Hronični bolesnici u doba epidemije

Iako gotovo 570 javnih preduzeća, koliko ih na državnom i lokalnim nivoima ima u Srbiji, čini tek 0,5 odsto od celokupnog broja privrednih subjekata, njihov uticaj na ukupne rezultate srpske privrede daleko je značajniji od ovog, reklo bi se, minornog udela. Ovo se naročito odnosi na njihov udeo u neto gubicima privrede u Srbiji, jer on, prema poslednjim podacima Agencije za privredne registre o poslovanju domaće privrede, iznosi gotovo četvrtinu. Preciznije rečeno, udeo neto gubitaka ovih preduzeća u odnosu na celokupnu privredu bio je u 2022. godini čak 24,2 odsto, dok javna preduzeća u dobiti cele privrede učestvuju sa samo 1,2 odsto. Već ovi podaci svedoče o lošem učinku javnih preduzeća u prethodnoj godini, pošto su njihovi ukupni rashodi nadilazili prihode generišući na taj način negativan krajnji rezultat. Prema podacima APR-a, „javna preduzeća su u 2022. zabeležila deset puta veći negativni neto rezultat u odnosu na godinu pre, u visini od 74,7 milijardi dinara“ ili 635 miliona evra. Sa neto dobitkom poslovalo je 347 javnih preduzeća, dok je njih 164 zabeležilo gubitke. Istraživali smo kakav su finansijski rezultat imala najznačajnija javna preduzeća u Srbiji – EPS, Srbijagas, Putevi Srbije i Pošta Srbije i šta su njihove hronične bolesti? Bez svake sumnje, ovakvom ukupnom finansijskom rezultatu preduzeća koja je država označila kao ona sa delatnošću od posebnog interesa doprineli su gubici Elektroprivrede Srbije, koja je sama u prošloj godini imala gubitak od 72,6 milijardi dinara ili gotovo 620 miliona evra. Zanimljivo je da je upravo EPS, zahvaljujući ovakvom obrtu situacije, odnosno sunovratu koji je sistem doživeo - što zbog havarija i prethodno donetih loših poslovnih odluka što zbog enormnih skokova cene električne energije na svetskom tržištu - od rekordera po dobiti u celokupnoj srpskoj privredi praktično preko noći postao rekorder u gubicima. Kako je NIN već pisao, EPS je pre samo tri godine bio u vrhu liste najprofitabilnijih preduzeća u Srbiji, prema listi 100 najvećih, koju takođe sačinjava Agencija za privredne registre, da bi već naredne godine sa gubitkom od oko 15 milijardi dinara dospeo na listu najvećih gubitaša. Ti gubici su se u prošloj godini dodatno produbili, gotovo upetostručili. Činjenica je da je na ovako negativan rezultat EPS-a uticala i odluka države da ograniči cene električne energije koje se godinama ne formiraju tržišno, ali istovremeno dominantan uticaj imalo je loše upravljanje ovim preduzećem poslednjih godina pod okriljem partijski izabranog v. d. direktora Milorada Grčića, koji se na ovoj funkciji, mimo zakona, nalazio više od pet godina. Za razliku od EPS-a, koga su pandemija, cenovni energetski bum i sa njim povezana ekonomska kriza doveli do ivice potpunog kolapsa, Srbijagas je poslednjih godina iskazivao dobit, pokazuju rezultati iz finansijskog izveštaja ovog preduzeća. Međutim, uprkos toj činjenici, država je baš kao i u slučaju EPS-a, za pokrivanje njihovih gubitaka i saniranje posledica što lošeg poslovanja, što objektivnih okolnosti na energetskom tržištu, od 2021. izdvojila više od dve milijarde evra. „Budžetski trošak za pokrivanje gubitaka preduzeća iz energetskog sektora u ovoj godini, uključujući i date garancije za kredite, iznosi oko 1,5 milijardi evra, a kada se na to dodaju i troškovi koje je država za iste namene imala krajem 2021. vidi se da su Srbijagas i EPS koštali budžet oko dve milijarde evra, a izvesno je da će se ovi rashodi nastaviti. Razloge za ovakve gubitke samo jednim delom treba tražiti u svetskoj energetskoj krizi. U slučaju Srbijagasa, odgovornost je podeljena između nekontrolisanih spoljnih okolnosti, domaćih politika Vlade i dugogodišnjeg lošeg upravljanja preduzećem, dok je u slučaju EPS-a to gotovo u potpunosti posledica katastrofalnog upravljanja u prethodnim godinama“, piše u jednoj od analiza Fiskalnog saveta. „EPS je na neki način slika i prilika javnih preduzeća u Srbiji, a njegovo poslovanje bilo je opterećeno svim tipičnim problemima: nestručno upravljanje, neracionalan sistem plata i zapošljavanja, niske investicije i loš izbor prioriteta, vođenje socijalne