Moramo da pričamo o strahovima

Kada se pomene ime Lin Remzi, prva asocijacija je film Moramo da pričamo o Kevinu (2011) s Tildom Svinton u ulozi majke neprilagođenog sina, koji je bio nominovan za kansku Zlatnu palmu, za BAFTA nagrade i pozvan na desetine svetskih festivala. Osim što je postao jedan od najznačajnijih ostvarenja u poslednjih 20 godina, otvorio je Lin Remzi američko i svetsko tržište i tako skrenuo pažnju na njen celokupan minuli rad. Kako je istakla rediteljka na master času održanom prošle nedelje na 29. Sarajevo film festivalu: „Bila sam u početku protiv da Tilda Svinton glumi u filmu, iako smo bile prijateljice, smatrala sam da nije bila odgovarajuća za lik koji sam zamislila.“ Film je rađen po romanu Lajonel Šrajver, a delo ju je privuklo zbog njegove naizgled „nefilmične“ strukture. „Bila je to tema koja nije obrađivana u filmovima. Odnos majke i sina u kojem ne znamo da li ga ona voli ili ne“, rekla je Remzi i naglasila da joj je to najmračniji film koji je snimala, ali da ga je bilo najlakše realizovati zbog predanosti celokupne ekipe. Dobitnica „Počasnog Srca Sarajeva“ za sveukupni doprinos savremenom filmu, Lin Remzi je i zaista autentična filmska autorka današnjice. Posebna je čast i privilegija učestvovati na njenoj radionici i diskutovati sa njom o filmskom stvaralaštvu. Karijeru je počela režijom kratkih filmova sredinom devedesetih. NJen prvi jedanaestominutni film Male smrti (1996) dobio je nagradu žirija na Kanskom festivalu za najbolji kratkometražni film. Uspeh ponavlja godinu dana kasnije sa takođe kratkim filmom Gasman (1997) osvojivši ponovo nagradu žirija u Kanu i nominaciju za nagradu Bafta. Možemo slobodno reći da je Gasman početak karijere autorke jedinstvenog stila i senzibiliteta. Glumci u filmu su prikazani od pojasa naniže kako bi postepeno otkrivala probleme jedne prosečne škotske porodice iz vizure mlade devojke. Ostaće zabeležena anegdota producenata koji su pogledali film pitajući da li je kamera greškom skliznula jer se ne vidi nijedna glava junaka u filmu. „Radi se o razbijenoj porodici, koja je zajedno, ali i nije zajedno“, objasnila je Remzi. „S prvim filmovima, uspela sam da zaronim duboko u jezik filma i da ga razumem.“ To je bio njen početak otkrivanja filmskog jezika kome će ostati dosledna i u sledećim ostvarenjima. Usledio je dugometražni Zamka za pacove (1999), koji na neki način predstavlja razvijanje i produbljenje teme prethodnog kratkog filma Gasman. Taj film prikazuje mladića koji živi u siromašnom predgrađu dok njegova porodica očekuje preseljenje u bolji smeštaj. NJeni prvi kratki filmovi, naročito Gasman i odmah potom pomenuti debitantski igrani Zamka za pacove, prikazuju Škotsku i njen rodni Glazgov. Kroz njih se provlači socijalni milje na osnovu čega su pokušali da je svrstaju u socrealističke autore, što je ona uporno odbijala. Kritičari su ovo delo pokušali da kvalifikuju u grupu britanskih filmova o životu radničke klase, sa čime se Remzi nikako ne slaže. „Smatram da se žanrovski nikada ne određujem, već da svaki novi film na kome radim zahteva drugačiji pristup i na osnovu filmske postavke dolazi do oblikovanja filske celine i žanrovskog određenja“, kaže ona. Zamka za pacove je bio njen originalni scenario, dok će naredna tri filma biti adaptacije romana i novela. „Razvijanje scenarija i plana filma je dugotrajan posao“, priča Remzi i dodaje da mnogo vremena provodi na razvoju likova i njihovih karaktera, proučavajući ih studiozno. Toliko su