Zalivanje stokholmskog sindroma

Od 1950. do danas u Africi se dogodilo 108 uspešnih vojnih pučeva (uključujući i skorašnji u Nigeru, u trenutku pisanja ovog teksta dešava se novi puč u Gabonu), što u proseku predstavlja 1,5 uspešnih pučeva na godišnjem nivou. Od ukupnog broja vojnih pučeva na svetskom nivou, pučevi u Africi čine 44 odsto. U pogledu regionalnog rasprostranjenja, najviše pučeva se dogodilo u Zapadnoj Africi i francuskim kolonijama generalno gledano (vidi sliku). Logično, postavlja se pitanje zašto su baš bivše francuske kolonije najpodložnije nasilnoj promeni vlasti? Odnos Francuske i Afrike odavno je ušao u sferu psiho(pato)loškog. O tome su pisali poznati psihijatar Franc Fanon i psihoanalitičar Oktav Manoni. Suština problema je u direktnom tipu francuskog kolonijalnog sistema koji je za cilj imao da izvrši „kolonizaciju uma“ starosedelačkih naroda. Reč je o formi epistemološkog nasilja koja spada u najgore tekovine kolonijalizma. Pod kolonizacijom uma se podrazumeva mešanje kolonizatora u mentalnu sferu kolonizovanog subjekta, ubeđujući kolonizovanog da je inferioran u odnosu na kolonizatora, i da ukoliko želi da uspe u životu, mora da se ponaša kao Francuz i usvoji njegov sistem vrednosti. Tako se, kako kaže Fanon, preko „crne kože navlače bele maske“. U praktičnom smislu, postoji nekoliko faktora koji proizlaze iz francuskog direktnog kolonijalnog sistema i proizvode okruženje koje je sklono pučističkim tendencijama: Prvi faktor je frankofilna elita - pomalo paradoksalno, usud bivših francuskih kolonija je činjenica da su svoju nezavisnost dobili mirnim putem. Mirno povlačenje Francuza im je omogućilo da u novonastalim državama instaliraju frankofone elite u svim porama društva; od komunalnih službi, javnih preduzeća, prosvete, savetnika predsednika, nekada čak i samih predsednika afričkih država. Izuzetak koji potvrđuje pravilo je Alžir, koji se u krvi rastao sa Francuzima, ali je u tom procesu iz zemlje isterao sve frankofilne kompradorske elite i njihove pomagače na nižim nivoima. Kao rezultat toga u Alžiru su se dogodila samo dva vojna puča, od kojih je poslednji bio 1992. godine. S druge strane, ostale francuske kolonije su od 1960-ih potpisivale sporazume o saradnji sa Francuskom, koji su posle nekoliko kozmetičkih transformacija postali ono što je danas poznato kao „Fransafrik“ (Françafrique - Francuska u Africi). Fransafrik je trebalo da bude porodična zajednica Francuske i njenih bivših kolonija. Međutim, ona francuskoj garantuje vojno prisustvo u Africi, eksploataciju prirodnih resursa, prioritet u dobijanju tendera za sve poslove u afričkim zemljama i pristanak na korišćenje valute CFA franak (valuta koja je u upotrebi u 12 bivših francuskih kolonija), koja je Francuskoj omogućila dodatno bogaćenje. Kompradori su postali čuvari francuskog kolonijalnog carstva čuvajući zonu franka i francuske vojne baze. Francuska je od 1960. u Africi vojno intervenisala preko 50 puta u cilju svrgavanja neposlušnih, i postavljana odanih afričkih lidera. Prvi na listi za svrgavanje bio je Seku Ture iz Gvineje jer nije želeo da prihvati CFA franak već je odlučio da svojoj zemlji obezbedi monetarnu suverenost. Francuska nije uspela da fizički ukloni Turea, ali je francuska tajna služba u Gvineju ubacivala krivotvorene novčanice novonastalog gvinejskog franka, stvarajući veštačku inflaciju. Takođe, rađene su intenzivne sabotaže na elektromreži. Uvreženo je mišljenje da se ekonomija Gvineje nikad nije oporavila od ovog inicijalnog šoka. Seku Ture je barem uspeo da spase glavu na ramenima, mnogi drugi nisu. U obaveštajnim krugovima kruže priče da je Francuska implicitno umešana u ubistvo čak 22 istaknuta afrička političara. Naravno mnoge od ovih optužbi su verovatno fabrikovane usled velikog antifrancuskog raspoloženja u Africi proteklih godina. Razvejavanju ovih optužbi ne pomaže činjenica da su francuski službeni arhivi i dalje zapečaćeni po pitanju ovih događaja. Ipak, neophodno je istaći dva slučaja u kojima je francusko učešće vrlo verovatno. Predsednik Togoa, Silvanus Olimpio ubijen je 13. januara 1963. samo tri dana pre nego što je Togo trebalo da napusti monetarnu zonu CFA franka i započne emisiju sopstvene valute. Potonji predsednik Togoa Nasingbe Ejadema često je tvrdio da