Kako je Vučić iskopao „krtice“ i hoće li ukopati Srbiju

Srbija je izgubila milijarde evra, a najviše su izgubili ljudi u Rađevini, Loznici i tom kraju, požalio se predsednik Aleksandar Vučić Milomiru Mariću, voditelju Ćirilice na Hepi televiziji 10. avgusta. Nije to bio ni prvi, a sigurno nije ni poslednji put da šef države građanima objašnjava kako je navodno on kriv što je Vlada Srbije, posle serije protesta i blokada Gazele, donela odluku o zabrani rudarenja litijuma i stopirala projekat Jadar kompanije Rio Tinto i da se „samo Srbija odrekla takvog bogatstva“. Još jednom je za takav rasplet optužio strane obaveštajne službe, koje, kako je rekao, ne mogu da dozvole da Srbija „toliko štrči“ i da se razvija mnogo brže od drugih zemalja regiona. „Deo ljudi je bio naivan, a deo je stvarno poverovao u priče“ da bi iskopavanje i prerada litijuma mogli da ugroze životnu sredinu u Srbiji. „Prokockali smo ogromnu šansu, i tu sam ja kriv, pošto sam popustio pred ogromnim pritiskom naših ljudi koji nisu mogli da izdrže pritisak. Trebalo je da se oduprem, izađem i kažem demonstrantima da pogledaju kako to izgleda“, poručio je Vučić. NJegovi česti javni nastupi u kojima neizostavno pominje litijum, teraju na zaključak da je to deo neke dobro osmišljene strategije, a i stručnjaci za marketing odavno tvrde da on ništa ne prepušta slučaju. I gostovanje na drugoj televiziji sa nacionalnom frekvencijom, na TV Prva, 2. jula Vučić je iskoristio da građanima servira „vest“ da „Engleska danas zvanično otvara rudnike litijuma, a mi smo izgubili pet godina“. „Nas su upropastile strane službe, maestralno su to izveli, to je pravi minjončić, beočug u lancu fantastične akcije stranih službi kako da unište jednu zemlju i njen rast. Naši organi se nisu snašli, a bilo je i mnogo kupljenih ljudi u Vladi. Jeste li primetili da jedino ja (o tome govorim). Ni jedan drugi čovek u Srbiji ne sme to da kaže, a to znaju desetine hiljada ljudi, ali se plaše da to kažu“, izdeklamovao je. Voditeljka se nije setila da ga pita koga su to strane službe kupile od članova Vlade Srbije i da li su, na primer, neki od tih „stranih plaćenika“ još uvek ministri? Na Vidovdan, 28. juna, za kada je najavio formiranje svog novog pokreta za narod i državu, u direktnom prenosu otvaranja obilaznice oko Beograda, Vučić je ponovo govorio o – litijumu. „Ionako sam danas jedina budala u Srbiji koja govori koliku smo katastrofalnu grešku sa litijumom napravili, jer se svi plaše… To je najveća propuštena prilika. Sutra da neko skupi hrabrosti i da kaže promenio sam odluku… To je, kćeri, izgubljenih pet-šest godina. To su nas, pošto ja znam detalje, ubile dve spoljne službe, upecali nas ko soma na durdubak i još nas ubedili da se radujemo kako smo pobedili. A ispali smo najgluplji na svetu, zaustavili smo ubrzani razvoj Srbije. A ovako bismo išli kao raketa, u nebo. Knjigu samo o tome da napišem jednog dana kako strane službe regulišu da Srbija ne iskoči, da ne štrči u regionu, da ne može da bude ubedljivo razvijenija od svih drugih, da može da štrči malo, ali ne mnogo. Ubili su nas“, požalio se Vučić, pažljivo izbegavajući da imenuje koje su nas to dve strane službe „ubile“. A, opet, ako je tačno to što predsednik tvrdi, zar onda Vlada Ane Brnabić, koja je formalno donela odluku da se „zamrzne“ projekat Jadar, nije bila bar saučesnik u tom „ubistvu“. Iz nehata ili s predumišljajem, sasvim svejedno. Tri dana ranije, na trećoj televiziji sa nacionalnom frekvencijom, na Pinku, 25. juna, čovek koga bije glas da sve odluke u zemlji donosi sam opet je, ovoga puta Jovani Jeremić, kukao zbog litijuma. Kao i 26. marta, kada je, takođe na Pinku, takođe kao gost u Vikend jutru kod Jovane Jeremić, rekao je da su „svi mislili da je lud što otvoreno govori o litijumu i o tome kako je Srbija napravila ogromnu grešku što se odrekla tog projekta“. „Strane službe su našle ljude ovde da to ovde opstruiraju i time je ukočen napredak Srbije. Mi bismo imali tri i po do četiri odsto veći rast na godišnjem nivou. U roku od deset godina stigli bismo srednje razvijene evropske zemlje. Ne najnerazvijenije, već srednje razvijene zemlje