mi imamo iskustvo nakaradnih tumačenja zakonskih procesa, pa me ništa ne bi čudilo. Ipak, naša vlast voli da otvaranje nekih marginalnih pitanja na predloge civilnog sektora ili opozicije iskoristi kako bi pokazala da je transparentna i otvorena za saradnju. Pomenuta bojazan je lako rešiva, jednim amandmanom koji bi promenio redosled reči u spornoj odredbi, ali će mnogi drugi, rekao bih važniji problemi, i dalje biti prisutni“, zaključuje naš sagovornik. Među njima neće biti status prigodnih poklona koje javni funkcioneri dobiju za vreme mandata: mogu da ih otkupe, pod uslovom da „pokloni nisu od posebnog značaja za Republiku Srbiju“, odnosno ako za njih izdvoje tržišnu vrednost koja prevazilazi 5.000 evra. Stefan Slavković