DŽordž Best u Mokri

Ah, kako je samo drsko smišljena laž da se Isus na gori Tavoru iznad Galilejskog jezera preobrazio baš 19. avgusta, kada se u prirodi sve menja, kada voda menja hemijski sastav i, navodno, nije više za kupanje, te nas baba, popadija Stankija nije više puštala da idemo na Nišavu... Ali, sve i da su se, prilikom Isusovog preobraženja, pred apostolima, pored stvorili Mojsije i prorok Ilija, to je moglo da se desi samo u Srbiji, na Tavoru, na Povlenu. Još je Sigmund Frojd tvrdio da Mojsije nije Jevrejin, a i prorok Ilija je naše gore list. Nego, na Nikejskom saboru je odlučeno da se Isusovo preobraženje iz Srbije prebaci u jevrejsku Palestinu, a svemu tome kumovao je polatinjeni Srbin, car Konstantin iz Niša. I to će tako ostati sve dok je ovog sveta. Nego, kako je krenulo ni ovaj svet neće još dugo. Jer, evo i Sergej Lavrov počinje da ponavlja reči Dmitrija Medvedeva da će doći do sukoba među nuklearnim silama. Tako da će se ovaj svet preobraziti do neprepoznavanja, a na Zemlji će ostati, već dugo pominjana „zlatna milijarda“. Srbi će, sabrani ispod one Tarabićeve šljive, posmatrati kako iz zapaljenih letilica padaju ljudi... To je odavno odlučilo „Pedeset staraca“ ili „Kainovi sinovi“ kako ih još zovu. Treba li, pak, podsećati ko je bio Kain, bratoubica, pošto nije mogao da podnese Aveljovu lepotu i pamet. I prosto je neobjašnjivo zašto je Bog uzeo u zaštitu Kaina. Tako se Kainovo potomstvo umnožavalo, a Aveljovo je, jedva, preživljavalo. Kada je Bog ili Pradavni, kako ga Srbi zovu, shvatio da je grdno pogrešio, onda je pozvao Noja, i on je bio jedini čovek koji je stajao „licem u lice sa Pradavnim“. Tom prilikom je Noju jasno rečeno da će se na Zemlju sručiti Veliki potop i da počne sa gradnjom Nojeve barke za svoju porodicu. I Noje je poslušao Pradavnog, ali se na barku ubacila i jedna od žena Kainovog roda. Tako je Kainov porod preživeo Veliki potop. K. G. Jung, moj guru iz Švice, podučava me: „Hoću samo da te podsetim da je Nojev grad bio na ukrajinskoj obali Crnog mora i eno ga gde i danas leži pedeset metara pod vodom. Elem, Noje se sa barkom nasukao na Karpate, a kada je Veliki potop prošao, on je sa porodicom sišao na obale Dunavu i tu se začela vinčanska kultura. To se desilo pre oko osam hiljada godina. I treba li i to da ti kažem, dečače, da smo po starom srpskom kalendaru, danas u 7532. godini. Hoću reći, Noje je bio Srbin! A Čarnojevići su naselili današnju Ukrajinu koja se, u ono vreme, zvala Nova Srbija.“ Nego, da bih se odmorio od ovih teških tema, otišao sam na tradicionalni mokranski turnir u malom fudbalu. I prisećao sam se mladalačkih dana, kada sam bio jedan od kraljeva malog fudbala na Novom Beogradu, a zvali su me DŽordž Best. I nisam mogao da se načudim koliko se mali fudbal promenio. Nema više onih driblinga na ’petoparcu’, ćuškanja kroz noge, da se neko sa loptom ušeta u gol. Danas se uglavnom ’duva’ i sa sredine terena, iz sve snage, šuta ne bi li se iznudio korner, jer su tri korne - penal. I usudio bih se da sa mojih sedamdeset i šest godina uđem na teren, da su mi živi bar moji belopalanački ispisnici Veki, Noka i Đore Drnda. Uoči Preobraženja bio sam na žurki kod Kaćuše i Putina u dvorištu njihove porodične kuće u Beloj Palanci. Bilo je mnogo sveta te nije bilo prilike da pitam Putina da li su i po njemu Ukrajinci potomci Čarnojevića? U prolazu mi je rekao da je belopalanački vašar „samo obična gužva“, a ni „mekike više ne hrskaju od prašine“. Moja Crna me tetoši: „Valjda će ispod Tarabićeve šljive biti mesta i za one Srbe koji čitaju ovu tvoju kolumnu.“