EU i pobegli bismo svima u regionu, a već danas smo najbolja zemlja u regionu. Zato je trebalo Srbiju zaustaviti. Kako god okrenete, izgubili smo pet godina… Srbija je bogata sirovinama, ali nije u stanju da to iskoristi, a rudarstvo je uslov napretka jedne zemlje“, rekao je Vučić, navodeći da su se Majdanpek i Bor „digli“ od kako su Kinezi postali vlasnici i preuzeli upravljanje rudnicima. O litijumu je govorio i 12. juna, ponovo na Hepiju. Na pitanje Milomira Marića „da li je istina da je kompanija Volvo trebalo da započne izgradnju fabrike električnih automobila u Srbiji“, Vučić je odgovorio: „Za Volvo... ja sam se toliko nadao, svu svoju energiju i ljubav prema Srbiji sam bio uložio u to. Neću o razlozima, a litijum, to je katastrofalna greška. Ja sam najkrivlji što sam toliko dozvolio da po jednom pitanju ulica pobedi, nerazumevanje, loše objašnjavanje, neangažovanost, nebriga da se nešto predstavi na bolji način. A da je započeto sa iskopavanjem litijuma, građani iz zapadnih krajeva zemlje bi bacali pare koliko bi bili bogati. Pričam šta smo izgubili, mogli smo ceo lanac da napravimo. Da ljudi na zapadu Srbije, da idu i da bacaju pare, da budu toliko bogati da imaju platu od 1.000 evra, pa sutra i 1.500-1.600 evra, a da prihodi za opštinu i grad budu i po tri-četiri puta veći“, sipao je „argumente“ u svom stilu - brzinom munje. U sličnom tonu proteklo je i njegovo obraćanje naciji 10. marta, kada je izjavio da bi „svi investitori brže dolazili, otvarali fabrike i pogone“ da Srbija nije odustala od eksploatacije litijuma. „Nema nijedne zemlje koja neće da vadi litijum. Pa Šolc hoće, a njihov je slabijeg kvaliteta od našeg“, rekao je Vučić. Mesec dana ranije, 3. februara, litijum je pominjao i na posebnoj sednici Skupštine Srbije, posvećenoj Kosovu i Metohiji, odnosno Šolc-Makronovom predlogu za normalizaciju odnosa Beograda i Prištine. Uz optužbe na račun opozicije, nevladinih organizacija i stranih obaveštajnih službi, ovoga puta otišao je i korak dalje. „U najboljem slučaju, mada ne verujem da ćemo ikad išta ozbiljnije da uradimo, nadam se da smo na dve, tri ili četiri godine to odložili, a plašim se zauvek, nešto što bi bio ogroman prihod Srbije, nešto što bi podiglo u nebesa i Loznicu, i Krupanj, i Mali Zvornik i LJuboviju, a bogami i Veliki Zvornik u Republici Srpskoj i čitavo Podrinje, ali i celu Srbiju. Uništili smo to zahvaljujući pohlepi pojedinaca koje su finansirali spolja… Kad mi prebacujete nešto za litijum, za razliku od svih u ovoj sali, za razliku od svih u Srbiji - da, ja sam za, to bi spasilo Podrinje. Pričate mi gluposti o tome, iseliće se 80 ili 500 ljudi, tamo bi se doselilo 30.000, a u čitavo Podrinje i 50.000 ljudi, procvetao bi nam ceo kraj, imali bi budžet odmah tri puta veći nego što imaju danas, bukvalno da bacaju pare po ulici, ali kada imamo stručnjake koji sve znaju i unište… I sad pogledajte, nema nijedne zemlje u svetu koja se tog prava odrekla, nijedne, ne postoji takva zemlja na svetu. Glup je Olaf Šolc, ali je pametan Ćuta. Svi su glupi, samo je on pametan. Ne, u pravu je on, ja sam glup što sam pod njihovim pritiscima prihvatio, odnosno Ana (Brnabić) prihvatila, a ja popustio da to učinim. Ja sam glup“, rekao je Vučić. Istine radi, predsednik nije jedini predstavnik vlasti koji smatra da je Srbija načinila neoprostivu grešku. Sve ono što on mesecima ponavlja početkom marta izgovorio je, kao da mu čita misli, ministar unutrašnje i spoljne trgovine Tomislav Momirović. „Jedan od najvećih propusta prethodne Vlade Srbije je to što je zaustavila priču o litijumu“, poručio je Momirović i ocenio da se članovi Vlade, u kojoj je bio ministar za građevinu, saobraćaj i infrastrukturu, „nisu pokazali zrelim da započetu priču o litijumu završe pošto je ona prirodna šansa za Srbiju“. I on je, kao i Vučić, rekao da odustajanje od iskopavanja litijuma „nije u interesu naših građana“ i zagonetno poručio da će se tek videti „kako će se ta priča odvijati u narednom periodu, ali ne možemo da ignorišemo perspektive koje ona otvara“. A da vlast ne ignoriše te „perspektive“, kakve god one bile, vidi se i po tome što se litijum