joj bitni detalji svakog kadra u filmu da pokušava da iscrta delove lica koje će snimiti. Saradnici joj sugerišu da preteruje, ali njena vizuelizacija jednostavno prolazi takav put do snimanja i filmskog seta. Mnogo provodi vremena čitajući u želji da pronađe motive za sledeći projekat na kome će raditi. Ističe da su priče po kojima radi svoje filmove samo polazna osnova, da ih obrađuje na sebi svojstven način vizualizujući likove. Tako da se u pravom smislu ne može govoriti o klasičnoj adaptaciji, kako se to inače radi u filmskoj industriji, već o inspiraciji koju pronalazi u literaturi. Kao uzore u svetskoj književnosti navodi ruske klasike Dostojevskog i Tolstoja. Ne bavi se više Škotskom i rodnim Glazgovom (što joj mnogi zameraju) jer tu ne pronalazi inspiraciju. Zapravo, njoj su inspiracija priče u kojima pronalazi likove koje bi mogla da oživi na filmu. Sama mesta i određeni gradovi nemaju toliku važnost. „Glazgov, iz kojeg potičem, gde sam stasala i razvijala se kao osoba, banalizovan je u filmskoj industriji, predstavljen kao grad gde vladaju seks, droga i rokenrol. U tome je veliku zaslugu preuzeo Deni Bojl snimivši Trejnspoting koji je postao globalno popularan. Kao da samo toga ima u Glazgovu, i ničeg drugog“, ističe Remzi. Poredi Glazgov sa NJujorkom gde postoje odlične lokacije za snimanje filmova, a posebno joj je inspirativan za snimanje horor filma jer u njemu može da izgradi „takvu atmosferu“. Kroz praktično sve njene do sada snimljene filmove provlače se deca i mladi i njihove različite životne frustracije. Imali smo priliku da tokom master časa u Sarajevu pogledamo njen kratak film Swimmer (2012) naručen za Olimpijske igre 2012. u Londonu koji je imao veliki budžet. Swimmer je osvojio nagradu Bafta za najbolji kratki film. I ovde su deca i mladi nezaobilazan motiv. Gledali smo osamnaestominutni umetnički crno-beli film bez jasne narativne strukture. Iz jednog malog čamca pratimo iskusnog mladog plivača dok se probija kroz britanske pejzaže koji nemaju direktne veze sa njim. Slobodno možemo reći da smo gledali vizuelnu poemu Lin Remzi. Tu su svi elementi njene prepoznatljive estetike koju gradi od samog početka. Različita deca s maskama životinja, koja se pojavljuju na obali, igranje lukom i strelom kao u nekoj bajci, duboki zaroni u vodu, igra svetlosti i vode... Gledamo kako se sunčeva svetlost odbija od vode, nasumični misteriozni pojedinci specifično kadrirani koji se pojavljuju i nestaju. Sve je snimljeno minimalistički. Način na koji se filmska „priča“ odigrava može se opisati kao autentično putovanje. Čini mi se da je sa razlogom baš ovaj film prikazan na radionici jer on sintetizuje, tada kada je snimljen, skoro dvadesetogodišnje iskustvo u kinematografiji i mogućnost da ovoga puta sa velikim budžetom autorka na najbolji mogući način dočara sopstvenu estetiku. Naglasila je „više nikada neću snimati filmove iz čamca“ zbog zahtevnosti i komplikovanog filmskog seta u kome pratimo plivača. Vezu sa decom i detinjstvom Remzi objašnjava time kako je tokom celog života volela bajke, često i mračne priče, i dodaje: „Sve traume iz detinjstva ostavljaju nekakve tragove na nama, koji se kasnije tokom života manifestuju na različite načine.