Kolektivi su zverinjaci

Bobana Stojanovića znamo kao borca za prava LGBT ljudi, zaslužnog za pokretanje Parade ponosa Beograd i stvaranje uslova za prvi bezbedni beogradski Prajd 2014. godine. Znamo i da ga je dosledni aktivizam doveo u atmosferu stalnih pretnji, pa i smrću, što naša država nije znala da reši, pa je s partnerom emigrirao u Kanadu, u Kalgari. Ali odlučnost ove vrste donela mu je i mnoge nagrade, od kojih izdvaja Platinastu medalju kraljice Elizabete. Stojanović je priznat i kao jedan od pet najvažnijih LGBT aktivista u svetu, po mišljenju žirija značajnog priznanja Dejvid Kato. Poznato je i da je pisao za sajt Peščanik, kao i blog nekadašnjeg B92, i razne nedeljnike i mesečnike, i da je radio na TV Zaječar. Znamo i da je dušom feminista, verifikovan kroz saradnju sa Ženama u crnom. Našoj pažnji nije izmaklo ni da je on bio i amaterski pozorišni glumac, i da je glumio u filmu A walk down to water, zamalo ne dobivši nagradu Stinger. Znamo i da je objavio autobiografiju Kao da je sve u redu. Međutim, tek zbirka pesama Ovo je mogla da bude naša dnevna soba (Rende, 2023) otkrila je sve njegove unutrašnje damare, iskreno i bez ikakvih kočnica. Taj logičan, ali i dalje hrabar potez usledio je nakon smrti oba roditelja u vrlo kratkom periodu, a zatim i saznanja da je oboleo od kancera očiju - „najlepšeg što je nasledio od oca“, kako poručuje svojim stihovima. U toj nedavno objavljenoj zbirci Stojanović se osvrće na patrijarhalne stege koje su ga načinile takvim kakav je: od porodičnog nasilja, podrazumevane žrtve žene, ali i muškosti - redukovane na zadovoljavanje tuđih očekivanja... pa sve do nežnosti koje (moraju da) se kriju ispod krutih pravila ponašanja. On ovde „peva“ i o siromaštvu radničke klase kojoj su pripadali njegovi roditelji, pa su snove o putovanju svetom sveli na posetu Vrnjačkoj Banji. Govori i o plavom plastičnom koritu u kom ga je kupala majka jer nisu imali kupatilo, i o oljuštenim zidovima bolnica u kojima je boravio... On priča i o nepravdi što su mu je nanosili drugovi, samo zato što je različit. Pa, da li je zadovoljan time kakav je „ispao“? „Najvažnije je sa kakvom idejom o sebi čovek zatvori oči na kraju dana“, Stojanović tom tvrdnjom zapravo odgovara potvrdno. „Živeo sam na raznim mestima i uvek mi je bilo važno šta sa sobom nosim kad se selim“, on nastavlja. A nosio je kolektivne traume, iznikle iz ratova, sankcija i nestabilnosti. Teglio je i lično breme neprihvatanja svog identiteta u našem društvu punom predrasuda. „Ipak, bio sam otvoren i koristio svaku priliku da učim od ljudi koje mi je život doveo u dnevnu sobu, poput Mire Karanović ili Jovana Ćirilova. Bio sam zahvalan što uopšte mogu da ih sretnem, da radim sa njima, da čujem kako misle van javnih rasprava“, Stojanović ističe. Ono što je video i čuo, on bi razvijao dalje, pa je kredo Borke Pavićević da „čovek sa integritetom može sve“, pretvorio u geslo da je pružanje ljubavi važnije od pružanja otpora. Jer tek tad je „čovek dobro sam sa sobom“, kako zaključuje. Osim (lepih) plavih očiju, od oca je nasledio i nešto što bi se danas nazvalo empatijom. „Moji roditelji su bili radnici. Otac je radio kao šofer u firmi koja je zapošljavala osobe sa raznim vrstama invaliditeta. Mnogi od njih su jedva preživljavali, čak i u ta neka bolja vremena“, seća se. Jednom je tako došao kući, kad – otac tovari njihov (jedini) kauč u kamion, u cilju da ga odnese bračnom paru gluvonemih iz svog radnog kolektiva. „To je za mene herojski čin“, Stojanović apostrofira svoje etičke korene, čiji je izdanak osećaj zahvalnosti za sve što se čoveku u životu dogodi. „Najgore je umreti nazahvalan i u dosadi“, on podvlači. S druge strane, da nije bilo majke, dve babe i gomile drugih žena kojima je u detinjstvu bio okružen, „smrvio bi ga patrijarhat“. „Patrijarhat ima moć da se transformiše i da ponudi privid svog samouništenja. Tako se danas u svakom supermarketu, na polici sa robom na popustu, mogu naći rokovnici sa natpisom ’Budi ono što jesi’ ili ’Ženska