politike preko cene struje, sumnje na koruptivne poslove, ali i drugi kanali preko kojih je država neopravdano izvlačila sredstva iz ovog preduzeća, a primer je pretplata za javne medijske servise ili subvencije za povlašćene proizvođače. Od osnivanja Fiskalnog saveta upozoravali smo da će ovakvo upravljanje EPS-om dovesti do urušavanja elektroenergetskog sistema, što se na kraju desilo i to u najgorem mogućem trenutku, odnosno usred energetske krize. Zato je neopravdano kriviti rast cena električne energije u inostranstvu za ogromne gubitke koje je EPS napravio i posledično troškove za budžet koji se mere stotinama miliona evra“, kaže za NIN Slobodan Minić iz Fiskalnog saveta Srbije, napominjući da su gubici zapravo cena dugogodišnjeg lošeg upravljanja, ali i odluke države da neminovan rast cene struje zadrži do poslednjeg trenutka. Minić kaže da je situacija sa Srbijagasom malo drugačija, jer on samo preprodaje gas na tržištu, nabavljen iz uvoza i zbog te činjenice daleko je izloženiji kretanju cena na međunarodnom tržištu. „Zato je glavni razlog za budžetske subvencije koje su premašile 2,5 milijardi evra, zapravo držanje cene gasa na domaćem tržištu ispod cene po kojoj se gas uvozio. Međutim, kriza na domaćem tržištu mogla je biti manja da se odgovornije upravljalo. To se odnosi na dugogodišnje odlaganje investicija u proširenje skladišnih kapaciteta, kao i na upravljanje zalihama gasa u osvit krize, zbog čega se tražilo iznuđeno rešenje zakupa mađarskog skladišta, a to nije nimalo jeftino rešenje“, objašnjava Minić. Među srpskim javnim preduzećima više od 60 ima gubitke nagomilane iznad vrednosti sopstvenog kapitala, a podaci iz poslovanja privrede, pa i javnih preduzeća, pokazuju i da bez obzira na ekonomsku krizu, njihovo poslovanje ne ide uzlaznom linijom. Naprotiv, često pogrešan način upravljanja, odsustvo strategija razvoja i ciljeva, kao i partijsko upravljanje, tokom kriznih godina, samo dodatno ogoli, i inače, lošu poslovnu sliku. Primer gotovo hroničnog gubitaša je preduzeće Putevi Srbije, koje zajedno sa još jednim, Koridori Srbije, brine o izgradnji, ali i rekonstrukciji i obnovi putnih pravaca širom zemlje. I na čelu tog preduzeća, već gotovo deceniju i po je kao vršilac dužnosti direktora Zoran Drobnjak, kojem ni loši rezultati, ni afere poput one o računu u jednoj švajcarskoj banci, ali ni nalazi državnog revizora o nepravilnostima u poslovanju Puteva nisu mogli ništa. Poslednji izveštaj DRI govori o tome kako je ovo preduzeće, između ostalog, isplatilo zaradu svom direktoru iznad zakonom propisanog maksimuma. Država, trenutno, pod izgovorom da želi da departizuje i reformiše ova preduzeća, namerava da novim Zakonom o upravljanju preduzećima u svom vlasništvu, promeni pravnu formu, što bi značilo njihovo preimenovanje iz javnih preduzeća ili u akcionarska društva ili u društva sa ograničenom odgovornošću, a što je već učinjeno sa EPS-om. Ova transformacija, dogovorena i sa misijom MMF-a, trebalo bi da ustoliči identičan način njihovog poslovanja kao i svih drugih preduzeća, odnosno kompanija u privatnom vlasništvu, nad kojima se primenjuje Zakon o privrednim društvima. Slobodan Minić kaže da je energetska kriza potvrdila ono što oni odavno govore, a to je da reforma javnih preduzeća, a prvenstveno EPS-a, mora biti prioritet ekonomske politike. „Dobro je što je to prepoznato u novom aranžmanu sa MMF-om, koji počiva upravo na reformama u EPS-u i donekle drugim energetskim preduzećima. Što se njihove transformacije u akcionarska društva tiče, naš stav je da promena pravne forme nije odlučujući korak za unapređenje efikasnosti, već je to rešenost da se ona izmeste iz sfere političkih interesa i prepuste profesionalnom i nezavisnom upravljanju. Promene koje smo mogli da vidimo u EPS-u, poput novog Nadzornog odbora, mogle bi da budu korak u dobrom pravcu, ali tek bi trebalo da vidimo da li će zaista voditi rešavanju problema koji decenijama opterećuju njihovo poslovanje. Pitanje je i kako će se ovaj model pokazati na primeru drugih državnih preduzeća, Srbijagasa ili Telekoma. A upravo je on primer preduzeća koje je odranije akcionarsko društvo, ali to samo po sebi nije