Proširenje se vratilo

Nije dugo trajala radost protivnika evrointegracija zbog informacije da je Evropska komisija „oborila cilj Šarla Mišela za proširenje EU do 2030“. A to je tvrdio evropski Politiko, samo dan nakon što je predsednik Evropskog saveta na Strateškom forumu na Bledu prošlog ponedeljka naveo godinu do koje bi i EU i Zapadni Balkan trebalo da budu spremni za proširenje. Vest o „obaranju Mišelovog cilja“ bazirana je na izjavi Dane Spinant, zamenice portparola Evropske komisije, prema kojoj Mišel nije konsultovao predsednicu Komisije Ursulu fon der Lajen o sadržini govora o proširenju na Bledu. „Nismo fokusirani na datum, već na rad sa zemljama kandidatima kako bi se pripremile za pristupanje EU“, rekla je Spinant, dajući, time, razloga za sumnju u priču o povećanoj spremnosti za prijem novih članica, kao posledici rata u Ukrajini. Ubrzo se, međutim, oglasio šef evropske diplomatije Đozep Borelj, tvrdeći da datum jeste važan: „EU mora da se pripremi za novo proširenje koje bi dovelo do prijema novih država i mora pregovarati o vremenskom okviru za njihov ulazak da bi ubrzala pripreme“, rekao je posle neformalnog sastanka ministara spoljnih poslova zemalja EU u Toledu Borelj, koji smatra da se na listi novih članica moraju naći Zapadni Balkan i Ukrajina. Neka vrsta „razrade“ cele priče stigla je od komesara za proširenje Olivera Varheljija, koji je za Euroaktiv rekao da će u oktobru, kada se očekuje da EK predstavi svoje godišnje izveštaje o napretku za sve zemlje u procesu pristupanja, izvršna vlast EU izaći sa „značajnim predlozima“. Prema njegovim rečima, planovi bi prvenstveno uključivali „Plan rasta“ koji je u maju već iznela predsednica EK, kojim EU nastoji da poveća ulaganja na Zapadnom Balkanu, kako bi se ublažio ekonomski uticaj rata u Ukrajini. Plan će, kaže, ubrzati ne samo institucionalnu, već i stvarnu integraciju zemalja u EU: „To bi uključivalo sve, od reformi u oblasti vladavine prava, demokratije, ekonomskih reformi i integracije, poboljšanje klime za investitore i pružanja neophodne finansijske podrške za zatvaranje jaza u razvoju pre nego što te zemlje postanu članice“. A da li je pomenuti datum realan? „Proširenje je izvodivo, ali samo ako kandidati i sam blok udvostruče svoje napore“, rekao je Varhelji, dodajući, ipak, da „ne treba insistirati na vremenskom okviru“. Šta sve to znači za zemlju u kojoj se prošlog proleća, prvi put od kako se prate stavovi o evrointegracijama, prema podacima agencije Ipsos, nedvosmislena većina građana izjasnila protiv ulaska zemlje u EU - čak 44 odsto građana protivilo se integracijama, taj put podržavalo je 35, dok ostalih 21 odsto nije znalo ili nije želelo da se izjasni. I koliko je bitna nova briselska poruka za zemlju u kojoj šef BIA Aleksandar Vulin, jedan od najbližih saradnika moćnog predsednika, pokreće inicijativu za pristupanje BRIKS-u? A pre svega - da li su reči koje sada slušamo bolje utemeljene od svih onih tvrdnji o „posvećenosti proširenju“ koje slušamo već dvadeset godina, počev od samita u Solunu juna 2003, pa sve do izjava nekadašnjeg predsednika Evropske komisije Žan-Klod Junkera o 2025. kao mogućoj godini prijema u EU za tada najnaprednije zemlje poput državne zajednice Srbije i Crne Gore. Sudeći prema rečima sagovornika NIN-a, sada je jasno da je EU zainteresovana za proširenje, a lopta je u našem dvorištu. „Rat u Ukrajini je za proces EU proširenja bio kao neka vrsta poljupca princa za uspavanu trnoružicu s jedinom razlikom da ne znamo da li je probuđena princeza nakon tako dugog sna zaista sposobna za aktivan i samostalan život“, kaže Vedran DŽihić, viši stručni saradnik na austrijskom Institutu za internacionalnu politiku i predavač na Fakultetu političkih nauka u Beču. „Annus Horibilis 2022. (užasna godina) i početak ruske agresije su označili jednu od najvećih promjena u Evropi od 1945. i 1989. S ratom u Ukrajini je počelo novo računanje vremena i novo računanje vremena za proces proširenja. Da parafraziram poznatu frazu Arnolda Švarcenegera iz filma Terminator - Enlargement is back (proširenje se vratilo)“, kaže DŽihić. I Vladimir Međak iz Evropskog pokreta veruje da nam iz Brisela sada stižu poruke istinske zainteresovanosti za proširenje. „Do sada je stvar koja je redovno nedostajala bila mapa puta. Proširenje EU bilo je postalo proces radi procesa. Da bi se on aktuelizovao, mora se odrediti rok. Stvari se sada menjaju. Bilo je potrebno vreme da u EU sazri svest da je realnost potrebna njima, a kad je potrebna njima, desiće se“, kaže Međak. Datum je, ističe, bitan, jer „pada u vodu priča da nas EU neće“. Stavljanje proširenja visoko na lestvicu prioriteta, ipak, upozorava DŽihić, ne znači da su interne dileme EU nestale: „ Sledeća godina, godina izbora u EU i pregovora oko novog finansijskog okvira za sedam godina