snaga pobeđuje’. Onda mi to kupimo i kao jesmo to, ali, da li smo“, Stojanović se retorički pita. Jer, partijarhat doživljava jednakost kao prinudu, iz čega proizlazi to da žene hrle pozicijama muške moći, dok je za gej ljude vrhunac ravnopravnosti heteroseksualna institucija braka, navodi on. „To nije pogrešno, ali ne može biti samo po sebi cilj. Ja sam, iznad svega, feminista i slažem se sa drugaricama koje kažu da je jedini vid dugoročne promene dekonstruiusanje postojećih društvenih normi“, ističe. Međutim, taj naš nakrivo nasađen sistem ipak nije ničim izazvan. „Na Balkanu postoji međugeneracijska trauma. Nijedan naraštaj nije živeo komotno, posebno u pogledu ratova i genocida. Mi smo umorni, iscrpljeni, iskorišćeni, konstantno u modusu preživljavanja“, Stojanović tumači naše prokletstvo. „Naši prostori nisu dobili vreme da im se rane zacele. Mi stalno kopamo po njima i to stvara nove boli. I - to je naporno. Kada neko stalno drži prst uperen u tebe, osetiš se krivim sve i da nisi. A nama, ratovi i siromaštvo koje oni nose, neprestano stvaraju prostore za korupciju i nove zločine. Kada to postane standard, onda je teško zadržati integritet i dostojanstvo, lako se sklizne u nešto sa čime se etički ne slažemo, i sve to stvara osećaj krivice i traumatizira kolektiv na duge staze“, njegova je analiza balkanskog kompleksa. Nažalost, ni Zapad ne pruža mnogo šansi za oslobađanje. „Ovde je konzumerizam smisao samoostvarivanja pojedinca. Ja sam zaprepašćen koliko Kanađani malo putuju. Ali zato imaju kade sa masažerima i ekran od tri metra“, on svedoči. I podvlači da mu je ipak miliji haos Istoka, od ustrojenosti Zapada, sa svim što ona nosi. „Kapitalizam ima moć da pruži iluziju da pojedinac radi nešto što služi višem cilju. Atmosfera u prodavnicama zdrave hrane je distopična, kao u hramu male verske zajednice. U restoranima te uvek pitaju da li imaš alergiju na nešto. Isto pitaju i prijatelji kad pošalju poziv za večeru. LJudi nose limenke na reciklažu verujući da rade nešto dobro za planetu, i još za to dobiju neki novac. Ali te korporacijske firme im (nam) samo vrate već uračunatu kauciju i zarade na onome što su ’savesni’ doneli“, njegova je opservacija. Ali bez razvijene ekonomije i pratećeg konzumerizma, nema ni demokratije, on naglašava taj paradoks. Na ovo se, kao sastavni deo fenomena, nadovezuju „poslušnost i pripadnost, vrlo gadne rabote“. „Ja mogu nešto da podržavam, ali ne pripadam nijednom kolektivu. Kolektivi su zverinjaci. Političke partije, udruženja, institucije... podložni su manipulaciji, korupciji, zlu“, tvrdi Stojanović. I poteže primer svoga dede, opisan i u jednoj od sabranih pesama. „Moj deda je nakon Drugog svetskog rata učestvovao u akcijama proterivanja balista na Kosovu i često je o onima koji su bili uhvaćeni i pokazivali strah za svoj život, govorio kroz podsmeh. To je prestrašno. Ali, on je sve to radio jer je želeo da pokaže odanost partiji. Na kraju je umro skoro pa gladan“, poentira. I zahvaljuje svojim drugaricama feministkinjama što su ga naučile da bude neposlušan. Ko smo mi, dakle, i šta je priroda našeg kolektivnog bića? „Ko želi to da sazna, treba da je svestan i onog što u naše ime čini Novak Đoković, i šta je za nas postigao Nikola Buzimić koji je patentirao mašinicu za šišanje“, kaže Stojanović. Naš psihološki profil čine i dometi matematičarke Mileve Marić, i naslovnice Voga oslikane rukom Milene Pavlović Barili. U njega je utkana zaostavština Lepenskog vira, ali i počinioca genocida u Srebrenici. Živeći u multikulturalnosti Kanade, Stojanović je počeo da uviđa svu lepotu posebnosti. Naša se naročitost ogleda i u ikonopisu, i u pirotskim ćilimima, i u antiratnom delovanju, i u mudrosti Konstantinovićeve Filozofije palanke.., koji našeg aktivistu ponovo ukorenjuju. U svrhu veze sa maticom, Stojanović „patriotski kupuje ajvar i džem napravljen u Srbiji“. „Sve sam ja to sad“, kaže sa distance od osam i po hiljada kilometara, dovoljnih da mnogo toga lošeg zaboravi. Dragana Nikoletić