pominje i u Nacrtu Nacionalnog energetskog i klimatskog plana (INEKP), jako važnom dokumentu, o kojem je Ministarstvo rudarstva i energetike javnu raspravu organizovalo u jeku godišnjih odmora, u junu i julu. Ovaj dokument predstavlja osnov energetske politike svake države koja je ovaj javno-politički dokument prihvatila i jedan je od najvažnijih dokumenata u oblasti energetike i klimatskih promena, objašnjava za NIN Hristina Vojvodić, viša pravna savetnica Regulatornog instituta za obnovljivu energiju i životnu sredinu (RERI). „I negde, između velikog broja nerealnih i pogrešnih strateških izbora, Ministarstvo je javnosti predstavilo i jednu informaciju koja je prošla manje-više nezapaženo. Tako, iz jedne neupadljive tabele u tom dokumentu saznajemo da Srbija 2030. planira da proizvodi 600.000 tona litijuma/bora i drugih povezanih proizvoda, a očekuje se da ista fizička proizvodnja ostane i do 2050. Imajući u vidu da je na snazi Uredba kojom je stavljen van snage prostorni plan područja posebne namene za realizaciju projekta Jadar, nametnulo se sasvim logično pitanje – na osnovu kojih podataka je Ministarstvo došlo do ovih projekcija? Ministarstvo ubrzo `razjašnjava` nedoumice i objašnjava da su podaci prikupljeni od `relevantnih zainteresovanih strana`, ali do danas ostajemo uskraćeni za odgovor koje su to tačno relevantne zainteresovane strane konsultovali. Razlozi i implikacije činjenice da se ovaj podatak našao u Nacionalnom energetskom i klimatskom planu su dvojaki: ili Ministarstvo polazi od potpuno pogrešnih projekcija i ulaznih podataka, na osnovu kojih kasnije pogrešno predlaže mere i aktivnosti, ili neki akteri imaju određene informacije koje nisu dostupne javnosti u ovom trenutku. Vredi se podsetiti i da isto ministarstvo već više od dve godine 12 puta neopravdano produžava rokove Rio Tintu za pribavljanje dokumentacije za izdavanje odobrenja za eksploataciono polje, kao i da ista kompanija i dalje vodi sporove protiv države pred Upravnim sudom“, naglašava Hristina Vojvodić. Dodatnu zabunu unosi činjenica da ni sam Rio Tinto u svojim planovima nije računao na toliku proizvodnju, jer se do sada u javnosti baratalo sa procenama da bi se u okviru projekta Jadar godišnje proizvodilo oko 58.000 tona rafinisanog litijum karbonata za izradu baterija, 160.000 tona borne kiseline i 255.000 tona natrijum sulfata. Sve zajedno, dakle, 473.000 tona. Znači li to da nadležni računaju da će do 2030. još neko, osim Rio Tinta, početi da eksploatiše litijum? Kome i kakve perspektive otvara eventualno iskopavanje litijuma u Srbiji, koje pominje ministar Momirović. Tim pre što su iluziju o ubrzanom ekonomskom rastu, baziranom na projektu Jadar, još pre pet meseci raspršili saradnici Centra za visoke ekonomske studije, CEVES, čija je glavna ekonomistkinja i predsednica Upravnog odbora Kori Udovički svojevremeno bila ministarka rudarstva i energetike i guvernerka NBS, a za NIN efekte tog projekta detaljnije u posebnom tekstu analizira zamenik glavnog ekonomiste CEVES-a Pavle Medić, dokazujući koliko su bez ikakvog osnova tvrdnje zvaničnika da bi Srbija, zahvaljujući iskopavanju litijuma, za deset godina mogla da stigne srednje razvijene evropske zemlje. Na stranu što je ključni preduslov da se to desi, čak i pod uslovom da u nekima od tih zemalja BDP po stanovniku 2033. bude isti kao što je danas, svake godine, tokom naredne decenije, naš BDP po stanovniku morao bi da raste bar 10 odsto godišnje. A u prethodnih nekoliko decenija, nikada, nijednom, Srbija nije imala toliku stopu rasta. Samo jednom, i to 2004. BDP Srbije je rastao po stopi od devet odsto. Od 2020. naovamo samo četiri godine (2001, 2002. i 2007. i 2021) stopa rasta bila je veća od šest odsto, isto toliko puta (2009, 2012, 2014. i 2020) Srbija je bila u recesiji, a pet godina (2010, 2011, 2015, 2017. i 2022) je stopa rasta bila niža od tri odsto, s tim što ni ove godine neće biti veća, jer je Vlada početkom septembra Skupštini predložila rebalans budžeta na osnovu procena da će BDP u 2023. biti za 2,5 odsto veći nego lane. O ekonomskim efektima projekta Jadar pre više od godinu i po pisao je i