za EU će biti odlučujuća. EU mora inicirati i početi implementirati važne institucionalne promjene, prije svega oko procesa odlučivanja EU, da bi uopšte bila spremna za proširenje. Ali, EU ima tu ambiciju i može je ispuniti“. Na drugoj – našoj strani je zvanična tvrdnja o evrointegracijama kao cilju, praksa koja govori sve suprotno od toga i raspoloženje javnosti za koju priča o Evropi više nije naročito bitna. „Deset godina ispiranja mozga daje rezultate“, kaže Međak i podseća na antievropsku kampanju koja se vodi i činjenicu da sama vlast „huška građane protiv EU“. On ocenjuje da je u Srbiji u toku proces udaljavanja od EU, koji se intenzivirao od 2014. „Protraćili smo vreme, već je trebalo da budemo spremni“, kaže. Međak objašnjava da se u izveštajima Evropske komisije od 2015. napredak ocenjuje po tri kriterijuma (političkom, ekonomskom i pravnom) i to ocenama od jedan do pet. „Prema političkom kriterijumu imamo ocenu 2,2 kakvu smo imali i 2014. Prema ekonomskom kriterijumu imali smo ocenu 3,0 a sad imamo 3,25, dok smo prema pravnom počeli sa 2,88 a sad imamo 3,3. Za devet godina smo u svega šest od ukupno 33 poglavlja povećali ocenu za jedno mesto. Nijednu peticu nemamo“, kaže Međak. Plan ove vlasti, veruje on, od početka je bio da ne budemo spremni za pristupanje Uniji. Zato je i reakcija na pominjanje datuma bila – to se neće desiti. „Kad je Junker pominjao 2025, kod nas su se svi pravili mrtvi, jer su znali da ne postoji spremnost država članica da nas prihvate. Sada su skočili da kažu da se to neće desiti“, kaže Međak i dodaje da nova poruka iz EU isteruje srpsku vlast na čistac, da se jasno vidi da ona neće u EU. „Rat u Ukrajini i činjenica da je sad proširenje centralno pitanje za EU ne znači automatski da je proširenje za sve političke lidere i elite na Balkanu automatski postalo prioritet broj jedan. Ali, to znači da će neke od zemalja morati da se odluče u kom pravcu idu. To važi za sva društva na Zapadnom Balkanu, a ponajviše za Srbiju“, kaže i DŽihić. „Srbija je – i to je najveći paradoks koji se u Ukrajini ili bilo gdje više ne smije ponoviti – upravo tokom formalnog napretka ka EU nazadovala u svom političkom i društvenom razvoju i brzim koracima se udaljavala od centralnih vrijednosti koje baštini EU, od demokratije, liberalnog i otvorenog društva, ljudskih prava“, kaže ovaj sagovornik. „Nevjerovatan je paradoks da zemlja koja je kandidat za članstvo u EU za samo nekih desetak godina postane članica kluba deset zemalja na svijetu koje su se najviše autokratizirale. U tom periodu podrška za EU je radikalno opala tako da dolazimo i do drugog paradoksa – u Srbiji danas prevladava negativan odnos stanovništva prema EU, što naravno nije palo s neba već je rezultat predanog antizapadnog u antievropskog rada i propagande režima na vlasti“, kaže DŽihić, gledajući iz Beča. Gledano iz Beograda, priči o uzrocima pada proevropskog raspoloženja mogla bi se dodati i dosadašnja suštinska nezainteresovanost Brisela za proširenje, ali i politika „stabilokratije“ i podrška antidemokratskoj vlasti u Srbiji, koja je razočarala deo autentično proevropski raspoloženih građana. Ako je situacija sada drugačija, da li valja očekivati i drugačije raspoloženje i krajnji ishod? Za Međaka je proširenje 2030. „realna priča, ali ne sa ovom vlašću“. DŽihić to kaže malo opširnije: „Na zemljama Zapadnog Balkana je da donesu odluke. Savršeno je jasno da je EU jedina pozitivna i progresivna društvena vizija na horizontu. Ako želimo normalna društva u budućnosti, proširenje je neminovno. I to je sad centralna dilema za Srbiju i njenu vlast: prilično sam ubijeđen da ova garnitura na vlasti i sam predsjednik Srbije kao svemoćna politička figura u Srbiji ne shvataju EU kao prioritet. Čak mislim da za njih EU i moguće članstvo predstavljaju opasnost i ugrožavaju njihovu moć“. Vučićev režim od transparentnosti, otvorenosti i demokratičnosti beži kao đavo od krsta, uveren je DŽihić: „Imajući to u vidu, mislim da bez velikih internih demokratskih promjena u Srbiji neće biti happy end-a u istorijskom procesu približavanja Srbije EU i familiji evropskih demokratskih država. Srbija je toliko važna za ovaj dio Evrope i vrata će za nju uvijek biti otvorena, ubijeđen sam u to. U ovom istorijskom momentu, gdje se vrata na kojima piše `Proširenje` konačno počinju otvarati, Srbija na smije da propusti istorijsku priliku da ih odškrine i zaviri u jednu drugačiju i bolju budućnost za sve njene građane“. Prilika za promenu ponašanja Srbije mogla bi se, izgleda, ukazati krajem decembra, na parlamentarnim izborima o kojima se govori. Ali, kakav se ishod može očekivati bez promene izbornih uslova, pre svega medijskih? I kakva će biti spoljnopolitička orijentacija potencijalne nove vlasti? U praksi, ne samo u formalnim zaklinjanjima. Vera Didanović