Ako Tramp pobedi, trpeće ceo svet

Pokušaj nametanja alternativnih realnosti u današnje vreme čini veliki deo političkog života, čak i u demokratijama - čemu naruku ide i to što se ljudi, umesto iz kredibilnih medija, informišu oslanjajući se na neproverene onlajn sadržaje, kaže Ijan Buruma, holandski publicista i pisac, u intervjuu za Project Syndicate. Zastupate stav da je sprečavanje daljeg širenja kineskog autoritarnog modela glavni razlog zbog koga Sjedinjene Države moraju da Tajvan odbrane od kineske agresije. Ali ako je, kako primećujete, posleratna era Pax Americana „na zalasku“, na koji način bi Amerika trebalo da se suprotstavi autoritarnim silama poput Kine ili Rusije i da, šire posmatrano, stane u odbranu demokratije? Tajvan je važan iz nekoliko razloga. Ako Kina stekne kontrolu nad Tajvanskim tesnacem, bezbednost Japana i Južne Koreje bi bila ozbiljno dovedena u pitanje. To bi skoro sigurno u istočnoj Aziji pokrenulo trku za sticanje nuklearnog naoružanja. Osim toga, Tajvan je jedini demokratski kineski kontramodel naspram onog diktatorskog u Narodnoj Republici Kini. Sve dok je Tajvan slobodan niko ne može da tvrdi - kao što to kineska propaganda pokušava - da su liberalna demokratija i kineska kultura nekompatibilne. Odbrani svojih liberalnodemokratskih saveznika SAD mogu da pomognu tako što će prvo počistiti ispred svojih vrata. SAD ne mogu da brane demokratske vrednosti u drugim delovima sveta ako prigrle etos „Amerike na prvom mestu“ koji promoviše Donald Tramp. Osim toga, kao što su se SAD ugovorno obavezale da će braniti NATO saveznike u Evropi, trebalo bi da razmotre mogućnost da se na isti način obavežu i prema Tajvanu, te drugim istočnoazijskim saveznicima. To, međutim, ima i svoju lošu stranu: nesrećni paradoks Pax Americana je u tome da, protokom vremena, odbrambene garancije koje Amerika obezbeđuje saveznicima njima sve više otežavaju sticanje kapaciteta potrebnih da se samostalno brane. Početkom 2022. pozvali ste „sve demokrate“ - ne samo pristalice Demokratske stranke - da preduzmu „sve moguće pravne mere“ kako bi oni umešani u upad na Kapitol hil 6. januara 2021. snosili odgovornost za to, te kako bi se sprečilo da 2024. dođe do „nove, ozbiljnije pobune“. Da li trud uložen u izvođenje odgovornih pred lice pravde umanjuje taj rizik? Koliko je verovatno da pre predsedničkih izbora naredne godine, ili nakon njih, dođe do političkog nasilja? Verujem da rizik od izbornog nasilja i dalje postoji. Nema sumnje da je Tramp u ozbiljnim problemima sa zakonom, a jedan broj nasilnika umešanih u upad na Kapitol sada je u zatvoru. Ali otkako je napustio Belu kuću, Tramp se u potpunosti posvetio tome da svoje najvatrenije pristalice učini još gorljivijim, ispunjenim gnevom prema „elitama“. Najkraće rečeno, Tramp je lider osvetoljubivog kulta. To mu možda neće doneti pobedu na narednim predsedničkim izborima. Ali ako mu je ipak donese, ceo svet će trpeti zbog toga. A čak i ako izgubi, verovatno će biti posledica - uključujući i političko nasilje. Ta mogućnost posebno je zloslutna za zemlju koja je do zuba naoružana. U februaru ste upozorili da „mada uočavanje istorijskih paralela između različitih istorijskih perioda i konteksta može da ponudi vredne lekcije i bolju perspektivu, može da nas navede i da pronalazimo sličnosti tamo gde se one ne uklapaju, ili čak i ne postoje, tako nas navodeći na izvlačenje pogrešnih zaključaka“. Da li je ova „zamka istorije“ nešto što ste i vi morali da izbegavate pišući najnoviju knjigu, The Collaborators: Three Stories of Deception and Survival in World War II, koja se bavi životnim pričama tri „gotovo mitske“ istorijske ličnosti? Ne. Moja knjiga ne povlači jasne paralele između nacističke Nemačke ili imperijalnog Japana i današnjeg sveta. Ali moje interesovanje za mitomane koji su istorijske okolnosti iskoristili za uništavanje koncepta istine delom je bilo inspirisano tendencijama našeg doba. Te tendencije uključuju kako korišćenje teorija zavera i golih laži kojima pribegavaju desničarski demagozi poput Trampa, tako i stavove nekih „progresivnih“ ideologa da je istina prosto odraz dinamike moći, rasnih i seksualnih identiteta i kulturne reprezentativnosti. Sve troje aktera vaše knjige - Feliks Kersten, Fridrih Vajnreb i Jošiko Kavašima - imalo je ponešto mutne životne priče, i svaka od njih predstavljala je kombinaciju mita, hvalisanja, propagande i realnosti. U takvim slučajevima, pišete u prologu, „laž“ može postati podjednako „prosvetljujuća“ kao i istina. Šta ova perspektiva otkriva o tome kako su ljudi živeli tokom Drugog svetskog rata, i do koje mere je relevantna u drugim kontekstima? Kako ljudi poimaju realnost često je podjednako zanimljivo kao i realnost sama. A to poimanje utiče na naše ponašanje - na dobro ili na zlo. Demokratski političari ugađaju svakojakim