ekonomista Nebojša Katić. „Ako sutra Rio Tinto bude eksploatisao i izvozio rudu iz Srbije, izvozni prihodi će povećati srpski BDP, ali ti prihodi pripadaju Rio Tintu i u pravilu ne ostaju u Srbiji. Srbija će od toga imati rudnu rentu, možda će Rio Tinto platiti i nešto poreza, a poneko će dobiti čak i platu radeći za Rio Tinto. Tu će se finansijske koristi za Srbiju završiti i one će biti neuporedivo manje nego što će biti statistički rast BDP-a“, napisao je Katić u autorskom tekstu, uz opasku da „ekonomisti jako vole indirektne efekte jer ih mogu procenjivati, uvećavati i manipulisati njima koliko žele, ili koliko im se plati“. Još veću specifičnu težinu imaju reči Luke Ercega, rodom Kanađanina, poreklom iz Loznice, magistra prava i ekonomije i direktora firme u SAD koja upravlja investicijama. Tim pre što je do 2013. u SAD vodio firmu za proizvodnju litijuma, o čemu je govorio i za vodeće svetske medije, NJujork tajms, Blumberg i Si-En-Bi-Si, a 2012. je o strateškim mineralima govorio i u američkom Kongresu. „Projekt Jadar nikad neće moći ekonomski da se nadmeće sa projektima vađenja litijuma iz slane vode, koji se razvijaju širom sveta. Preporučio bih da Srbija istraži stare naftne i gasne izvore, jer su u mnogim takvima nađene ekonomski isplative količine litijuma“, tvrdi Erceg za NIN. „Ekstrakcija iz slane vode ekonomičnija je i može da podnese pad cena. Ako budemo insistirali na projektu Jadar, on će za nekoliko godina biti ugašen, jer će litijum iz slane vode spustiti cenu. Stizaće sve više takvog iz `litijumskog trougla`, koji čine Argentina, Bolivija i Čile. Štaviše, litijum za automobilske baterije ne dobija se iz stena, jer takav ima previše nečistoća“, objašnjava Erceg, uz opasku da svi zaboravljaju da litijumske baterije traju deset godina, a da se one posle mogu reciklirati. „Zato nam naposletku neće biti potrebno da proizvodimo litijuma koliko ga proizvodimo danas, jer će i posle reciklaže moći da se koristi kao da je upravo izvađen iz rudnika. Srbiji bi zato bilo smislenije da podstakne fabrike za proizvodnju i sklapanje litijumskih baterija, koje su velike i teške, pa lokalna proizvodnja ima prednosti. Takva tehnološki napredna industrija bi bila podsticajna i za studente inženjerstva, elektrotehnike, hemije… pa je i zbog toga bolje baviti se time nego rudama. Vladu bih pohvalio za to što razvija tehnološke industrije i generalno bih joj preporučio da se usmeri ka `industrijama znanja`, jer rudnik litijuma neće stvoriti mnogo novih poslova“, ističe Erceg. „Naposletku, nije nemoguće imati rudnik litijuma poput onih koji postoje u Australiji. Ali pogledajte slike katastrofa koje su ti rudnici stvorili. Pritom, to što postoji u Australiji, ne postoji u Srbiji. Australijski rudnici rade zato što rudu šalju na obradu u Kinu. Kada se ruda tamo obradi, u blizini su i proizvođači baterija. Gde će Jadar slati svoju rudu ili svoj litijum?“ Ionako fantastična priča srpskih zvaničnika o litijumskim milijardama mogla je koliko-toliko da drži vodu dok su tražnja i cene tog metala na svetskom tržištu iz meseca u mesec obarale rekorde. U međuvremenu, situacija se dramatično promenila. Svetski mediji su 28. aprila objavili vest da je cena litijum karbonata pala na najniži nivo u poslednjih 18 meseci, sa rekordnih 86.170 na oko 52.000 dolara za metričku tonu. U martu ove godine, nekako baš u vreme kada je Vučić ponovo vratio u javnost priču o najvećoj propuštenoj šansi, cena se srozala za 64,22 odsto u odnosu na mart 2022. I pri tome svetske agencije kao ključni razlog za takav pad cene ne navode samo slabu tražnju, već obilnu ponudu. U to vreme eksperti su procenjivali da će se pad cena litijuma odraziti i na pad cena električnih automobila, ne bi li se povećala njihova prodaja. A onda, kad se poveća prodaja automobila na struju, mogao bi se očekivati i oporavak cena litijuma… Ali, to je očito bila računica na dugom štapu. U međuvremenu, pad se nastavio i prvog radnog dana ove sedmice, 4. septembra tona litijum karbonata je na svetskom tržištu koštala 27.861 dolar, a samo mesec dana pre toga 37.612 dolara ili 35 odsto više. O dramatičnom padu još bolje