Dan kada je King imao san

Ove godine obeležavanje šest decenija od govora „Ja imam san“ Martina Lutera Kinga dovelo je prvi put jednog američkog predsednika u baptističku crkvu Ebenezer u Atlanti, u kojoj je borac za ljudska prava propovedao i držao govore. DŽozef Bajden govorio je o borbi protiv rasizma i ekstremizma, borbi za demokratiju i poručio da treba „da idemo napred, idemo zajedno, kada biramo demokratiju umesto autokratije, zajednicu umesto haosa, kada biramo one koji veruju u snove, da delamo, da se ne plašimo, uvek čuvajući veru.“ Taj izbor i ti snovi, o kojima je upravo na tom mestu govorio King, danas izgledaju nešto drugačije nego u njegovo vreme, ali ni izbliza onako kako se u decenijama koje su usledile mislilo da će izgledati. „Imam san da će se jednog dana ova nacija podići i živeti istinsko značenje svoje vere - da su svi ljudi stvoreni jednaki. Imam san da će moje četvoro dece jednog dana živeti u zemlji gde se o njima neće suditi na osnovu boje kože, već na osnovu njihovog karaktera“, govorio je on te 1963. tokom Marša na Vašington. Oko 250.000 ljudi zahtevalo je tada građanska i glasačka prava, na poslednjem u nizu protesta održanih tada u više od dvesta američkih gradova. Govor su prenosile televizijske i radio-stanice i postao je najveći govor dvadesetog veka u zemlji, a njegov uticaj ostao je i danas veoma jak. Godinu dana kasnije, na snagu je stupio Zakon o građanskim i glasačkim pravima. Danas borba protiv neravnopravnosti ima više prostora u medijima, ima više pravne podrške, ima više pažnje i više se govori, ali da li se suštinski promenio odnos prema obespravljenima ili nam je samo mogućnost da uživo gledamo ubijanje ljudi poput DŽordža Flojda, koga je policajac udavio na ulici, pokazala da je dovoljno imati pogrešnu boju kože i biti ubijen na putu do prodavnice. Danas oko 53 odsto Afroamerikanaca smatra da je King imao veoma pozitivan uticaj na zemlju, 46 odsto belaca, 43 odsto Hispanoamerikanaca, pokazuje nedavno ispitivanje Istraživačkog centra Pju. Mladi više nego odrasli preko 50 godina, mada je razlika unutar grupa vidljiva. Oko 40 odsto starijih belaca složiće se sa tom tvrdnjom, ali 54 odsto mladih, dok je kod Afroamerikanca obrnuto, stariji 60 odsto, a mlađi 49 odsto. „Želeo je jednakost za sve, ne samo za crnce. Želeo je da svi siromašni ljudi imaju bolji život u ovoj zemlji. Bio je protiv rata u Vijetnamu. Borio se za prava glasača. Voleo je sve ljude u ovoj zemlji“, reći će neimenovani crnac demokrata. Većina crnih Amerikanaca - 83 odsto smatra da napori da se postigne jednakost nisu doneli dovoljno. Sa tim se slaže 58 odsto Hispanoamerikanaca, 55 odsto Amerikanaca azijskog porekla i 44 odsto belaca. Najzad, ovaj vek doneo je pokret Crni životi su važni, koji već deset godina zahteva isto što i Luter - ista prava za sve. U međuvremenu mnogo je više ljudi i mnogo je veći uticaj, ali su i načini borbe drugačiji. Ovaj vek doneo je rušenje spomenika, zabranu knjiga, brisanje delova knjiga u kojima se pogrdno govori o likovima druge boje kože, brisanje replika iz filmova, skidanje logo oznaka na kojima se nalaze crnci, ako bi kontekst mogao da podseća na doba robovlasništva, najzad i zabranu izraza koji su se koristili nekada za crnce. I poseta jednog američkog predsednika Kingovoj crkvi trebalo bi da simbolizuje napredak i zajednički put cele nacije bez obzira na razlike. Ali Kingov san daleko je od ostvarenja i njegova borba još će trajati, ako je nove generacije budu potpuno razumele. Današnje generacije crnih Amerikanaca, njih 83 odsto, smatraju da napori da se obezbedi jednakost nisu dali dovoljno rezultata. Svakako da nisu, ali izgleda da ni novonastali modeli naknadnog cenzurisanja jezika, slika, pojmova, neće doneti mnogo dobrog, osim besa koji opet raste na drugoj strani. Tek 44 odsto belaca složilo bi se da nije dovoljno urađeno. Većina bi rekla da jeste. To ostarenje Kingovog sna čini još uvek dalekim. Ivana Janković