Puna škola đaka…

Ponekad je mnogo bolje kada ne znate u šta se upuštate. U slučaju upoznavanja s ljudskim bićima to ume biti i izuzetno opasno, dok prilikom gledanja televizijske serije neznanje često donosi korist. Što nas dovodi do serije The Crowded Room (Epl TV+; tvorac Akiva Goldsman) koju je barem devedeset procenata rekreativne i stručne publike gledalo s predznanjem, time donevši prošarane utiske i uglavnom zasluženo negativne recenzije. Serija, međutim, ukoliko ne znate unapred o čemu je, donosi prilično zadovoljstvo, i to u opravdano dugačkom središnjem segmentu kada se zaplet pretapa u kulminaciju, pa analizu valja početi imanentno. U NJujorku smo, krajem sedamdesetih godina prošlog veka, i predstavljen nam je Deni Saliven (Tom Holand), momak koji je krenuo putem osvetničke misije. S njim je prijateljica Arijana (Saša Lejn), prvo savest („Ne moraš to da radiš“), pa zatim ona koja akciju izvodi do kraja, preuzevši revolver iz Denijeve drhtave i zamrznute šake te pucajući i ranjavajući metu, uz pogađanje par slučajnih prolaznika. Uplašeni Deni uspeva da pobegne, i od stanodavca Jicaka (Lior Raz) dobija verovatno lažni pasoš, uz savet da potraži u Engleskoj oca kojeg nikada nije upoznao. Kada se desetak dana kasnije vrati u Ameriku, biva uhapšen, te policija – a naročito mlada psihološkinja Ria (Amanda Zejfrid) – ima pune ruke posla. Naime, Denijeva verzija događaja je haotična, a nikome od potencijalnih svedoka (Arijana, Jicak, prijatelji iz srednje škole...) nije moguće ući u trag. Posledično, Deni je tretiran kao mogući masovni/serijski ubica, s pucnjavom na javnom mestu (identitet mete je takođe misterija) kao završnim činom mahnitog ili hladnokrvnog poduhvata. Denijeva geneza, način na koji je ispričana Riji, predstavlja nam stidljivog adolescenta talentovanog za umetnost u potrazi za svojim kutkom mira i slobode. Kod kuće, majka (vrlo dobra, ali za lik previše mlada Ejmi Rosum) udala se i u dom primila dominantnog mužjaka s kojim Deni ne može da pronađe zajednički jezik. U školi, naš junak ima dvojicu neupitno bliskih i društveno spretnih prijatelja (jedan je sportista, drugi „zezator“ koji diluje lake droge). No, sukob sa siledžijskim dečkom devojke za koju se zainteresovao dovodi opasnost pred Denijev dom. Spasava ga novi komšija, izraelski grmalj sa Šin Bet aromom Jicak, pa zatim prihvata kao podstanara. Par godina kasnije, nakon pucnjave, mnoga pitanja ostaju bez razumnog odgovora. Od čega je Deni živeo? Čime su se bavili Jicak („stalno je negde putovao“) i druga podstanarka Arijana („stvorenje noći“, što je takođe zgodan izgovor za retko susretanje)? Zašto je Deni prestao da se viđa s majkom, osobom kojoj ništa ne zamera, iako žive u neposrednoj blizini? Ukoliko vas je siže zainteresovao, prestanite sa čitanjem teksta, ne upuštajte se u kliktanje po internetu, i dobićete nekoliko središnjih epizoda solidne žanrovsko-intelektualne zabave (pre raspletnog pada). Serija je inspirisana knjigom Danijela Kiza Umovi Bilija Miligana, istorijatom prvog krivično potvrđenog disocijativnog poremećaja identiteta, tj. slučaja podeljene ličnosti. Bili Miligan je, zapravo, bio silovatelj koji je poslužio kao prikladan pokazni subjekat za u Americi sedamdesetih živu „entertejmentizaciju“ psihološke nauke. Svaki stručnjak, a naročito svaki laik, imao je svoje mišljenje i nije se libio da ga javno obznani. Štampani i elektronski mediji godinama su izveštavali, prvo o suđenju, potom o institucionalnom boravku, knjiga je postala „bestseler“, te je jasno da bez Bilija Miligana ne bismo, recimo, imali pseudodokumentarističko remek-delo Vudija Alena Zelig iz 1983. DŽejms Kameron pripremao je igranu ekranizaciju sa DŽonom Kjuzakom početkom devedesetih, a koja se nije dogodila zbog nemogućnosti finansijskog dogovora s vlasnicima prava na Miliganovu životnu priču. S lične patologije prešli smo na bolesti društva, na šta je i Alen usmerio humoristički fokus, tvoreći junaka koji lično nestaje u nameri da bude deo grupe. Serija, sa druge strane, menja prirodu zločina u cilju izazivanja saosećanja, pa time i opravdanja, a kao pokazatelj puta kojim se u adaptaciji krenulo dobro će poslužiti slučaj Jicaka, Denijevog nasilno-pravedničkog alter-ega. U stvarnosti, Bili je za date potrebe stvorio izbeglicu iz Jugoslavije, imena Ragen (tj. „rage again“). Pa vi onda saosećajte... Pavle Simjanović