svedoči podatak da je cena litijuma pre nešto manje od dve godine bila skoro tri puta veća nego što je sada. Ovoga puta, padu je doprinela i manja tražnja, ne mnogo veća od one najmanje, na početku pandemije, u aprilu 2020. Uprkos tome, srpski zvaničnici nisu promenili svoju priču, kao da računicu i dalje baziraju na rekordnim cenama litijuma. Kao da je i vreme i sve drugo stalo. Sve osim nastojanja da se ponovo oživi bajka o ekonomskim efektima koje bi Srbija imala ako bi Vlada odlučila da promeni svoj stav i ipak omogući iskopavanje litijuma. Biće da je ministar Momirović, ipak, bio u pravu kada je rekao da ćemo „tek videti kako će se ta priča odvijati u narednom periodu, ali ne možemo da ignorišemo perspektive koje ona otvara“. Ekipa NIN-a Milan Ćulibrk, Zoran Preradović, Stefan Slavković, Marko LovrićVoja Žanetić Rio Tinto, politički marketing i politički proizvod Zainteresovani za rudarenje litijuma u Srbiji svesni su da je autokratija dušu dala da se u njoj obavljaju delatnosti koje bi mnogo teže prošle tamo gde su glasači osetljiviji na, recimo, loše i nepovratne ekološke posledice Pitao me je Milan Ćulibrk – a on je pa, kako bi stvari mogle da stoje, još neko neizvesno vreme glavni urednik ovog nedeljnika – da napravim jednokratni izlet iz Nove Ekonomije, gde pišem redovnu mesečnu kolumnu. I evo, pristadoh, red je. Tema ovog pisanja bi, po zamisli uredništva, trebalo da bude odgovaranje na pitanje iz kojih to političko-marketinških razloga Aleksandar Vučić – a on je pa, kako bi stvari mogle da stoje, još neko vreme predsednik Srbije – insistira na temi Rio Tinta. Moglo bi se ovde pomenuti da i Rio Tinto – a on je pa, kako bi stvari mogle da stoje, tradicionalno veoma uporan u insistiranju – takođe i dalje insistira da započne kopanje litijuma u Srbiji. I valjalo bi još reći da kopanje litijuma – a on pa, kako bi stvari mogle da stoje možda jednom ni neće biti glavna sirovina za kreiranje baterija za čuvanje električne energije – brzo i najjednostavnije pospešuje rast BDP-a, popularnog kriterijuma za merenje ekonomske uspešnosti svake vlasti na svetu, a po cenu izgledno katastrofalnih posledica po prirodnu sredinu. I eto. To bi bili ulazni podaci. A sada razrada. * * * * * U Srbiji, maloj zemlji večito stisnutoj između istovremeno i velikih i marginalnih ambicija velikih sila, vodi se već duže vreme jedna interesantna borba. Na jednoj strani nalazi se vlast, potpomognuta medijskom dominacijom i odlukom inostranih (ponajviše zapadnih) sponzora da je bolje, recimo, imati saradljivu autokratiju nego manje saradljivu demokratiju. Na drugoj strani nalazi se ne preterano veliki broj pripadnika opozicije različitih boja, uz nešto malo nevladinih medija. Svakom od njih dobro dođe da, u nedostatku gore navedenih sponzora na svojoj strani, koliko-toliko učestvuje u političkom životu zemlje, ukazivanjem na očigledne gafove vlasti. Bude tu i neki protest, kad se nakupi dovoljno energije. Na trećoj strani se nalaze razni interesi, poput onog da se rudari litijum u Srbiji; a interesi su svesni da je autokratija dušu dala da se u njoj obavljaju delatnosti koje bi mnogo teže prošle tamo gde su glasači mnogo osetljiviji na, recimo, loše i nepovratne ekološke posledice. U toj borbi i u ovom konkretnom slučaju, vlast traži šansu za povećanje BDP-a i pokoju proviziju, opozicija i nevladini mediji šansu da se makar čuje i njihov glas, a interesi šansu za lak, a veoma obilan profit. Na sve ovo treba dodati i da sam predsednik Srbije traži šansu da svoja bezbrojna gostovanja po televizijama obogati sadržajem koji omogućava minutažu začinjenu utiskom lakovernijih gledalaca o velikoj brizi za budućnost ekonomije i dalju modernizaciju zemlje, ranije uništene delovanjem „žutih“. Stara ploča, izlizana. To bi bila ta razrada. A sada zaključak * * * * * Na svako pitanje o marketingu, pa makar i političkom, odgovara se prethodnim pitanjem – a šta je proizvod? Pa, litijum nije. Već nešto drugo. U ovom, a i u gotovo svakom konkretnom slučaju u ovoj zemlji – i to u veoma dugom vremenskom periodu – jedini proizvod je fasadna demokratija. Ona, ponovićemo gradivo, predstavlja