garant da će sve u poslovanju biti isključivo na tržišnim principima i nezavisno od političkog uticaja“, kaže sagovornik NIN-a. Ono što vlast takođe najavljuje je i izbor profesionalnog menadžmenta na konkursima. Nevolja je, međutim, što je i postojeći Zakon o javnim preduzećima propisivao konkursni način izbora direktora, ali i ograničeno trajanje funkcije vršioca dužnosti, što se godinama već ne poštuje. Tako je, primera radi, umesto na konkursu Zoran Đorđević, današnji direktor Pošte Srbije, na to mesto izabran odlukom Vlade, koja je prethodno smenila bivšu direktorku Miru Petrović, a i ona je samo jedan od mnogobrojnih direktora javnih preduzeća koji su godinama nelegalno obavljali tu funkciju. „Ono što razlikuje Poštu od preostala tri preduzeća jeste njeno poslovanje na tržištu, u konkurentskim uslovima, iako je javno preduzeće. Finansijski rezultati pokazuju da ovo preduzeće iz godine u godinu beleži dobit. Ona je, doduše, u 2022. bila 2,9 milijardi dinara, dakle manja nego u 2021. kada je iznosila 3,28 milijardi dinara. Uveren sam da je Pošta nedovoljno iskorišćen potencijal i da bi uz jasnije ciljeve, profesionalniji menadžment i sređivanje stanja u tom preduzeću, njen profit mogao da bude znatno veći, a time bi se ostvarila i dobrobit za javne finansije“, kaže za NIN ekonomista Nenad Jevtović, direktor Instituta za razvoj i inovacije. On dodaje da bi rešenje za pojedina javna preduzeća poput Pošte u budućnosti mogla da bude i njihova delimična privatizacija, odnosno ulazak privatnog kapitala. „Da bi takvo jedno preduzeće privuklo privatni kapital moralo bi prethodno da izađe na berzu. Izlazak na berzu bi značio i određivanje tržišne vrednosti i eventualnu prodaju određenog dela akcija, ali preduslov za to je njegovo sređivanje. Ne može se prodavati radnja čiji izlog je polupan ili, još plastičnije, ne možemo biti reprezentativni prljavi i sa masnom kosom“, objašnjava Jevtović. Sa druge strane, on kaže da bi za EPS ili Srbijagas, vitalna preduzeća iz energetskog sektora, trebalo doneti desetogodišnji moratorijum na dokapitalizaciju ili bilo kakvu privatizaciju, jer nagle i nepromišljene odluke u situaciji pojačanih geopolitičkih tenzija i previranja ne mogu biti dobre za vitalne interese države, a ni njene privrede. Ovako nešto ipak ne znači da bi za to vreme trebalo da izostanu reforme u ovim preduzećima, jer ono što karakteriše njihovo poslovanje godinama unazad su loše upravljanje, upliv politike, nejasni ciljevi i, na kraju, problem sa adekvatnim kadrovima. „Stalno se govori o prezaposlenosti ili partijskom zapošljavanju, ali to nije najveći problem. Da li je neko član stranke ili nije manje je važno od toga da li on zna da radi ili ne. Državni sistemi imaju problem kada su u pitanju stručni ili visokoobrazovani kadrovi, da zadrže zaposlene, jer je konkurencija u privatnom sektoru ipak jača. Zarade u privatnom sektoru su veće u tim slučajevima nego u državnim firmama i one tu utakmicu ne mogu da dobiju“, dodaje Jevtović. Za Slobodana Minića najveći kamen spoticanja u poslovanju svih srpskih javnih preduzeća „nesumnjivo predstavlja snažan upliv politike u njihovo upravljanje“. Podseća da je postavljanje nestručnih kadrova na rukovodeće pozicije i to po političkoj liniji postalo već tradicija, a ništa nije bolje ni sa negativnom selekcijom i prekomernim zapošljavanjem radnika. „Umesto da glavni ciljevi budu održivo poslovanje i poboljšanje kvaliteta usluga koje se pružaju građanima, javna preduzeća su po pravilu posmatrana kao produžena ruka ekonomske i socijalne politike, a uz to i dokumentovana legla korupcije i raznih zloupotreba. Ovakvoj situaciji doprinela je i činjenica da su mahom poslovala bez konkurencije na tržištu, pa ni sa te strane nije bilo pritisaka da se fokusiraju na povećanje efikasnosti u poslovanju“, zaključuje Minić uz opasku da je ovo rezultiralo hroničnim manjkom investicija, koje često nisu bile dovoljne ni za održavanje postojećih kapaciteta, a kamoli za njihovo unapređenje. Petrica Đaković „Ovaj projekat je sufinansiran iz Budžeta Republike Srbije - Ministarstva informisanja i telekomunikacija. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva”