Pregovori bez pregovora

Iako bi u četvrtak, kada ovaj broj NIN-a bude pred čitaocima, saga o visini minimalne cene rada konačno mogla da bude završena, rezultat je odavno već poznat. Minimalna zarada povećaće se od prvog januara sledeće godine za 17,8 odsto pa će njen nominalni iznos biti nešto više od 47.000 dinara. I mada se ni prvi, a verovatno ni poslednji put ne dešava da vrednost minimalca na kraju odredi Vlada, ovoga puta taj princip ogoljen je do krajnjih granica, toliko da javnost poslednjih nedelja svedoči neprestanom igrokazu učesnika u socijalnom dijalogu. Zbog činjenice da predstavnici vlasti, a ponajpre glavni glasnogovornici, predsednik Srbije Aleksandar Vučić i ministar finansija Siniša Mali, ne mogu da odole da o ekonomskim rezultatima ne govore u svakoj prilici i svakim povodom, mediji su nedavno s pravom zaključili da je dogovor o minimalnoj ceni rada postignut, jer se tako nešto moglo zaključiti iz izjave ministra finansija, a nakon što je informaciju o visini rasta cene rada predsednik Vučić najavio još pre dva meseca. I to, onako usput, prisustvujući otvaranju jedne od deonica jednog od auto-puteva koji se trenutno grade. Šta o socijalnom dijalogu u Srbiji govori činjenica da je predsednik države još pre više od dva meseca najavio koliki će biti rast minimalne zarade, iako rasprava, odnosno pregovori u okviru Socijalno-ekonomskog saveta (SES) nisu bili ni počeli? Istine radi, država ima pravo da odredi cenu minimalne zarade, ali tek nakon što postane jasno da je nemoguće postići saglasnost sva tri učesnika u socijalnom dijalogu, odnosno da se Vlada, sindikati i poslodavci ne mogu dogovoriti o iznosu povećanja. Takva praksa u Srbiji je uglavnom realnost, Vlada je sa retkim izuzecima gotovo uvek i odlučivala, ali se barem i predstave radi, u javnost slala slika da je takva odluka produkt nemogućnosti postizanja dogovora. Ovoga puta, međutim, takva predstava je izostala, pa je ministar Siniša Mali poslednjih nedelja gotovo redovno obaveštavao javnost o visini dogovorene minimalne zarade, iako dogovor nije postignut. „Socijalno-ekonomski savet je forma bez suštine i tu nema ničega novog. Uostalom, to je samo još jedna institucija u Srbiji čiji je zadatak da stvara lažnu sliku o postojanju nekakvog institucionalnog okvira. Predsednik države jednostavno ne može da odoli tome da on o svemu ne govori i on o svemu ne odlučuje i tako je i ovoga puta. Ali, učesnici u socijalnom dijalogu, to jest u tom telu su odgovorni za to u kojoj meri je SES forma, a u kojoj suština. Ne bih da ovo zvuči kao da je oštrica noža uperena samo na sindikate koji učestvuju u radu SES-a, ali činjenica je da je odgovornost i njihova. Godinama upozoravamo da se mora preispitati reprezentativnost sindikata u Srbiji, ponovo ćemo pokrenuti tu inicijativu uskoro, jer ovakav način funkcionisanja Saveta se onda svima nama vraća kao bumerang, u smislu sve većeg nepoverenja radnika u sindikate“, kaže za NIN Ranka Savić, predsednica Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata. Ona dodaje da pristankom da budu marionete u takvom Socijalno-ekonomskom savetu, sindikati samo tupe svoju sindikalnu oštricu. „Na ovakav način se ne bori, ovo je već deseti put da vlast odlučuje o visini minimalne cene rada. Nijedan sindikat pojedinačno nema moć i snagu da se suprotstavi poslodavcima i državi, ali ujedinjeni imamo daleko veću snagu i kapacitet za pritisak na državu. Bojim se da ovo nije način da se bori za prava radnika“, kaže Savićeva. Činjenica je, naime, da su i sindikati i poslodavci daleko tiši od države kada je u pitanju