sistem u kome demokratski izbori služe za legitimizaciju u suštini autokratske i populističke vladavine, a čime država dobija pogubno neizmenljivu društvenu, ekonomsku, spoljnopolitičku, ekološku i kulturnu agendu. Uz, naravno, pokojeg i samom sebi neočekivanog bogataša. Svaka rasprava o pojedinačnoj – time i političko-marketinškoj – manifestaciji tog sistema u suštini pomaže da se taj sistem medijski – time i političko-marketinški – očuva i učvrsti. I predstavlja jedan od bezbrojnih nesvesnih doprinosa rečenoj farsi da postoji borba između jednog čoveka i njemu suprotstavljenih „žutih“. Ili, nasuprot tome, doprinosi ideji da je isti sistem (i) ranije bio dobar, da nikad nije bilo nekakvog drugog Rio Tinta i da se ne korača istim putem, u istim cipelama, samo sada najvećim mogućim koracima. Pisanje za NIN i urednika Ćulibrka uvek može, navedeni doprinos ne može. I to bi bio taj obećani tekst. Vidimo se na raspravi o promeni sistema. Autor je satiričar, kolumnista, scenarista, pisac, komunikolog i konsultant za tržišnu komunikacijuLitijumska hiperbola Bajka o ubrzanom rastu Čak i kada bi postojao žanr ekonomskih naučnofantastičnih filmova, na tvrdnju zvaničnika da bi eksploatacija litijuma Srbiji za 10 godina donela nivo razvoja srednje razvijenih evropskih zemalja, teško da bi se našao režiser koji ne bi rekao „ovo je previše“. Da odmah stavimo karte na sto - Srbija sa svojih 7.803 evra BDP-a po stanovniku za srednje razvijenom zemljom kao što je Slovačka zaostaje 2,6 puta, a za prosekom EU čak 4,7 puta. Drugim rečima, BDP po stanovniku Srbije morao bi da raste 10 odsto godišnje u proseku tokom čitave decenije samo da bi Srbija dostigla današnju Slovačku. Ili 13 odsto godišnje da bi bila slična tadašnjoj (ili tek nešto manje ako bismo uzeli u obzir Balasa-Samjuelson efekat koji bi delovao na apresijaciju dinara i koji bi eventualno pomogao da se BDP po stanovniku izjednači brže), uz pretpostavku da Slovačka u tom periodu raste skromnih 2,5 odsto. Odmah je jasno da ovakav rast jednostavno nije moguć – ni bez projekta Jadar, ni sa deset ovakvih projekata u narednih deset godina. Predsednik Srbije više puta je rekao da bi eksploatacija litijuma doprinela rastu BDP-a od 3,5 do četiri odsto. „Imali bismo 3,5-4 procenta rast veći na godišnjem nivou“, doslovno je kazao. Rast veći za 3,5-4 procentna poena godišnje znači da bi, recimo 2022, rast bio oko 6,05 odsto (stvarni rast od 2,3 odsto plus 3,75 procentnih poena), a rast veći za 3,5-4 procenta značio bi da bi iznosio 2,39 odsto (2,3 odsto puta 1,0375). Osnovano pretpostavljam da je predsednik mislio na procentne poene, a ne na procente, kako je rekao, iz dva razloga. Prvo, razlika u ekonomskom rastu između 2,3 i 2,39 odsto, iako dobrodošla i višestruko bliža stvarnim efektima, sasvim je daleko od ekonomskog čuda potrebnog da Srbija sustigne srednje razvijene evropske zemlje. Drugo, političari - čak i kada znaju razliku između procenta i procentnog poena - gotovo uvek koriste procenat u oba slučaja da bi bili „razumljiviji“. A sada da demistifikujemo tvrdnju da bi otvaranje jedne firme, ma koliko velika bila, moglo privredni rast da ubrza za 3,5-4 procentna poena i time omogući Srbiji da sustiže navedene zemlje. Doduše, ne da ih sustigne, jer Srbiji je potreban rast od 10 i više procenata 10 godina u kontinuitetu. A takvu stopu rasta Srbija nije ostvarila nikada. Ni u toku jedne godine, a kamoli u kontinuitetu. Zapravo, takve stope mogu da ostvaruju samo izrazito niskorazvijene zemlje sa rastućim i mladim stanovništvom, poput Kine (pre dve decenije) ili afričkih zemalja. Uz to, istorijom dominiraju primeri koji pokazuju da se direktnom eksploatacijom mineralnih sirovina malo zemalja, a još manje stanovništva, razvilo (usrećilo), i da se umesto privrede uglavnom razvija korupcija. To pokazuju i rudama neuporedivo bogatije zemlje Južne Amerike. Pošto smo pokazali da je čak i povećanje rasta za 3,5-4 procentna poena samo za sebe nedovoljno za ispunjenje bajke, sada ćemo pokazati i u kojoj meri je nemoguće i neverovatno postići ga kroz projekat Jadar. Prvo, podatak da bi ovaj projekat za toliko uvećao rast