Rok za Nerona

U Grčkoj sam, i čitam Konstantina Kavafija, meni najvažnijeg pesnika. Neke stihove prizovem napamet, kao što je Rok za Nerona u prevodu Ksenije Maricki Gađanski. Nimalo se nije uznemirio Neron kada je dobio odgovor Delfiskog proročišta: „Neka se čuva godine sedamdeset treće.“ Još je ostalo vremena za uživanja. Sad mu je trideset. Sasvim je dovoljan rok što mu je bog odredio, da se pripremi za buduće opasnosti. Sad će se vratiti u Rim malo umoran, ali prijatno umoran od ovog putovanja ispunjenog uživanjima do poslednjeg trena: pozorišta, parkovi, stadioni … Neron tako. A u Španiji tajno okuplja i priprema svoju vojsku Galba, starac kome je sedamdeset tri godine. Da damo malo mislima na volju, i u koincidencijama potražimo nadu za ovu našu zapuštenost i očaj. Poređenja sa rimskim carevima nisu bez osnova kada govorimo o naprednjačkoj – čitaj radikalskoj! – Srbiji. Nema ona samo Nerona. Tu je i Kaligula. Koincidencija je frapantna. To je onaj car koji je hteo da svog konja proizvede u konzula. U današnjoj Srbiji to nije izuzetak, već pravilo. Na sve strane njište srećnici koji su po svojim mentalnim sposobnostima uvreda za svakog uzornijeg konja. Ergela je raspoređena tako da pokriva najvažnije funkcije u državi, od BIA do EPS-a. Obični legionari - konji za vuču, smešteni su u štali koja se u Srbiji zove Narodna skupština. NJihov zadatak je da upražnjavaju gladijatorske igre sa opozicijom, i tako zabavljaju i zamajavaju narod. A gde nam je Galba koji u Španiji vojsku sprema? Koincidencijama nikada kraja! Pre dva meseca Španija je preuzela od Švedske predsedavanje Evropskom unijom, rešena da učini neke konkretnije poteze kada su u pitanju odnosi Srbije i Kosova. Srbija je još 2012. godine dobila status zemlje kandidata za ulazak u EU, dakle, više od jedne decenije su građani Srbije na toj klackalici, i sva je prilika klackaće se još ko zna koliko. Jer, srpski Neron vuče za nos EU otkako su demokrate predale vlast onima koji je nikada neće predati na miran način. A gde nam je Galba koji u Španiji vojsku sprema? Ubrzanje zla koje se poslednjih godina valja Srbijom, otvorena pljačka građana od strane Vučićevog režima moguća je usled širenja neviđenih mutacija koje su zahvatile srpski svet, a čiji finalni proizvod su moralne nakaze raspoređene po državnim institucijama, tačnije, po maketama raznih ministarstava. Jer, u Srbiji je sve simulacija osim korupcije i zločina. I zato je važno sačuvati genetski materijal normalnosti, kao mantru ponavljati imena hrabrih i čestitih pojedinaca koji su rizikovali vlastite živote suprotstavljajući se naprednjačkoj vlasti: Aleksandar Obradović, inspektori Dušan Mitić i Slobodan Milenković, policajka Katarina Petrović... Režim sve čini da proizvodnjom novih afera potisne iz memorije građana one starije, i zato čuvajmo od zaborava imena čestitih policajaca Dejana Jovića, Milana Vukmanovića, Nebojše Blagojevića... A ima ih još. Osvesti se, narode! Sa njima na vlasti nema neizvesnosti. Može biti samo gore. Jer, resursi nisu neiscrpni, bez obzira na sve one „abrakadabra“ koje nam izvodi meštar od finansija Mali. Na kraju krajeva, za preživljavanje ovog režima privremeno rešenje može biti i vojna vežba za sve muškarce od 7 do 77 godina koji nisu članovi SNS-a. U tom slučaju i ja sam vojni obveznik. S tim u vezi imam jedan problem. Da li je moralno sa stanovišta zdravog razuma braniti i čuvati mafijaški režim kakav se uspostavio za naprednjačkog vakta? A gde nam je Galba? Svake subote na protestima širom Srbije.