fantazijama. Ali imaginarna realnost postaje istinski opasna u trenutku kad se nameće ljudima koji više nemaju pravo da se protiv nje pobune. U totalitarnim sistemima više nije moguće reći istinu ni o čemu. Na različite načine, i pod različitim okolnostima, troje kolaboracionista kojima se bavim u knjizi iskoristili su taj svet političkih obmana da izmisle svoje životne priče u skladu s vlastitim fantazijama, koje su se ponekad poklapale s onim što je plasirala zvanična propaganda. Ta želja da se nametnu imaginarne realnosti i danas čini veliki deo političkog života, čak i u demokratijama. Tu tendenciju omogućava i ohrabruje postepeno zamenjivanje kredibilnih medija - onih koji teže istinitosti - nefiltriranim onlajn izvorima. Istraživali ste odnos između izmeštenosti, „drugosti“, netolerancije i ekstremizma. Kersten, Vajnreb i Kavašima su svi imali imigrantske ili „drugačije“ bekgraunde, što je karakteristika kojom se posebno bavite u slučaju Kavašime. Kako je autsajderski status oblikovao njen život i legendu? Troje mojih junaka su svi bili deca propalih imperija - dinastije Ćing u slučaju Kavašime, Ruskog carstva u Kerstenovom slučaju, i Austrougarske u Vajnrebovom. Kavašima je poreklom bila Mandžurka, rođena malo pre nego što će mandžurijska vladavina u Kini revolucijom biti okončana. Potom ju je usvojio japanski ultranacionalista koji je sanjao o obnovi mandžurijske vladavine u Kini. Mandžurci koji su se nadali toj obnovi postali su oružje u rukama japanskih imperijalista koji su želeli da poraze zapadna carstva i zavladaju Azijom. Zaglavljena između Kine, Japana i snova o mandžurijskoj obnovi, Kavašima je u neku ruku postala glumica u vlastitoj psihodrami konfuznih identiteta i imaginarnoj realnosti japanske imperijalne propagande. Nijedna od ličnosti kojima se bavite u knjizi nije bila „totalno izopačena“. Upravo suprotno, sve troje su bili „isuviše ljudi, posebno kad je reč o njihovim slabostima“, a „slične slabosti se mogu uočiti kod prevelikog broja ličnosti koje danas naseljavaju javnu sferu“. Pišući knjigu, kakvoj ste se pouci nadali kada je reč o savremenim političkim figurama, i da li vas je pritom nešto iznenadilo? Ne mogu da kažem da me je išta posebno iznenadilo. Ali što sam više proučavao živote fantasta zahvaćenih političkim okolnostima u kojima je skoro sve bilo zvanična laž, shvatao sam koliko je opasno kad ljudi izgube veru u to da istina uopšte postoji i da se vredi potruditi kako bi se do nje došlo. Kad je ta vera potkopana, maliciozni demagozi mogu da kažu šta god im padne na pamet da bi mobilisali svoje pristalice. Više nije važno to što se njihove laži mogu razotkriti; to je njihova istina, i kad demagozi koji je šire dođu na vlast, oni koji im oponiraju mogu da završe u zatvoru, ili na nekom još gorem mestu. U svojoj analizi totalitarizma Hana Arent je ukazala da prvi korak ka uspostavljanju diktature nije pobijanje tuđih mišljenja, već uništavanje same ideje istine. Potom laži koje ugađaju nadama ljudi, kao i njihovim najnižim instinktima, popunjavaju taj vakuum. Ako moja knjiga o troje kolaboracionista ima neku političku temu, onda je to ta tema. © Project Syndicate, 2023.Tri preporuke za čitanje I Am Homeless if This Is Not My Home, Lori Mur Ne pratim mnogo savremenu prozu, ali čitanje poslednjeg romana Lori Mur pričinilo mi je ogromno zadovoljstvo. To je priča o nekoj vrsti putovanja na koje kreću jedan čovek čiji brat upravo umire u bolnici, i jedan leš. Ako bi mogao da se zamisli američki road movie koji bi režirao Ingmar Bergman, to bi otprilike tako izgledalo. Ton je melanholičan, tema mračna, a humor apsolutno fantastičan. * * * L’étrange défaite, Mark Blok Veliki francuski istoričar Mark Blok je ovu izuzetnu knjigu napisao 1940, nakon što je Francuska pala pred nemačkim blickrigom. Pre nego što se priključio Pokretu otpora - što je bila odluka za koju će 1944. platiti glavom - Blok je pokušao da shvati zašto je Francuska bila toliko lak plen za Nemačku. Ukazivao je na samozadovoljstvo francuskih elita, sklerotičnu armiju, i manjak poverenja u političke institucije. Budući da je bio veliki stilista, Bloka bi vredelo čitati već i zbog njegove prvoklasne proze. Ali njegova mudrost, iako primenjena na jedno specifično vreme i mesto, epohalna je. * * * Berlin! Berlin!, Kurt Tuholski Dok sam se ovog proleća u Berlinu bavio istraživanjem za potrebe pisanja jedne knjige, pročitao sam zbirku kratkih eseja jednog od najboljih novinara Vajmarske republike. Kao i Blok, Tuholski piše o jednom mestu koje više ne postoji. NJegove šale, kritike i opisi imaju ukus grada koji kipti od artističkog uzbuđenja, dubokih socijalnih podela i nadolazećeg političkog nasilja. Ali promena neće izbrisati sve. U današnjem Berlinu postoji još mnogo toga što se može prepoznati u lepršavim rečenicama ovog majstora satire.