ne nalazi se ni u studiji o ekonomskim efektima, koju je izradio Rio Tinto. Studija ekonomske efekte procenjuje značajno skromnije – projekat bi u fazi pune realizacije povećao BDP za 2,8 odsto - toliko bi učestvovao u formiranju BDP-a. Samim tim, da se projekat Jadar realizuje, a sve ostalo u Srbiji ostane nepromenjeno, BDP po stanovniku porastao bi sa 7.800 na 8.029 evra. Otvaranje rudnika pomoglo bi, dakle, da se do „tadašnje Slovačke“ prevali tek jedna osamdesetina puta! Pri tome se sve ove pretpostavke u studiji Rio Tinta ne odnose samo na direktne, već i na indirektne (razvoj domaćih dobavljača i kooperanata) i indukovane efekte projekta (generisanje BDP-a kroz trošenje dohodaka ostvarenih u firmi). Pretpostavljeni indirektni efekti (koji ne zavise direktno od projekta) zapravo čine većinu pretpostavljenih efekata – predviđa se da će od 5.120 novih radnih mesta tek 1.170 otvoriti u rudniku, a preostalih skoro 4.000 odnosi se na indirektne i indukovane efekte. Ovo nije nužno previše optimistično, ali, ipak, projekat ove veličine mora da zahteva ozbiljno planiranje – koje bi to nove investicije privukao, koje bi domaće dobavljače mogao da angažuje, da li im je potrebna podrška da povećaju kapacitete, nabave novu opremu i slično - inače bi ovi efekti u potpunosti izostali. Vratimo se korak unazad, na tvrdnju da otvaranje jedne kompanije može Srbiji nadoknaditi 30 godina zaostatka kroz ubrzavanje rasta. Izjava da bi otvaranje jedne firme rast moglo da ubrza 3,5-4 procentna poena ukazuje na ekonomsku nepismenost ili obmanu. Jer, moralo bi da se radi o firmi ekonomske snage i veličine EPS-a, tri Ziđina ili šest Mišlenovih fabrika. I to svake godine, narednih deset godina. Pri tome, poslovna imovina EPS-a, zajedno sa Kolubarom, veća je 4,5 puta od predviđenih investicija u projekat Jadar, dok je broj zaposlenih u EPS-u veći 30 puta! Imajući u vidu sličnost industrije, zgodan za poređenje sa projektom Jadar je kineski Ziđin, jer je imao uporediva ulaganja, a ima šest puta više direktno zaposlenih. Na makronivou, Ziđin stvara oko jedan odsto BDP-a Srbije, a u izvozu je prošle, za njih rekordne godine, učestvovao sa 4,5 odsto, a veoma slični efekti se očekuju i od projekta Jadar. Nesporno je da je revitalizacija borskog rudnika imala veliki značaj za ekonomsku aktivnost na lokalu – 20 odsto zaposlenih i više od polovine fonda isplaćenih zarada u Borskoj oblasti. U slučaju projekta Jadar efekti bi bili slični, ali ipak nešto manji, budući da okolina Loznice ima drugačiju ekonomsku strukturu i došlo bi do gašenja određenih ekonomskih, pre svega poljoprivrednih aktivnosti. Nikako ne bismo smeli ispustiti ni efekat na životnu sredinu – i pored navodnih nastojanja Ziđina da smanji zagađenja, Bor je „crna tačka Balkana“. Problem rasta zagađenja koincidira sa početkom rada i povećavanjem proizvodnje. Da li bi tako bilo i u slučaju Jadar, jedno je od glavnih pitanja na koje, čini se, ne postoji kredibilan odgovor. Važan je, takođe, i fiskalni momenat. Kao veliki ulagač, Rio Tinto bi efektivno bio oslobođen plaćanja poreza na dobit do iznosa koji je investirao u projekat – paradoksalno, ali istinito, baš kao i Ziđin. Da zaključimo, efekti te dve investicije bili bi uporedivi, one imaju pozitivne strane – doduše ni blizu hiperboličnim tvrdnjama, za čije su ispunjenje potrebne jasna strategija i smislenija fiskalna politika. Obe investicije, nažalost, imaju i negativne efekte, pre svega na životnu sredinu. Ova analiza nije ni za, ni protiv projekta Jadar per se. Situacija u kojoj Rio Tinto finansira studije ekonomskih i uticaja na životnu sredinu svakako negativno utiče na kredibilitet činjenica. Jednako negativan uticaj ima i pričanje bajki. Možda bi on zaista imao i značajnije ekonomske efekte, ali nema ko da ih planira i da nas u to uveri. Možda ne bi imao nenadoknadivo negativan uticaj na životnu sredinu, ali nema ko da nam to garantuje. To je i ključni razvojni problem Srbije. U ovom trenutku bliži sam stanovištu da Srbija za nešto ovako nije institucionalno zrela. Pavle Medić Autor je zamenik glavnog ekonomiste Centra za visoke ekonomske studije – CEVESBojana