visina minimalne cene rada. Iako još od proleća insistiraju na tome da bi minimalna cena rada trebalo da se poveća i tokom ove godine, a onda još značajnije u narednoj, pravdajući svoje zahteve visokom inflacijom koja obezvređuje zarade, ali i cenom minimalne potrošačke korpe, vlast i dalje ne posustaje. Ministar finansija i dalje tvrdi da se dogovara vrednost minimalne zarade za 2024, dok u ovoj godini nema korekcije, iako su sindikati nešto ranije najavljivali da će ukoliko se minimalna zarada ne poveća krenuti u neku vrstu sindikalne borbe. Za sada, međutim, jedino što je primetno je demanti koji je stigao iz jednog od ova dva sindikata, a koji se odnosio na, s punim pravom, medijski zaključak da je dogovor o minimalcu postignut. „Ovo što se dešava nije ništa novo, iskustvo nam pokazuje da je visina minimalne zarade uvek identična onoj koju vlast najavi unapred. Ranijih godina je izgledalo kao da je to produkt nekog dogovora, jer se tako želelo predstaviti u javnosti, danas se ni to više ne pokušava. Suština je da će minimalna zarada biti povećana onoliko koliko neko u Ministarstvu finansija izračuna da može budžet da istrpi jer je država zapravo i najveći poslodavac, pa i kada su u pitanju zaposleni koji primaju minimalne zarade. U njenom je interesu da to bude povećanje koje njoj odgovara“, kaže za NIN Mario Reljanović, profesor radnog prava. Naš sagovornik slaže se da je SES forma, odnosno šminka za postojanje socijalnog dijaloga. „To je jedno protokolarno telo koje se koristi u odnosu na potrebe vlasti. Kada se učesnici slože u vezi sa nečim onda to posluži da se promovišu dijalog i jedinstvo, a kada se ne slože, on se onda jednostavno preskače. Pa imamo mnogo primera kada je to telo preskočeno, najilustrativniji su izmene Zakona o radu pre gotovo jedne decenije. Država ne želi jake sindikate, niti mogućnost kolektivnog pregovaranja i socijalnog dijaloga i to je suština. Stalno čujemo argument kako je bolje učestvovati makar i u ovakvom socijalnom dijalogu, nego ga blokirati. Nisam siguran u to, možda je bolje blokirati i sprečiti tako lažni utisak o nekakvim pregovorima i dogovoru“, smatra Reljanović. I baš u vreme medijske predstave o dogovoru o nikada većem povećanju minimalne zarade u istoriji, od gotovo 20 odsto, vozači hitne pomoći zatražili su prethodnih dana povećanje svojih koeficijenata, nezadovoljni time što primaju minimalnu zaradu za težak i odgovoran posao. Reljanović kaže da je onih koji primaju minimalnu zaradu sve više, pošto je rast minimalne zarade uglavnom veći od rasta plata u javnom sektoru. „Zaposleni u zdravstvu, obrazovanju, javnoj upravi i državnim preduzećima u ovim pomoćnim službama i servisima, uglavnom primaju minimalnu zaradu. To je ogroman broj zaposlenih i naravno da je onda država najviše zainteresovana za visinu minimalne zarade, daleko više od privatnih poslodavaca“, smatra on. Kako stvari sada stoje, čak i da se formalno ne postigne dogovor ovog četvrtka, jasno je da će minimalna zarada od sledeće godine biti nešto više od 47.000 dinara ili kako to predsednik Srbije voli da kaže 400 evra. Očigledno je da poslodavci, koliko god bili nesrećni zbog ovog povećanja neće dizati glas, ali čini se da to neće raditi ni sindikati. Osim ako u tajnosti ne prave neki plan dalje borbe, sve izgleda da će se „dogovor“ postići, iako on znači da povećanja tokom ove godine nema, kao i da ni sledeće minimalna zarada neće biti u visini minimalne potrošačke korpe nego 5.000 dinara manja. A do povećanja minimalca mogla bi da poraste i cena minimalne potrošačke korpe. Petrica Đaković