“ Upravo su dečije traume i težina odrastanja bila motiv i inspiracija za film Moramo da pričamo o Kevinu. Primetili smo da je njen sledeći američki film Zaista, nikad nisi bio ovde (2017) poslednji igrani koji je snimila s Hoakinom Finiksom kao odraslim veteranom rata koji se brine o svojoj staroj i nemoćnoj majci, svojevrsni kontrapunkt filmu Moramo da pričamo o Kevinu. Dobili smo osmeh rediteljke i potvrdu „da, zaista je tako“. Nasilje provejava filmovima Lin Remzi i to sve većim intenzitetom. U svakom sledećem filmu ono je intenzivnije i brutalnije. Autorka je potvrdila da „publika u Americi jednostavno traži takve filmove“ još od Roberta de Nira i Taksiste koji je navela kao referencu od koje je pošla prilikom rada na filmu Nikada nisi bio ovde gde je nasilje glavni pokretač radnje. Pucnjava, ubistva, kriminal i čitav taj problem nasilja postali su deo svakodnevnog života i „potpuno normalna stvar“. Međutim, ističe ona, „sam čin nasilja u mojim filmovima nije toliko eksplicitan. Više sam zainteresovana za ono što to nasilje proizvodi. Nikada nisam želela da snimim američki film, u njima je sve samo nasilje“ i dodaje da je interesuju posledice i šta proističe iz njega. U tom smislu „ne povlađuje publici nudeći im ono što najčešće žele da vide, već se trudi da im se nametne sa sopstvenom poetikom, a to publika zna da prepozna i da nagradi“. Ističe da muzika ima izuzetno bitno mesto u njenim filmovima. Dok gleda snimljene scene sa svojim saradnicima, oni drže slušalice na ušima slušajući muzičku podlogu i onda odlučuju o vrhuncu koju određena scena želi da postigne. Tako su do savršenstva doveli ulogu muzike u poslednjem filmu Nikada nisi bio ovde, gde su scene nasilja zahvaljujući muzici došle do izražaja. U novom filmu koji priprema, Die, My Love, biće takođe prisutno nasilje, ali više u psihološkom smislu, jer glavna junakinja koju igra DŽenifer Lorens pokušava da se izbori s traumama iz prošlosti. Biće to psihološki triler sa elementima horora. Toliko nam je otkrila o novom projektu. Na IMDB stoji sledeći opis: „Smeštena u ruralnoj Francuskoj, majka se bori da održi zdrav razum dok se bori sa psihozom.“ Nakon toga Polaris, ponovo sa Hoakinom Finiksom, ovoga puta u društvu supruge, glumice Runi Mare. I taj sinopsis je kratak i jasan: „Fotograf susreće đavola na Aljasci.“ Oba filma čekamo s nestrpljenjem. Dejan ŠapićSrca Sarajeva Kako je 29. Sarajevo film festival odmicao kraju, postajalo je sve jasnije da je gruzijsko-švajcarski film Kos kos kupina čist biser ovogodišnjeg Takmičarskog programa. I žiri na čelu s američkom glumicom Mijom Vasikovskom je u finišu festivala to i potvrdio. Dve nagrade – za najbolji film i za Ekaterinu Čavleišvili kao najbolju glumicu – skrenule su i široj javnosti pažnju na ovu nepretencioznu a elegantnu bajku rediteljke Elene Naverijani o kasnom buđenju seksualnosti i novom početku u poznim godinama života jedne žene, kao pravi mali zgoditak svih onih festivala koji neguju autorski izraz. Ukrajinski film La Palisiada s druge strane, o kome smo više pisali u prošlom broju, svakako se istakao po originalnosti, te je Filipu Sotničenku zasluženo pripala nagrada za režiju. Posebno značajno jeste to što je četvrtu po važnosti nagradu, za najboljeg glumca, odneo šesnaestogodišnji Jovan Ginić, za zaista besprekorno nijansiranje jednog tako složenog lika, koji pritom nosi čitav film Lost Country Vladimira Perišića. I još jedan domaći film trijumfovao je, ovoga puta u selekciji dugometražnih dokumentarnih ostvarenja. Flašaroši Nemanje Vojinovića, osobeni dokumentarni vestern, kako ga autor i njegovi saradnici s pravom predstavljaju, priča je o najvećoj deponiji koja se nalazi na drevnoj lokaciji Vinče i o ljudima koji su njen neizostavni deo. Dragan Jovićević