Selaković, koordinatorka Nacionalnog konventa o EU Većina donatora eksplicitno zabranjuje finansiranje protesta Sve aktivnosti koje su uključivali proteste protiv iskopavanja litijuma bile su inicirane kroz autentični građanski aktivizam od strane meštana područja na kojima su predviđene rudarske aktivnosti. Ti građani uglavnom nisu pre toga bili angažovani ni u političkim partijama, ni u organizacijama civilnog društva koje se finansiraju sredstvima inostranih donatora. Neke od tih organizacija jesu bile uključene u pojedine aktivnosti, u različitim fazama, jer njihova oblast delovanja podrazumeva monitoring slobode okupljanja i izražavanja, kao i transparentnost rada institucija. U pogledu aktivnosti koje se tiču litijuma, ovo poslednje je posebno važno, jer je činjenica da postupci koji je trebalo da osiguraju učešće javnosti koja bi bila zainteresovana za postojanje rudnika nisu sprovedeni na ispravan način. To i jeste bio okidač za veliko nezadovoljstvo građana. Evropska unija, kao i sve ostale strane ambasade upravo na osnovu oblasti delovanja organizacija odlučuju koji i čiji projekti će biti podržani, bez prava da se mešaju u konkretne aktivnosti organizacija. To je regulisano strogim procedurama koje uspostavljaju institucije zemalja odakle novac dolazi. Većina donatora, čak, eksplicitno zabranjuje finansiranje direktnih političkih i protestnih aktivnosti i u tom smislu, uslovi pod kojima organizacije dobijaju novac su unapred poznati i javno dostupni, kao i informacije o svim realizovanim projektima. Jačanje građanske svesti i monitoring rada institucija, pak jesu neki od tih kriterijuma, ali u tom kontekstu, one su se mogle odnositi na bilo koju drugu temu koja je mogla pokrenuti taj broj građana ili koja je podrazumevala manjkavosti u radu institucija. Zloupotreba mogućnosti finansiranja civilnog sektora česta je u narativu vlasti u poslednjih 30 godina u Srbiji i čak redovna pojava u nedostatku drugih argumenata, iako organizacije civilnog društva dobijaju sredstva iz istih izvora iz kojih ga devet-deset puta više koriste institucije, ministarstva i lokalne samouprave u Srbiji, posebno poslednjih 10 godina. Da li je strateški interes međunarodne zajednice ili nije da se iskopava litijum u Srbiji, druga je tema, ali ona nema nikakve veze sa organizacijama koje su bile uključene u neke od dosadašnjih aktivnosti, jer ne postoji nijedan program EU ili drugih stranih donatora za podršku civilnom društvu koji je podsticao ili podstiče iskopavanje litijuma ili bilo koje druge rude u Srbiji.Geopolitička dimenzija projekta Jadar Evropska komisija je 16. marta objavila predlog novog Zakona o kritičnim sirovinama čijom primenom EU želi da parira Kini i SAD u proizvodnji zelenih tehnologija, kao i da do 2050. smanji emisiju štetnih gasova. Pod kritičnim sirovinama smatraju se prevashodno retki metali neophodni za savremene zelene tehnologije, a među njima je i litijum. Članice EU su obavezne da sprovedu geološka istraživanja i mapiranja novih nalazišta kako bi se eksploatacijom kritičnih sirovina smanjila uvozna zavisnost od Kine. Planira se i formiranje Odbora za kritične sirovine koji će imati pravo da određene projekte eksploatacije proglasi za strateške i maksimalni period za izdavanje dozvola za rad takvih rudnika smanji na 24 meseca. U novom zakonu Srbija se ne pominje, ali se najavljuje saradnja s izvoznicima poput Namibije, Čilea i Kanade. Kako se u Srbiji nalazi jedno od najvećih nalazišta litijuma u Evropi, nije isključeno da projekat Jadar dobije i geopolitičku dimenziju. Tim pre što je Srbija pregovaračko poglavlje 15 o energetici otvorila 14. decembra 2021, u jeku protesta protiv izmena Zakona o referendumu i Zakona o eksproprijaciji, koje su, smatralo se, služile da se ubrza realizacija projekta Jadar. BIRN je u međuvremenu došao do izveštaja sa sastanka predstavnika kompanije Rio Tinto i šefa Delegacije EU u Srbiji Emanuela Žiofrea, održanog 25. marta 2022, dva meseca nakon što je tačka na projekat navodno stavljena. Predstavnici kompanije tad su rekli da podržavaju lokalni, ali da strahuju od rezultata nacionalnog referenduma.