je lično ubio Olimpija. Druga, poznatija ali podjednako tužna priča je sudbina Tomasa Sankare, predsednika Burkine Faso i osvedočenog borca protiv francuskog imperijalizma. Legenda kaže da je knez Mihailo Obrenović rekao: „Balkan balkanskim narodima“ i ostao bez glave. Tomas Sankara jeste rekao: „Afrika Afrikancima“, i ubijen je 15. oktobra 1987. godine. Organizator puča bio je Blez Kampaore, takođe potonji predsednik Burkine Faso, koji je kao zvanični razlog za puč naveo činjenicu da je Sankara pogoršao odnose sa Francuskom. Takođe, poznata je priča o ličnoj netrpeljivosti između Sankare i tadašnjeg francuskog predsednika Miterana, a Francuska je višestruko profitirala nakon Sankarinog smaknuća. S druge strane, Francuska je svim sredstvima podržavala sebi lojalne političare. Pre svih Feliksa Ufuje Boanjija iz Obale Slonovače, najjačeg oslonca koncepta Fransafrik koji je svojom državom vladao 33 godine. Inače, trebalo bi istaći da je Obala Slonovače najčvršći oslonac Francuuske na kontinentu, kao i svi njeni predsednici, od prvog do sadašnjeg. Upravo zato je Obala Slonovače najvatreniji zagovornik vojne intervencije protiv pučista u Nigeru. Francuskoj nikad nisu smetali vojni pučevi u Obali Slonovače kojima su se smenjivali tamošnji predsednici jer je kontinuitet podaništva Francuskoj ostao neupitan. Lutkar povremeno promeni marionetu na kanapima! Drugi stub Fransafrik je pomenuti organizator ubistva Tomasa Sankare - prijatelj Fransoa Olanda, Blez Kampaore koji je Burkinom Faso vladao 27 godina. Francuska ga i dalje štiti od suđenja za mnogobrojna krivična dela. Zatim, prema sopstvenom hvalisanju, ubica Silvanusa Olimpija - Nasingbe Ejadema bio je veliki prijatelj Žaka Širaka i Togom vladao 38 godina. Nasledio ga je njegov sin koji je aktuelni predsednik ove zemlje. Postoji još nekoliko „republikanskih dinastija“ koje Francuska svesrdno podržava. U Čadu, otac i sin Debi vladaju od 1990. do danas. Sin je uz podršku vojske, bez ikakvih izbora preuzeo predsedničko mesto nakon očeve smrti 2021. godine. U Gabonu, dinastija Bongo vlada zemljom od 1967. godine i predstavlja jednog od najjačih saveznika Francuske na svetu. Bongo senior je izabran lično od strane De Gola za naslednika prvog predsednika Gabona, Leona Mbe koji je govorio da „svi Gabonci imaju dve otadžbine - Francusku i Gabon“ (tim redosledom)! Taj narativ se nije promenio do danas. Dakle, Francuskoj ne smetaju vojni pučevi ni nesmenjivost vlasti, ukoliko odražavaju kontinuitet njene dominacije u Africi. Upravo to je razlog minimalne kritike puča u Gvineji jer je izvršilac puča Mamadi Dambuđa oženjen Lorijanom Dambuđa. Ona je državljanka Francuske i aktivna pripadnica francuske žandarmerije. Francuzi fokus svog pritiska usmeravaju na Niger, Mali i Burkinu Faso, dok u slučaju Gvineje čekaju da li će se ispuniti ona stara izreka: „Odande si odakle ti je žena“. Zaista, Dambuđa za sada nije otvoreno podržao Niger (kao što su Mali i Burkina Faso), ali se nije pridružio ni naporima EKOVAS-a u uklanjanju vojne hunte u Nigeru. Ovakva frankofilna elita obezbeđuje bagatelnu eksploataciju afričkih prirodnih resursa i povlašćen položaj fancuskih kompanija u Africi, što je drugi faktor naše jednačine o vojnim pučevima. Francuske kolonije bogate su prirodnim resursima kao što su: uranijum, zlato, nafta, bakar, boksit dijamanti, drvna građa, kakao itd. Kompanije kao što su Total, Areva i Vansi su gospodari afričke ekonomije jer posluju u njenim najprofitabilnijim sektorima, ostvaruju profit koji potom izvlače u Francusku. Procenjuje se da je Republika Kongo u periodu 2000-2009. imala „beg kapitala“ od skoro 30 odsto ukupnog BDP-a. U Nigeru je do 2006. godine rudna renta iznosila 6 procenata, a tek 2014. je podignuta na 11 posto. Državna rudarska kompanija Nigera osnovana je tek 2007. godine, do tada su francuske kompanije bile isključivi vlasnici prava na eksploataciju. Kada na ove činjenice pridodamo i podatak da preko 10 miliona ljudi u Nigeru živi u ekstremnom siromaštvu (ispod 2,15 dolara dnevno), u Maliju 8,5 miliona, u Burkini Faso još 8,2 miliona što je otprilike 40 odsto stanovnika u svakoj od ovih zemalja, antifrancusko raspoloženje ne treba da čudi. Mlade generacije Afrikanaca nemaju osećaj inferiornosti u odnosu na Francusku i druge evropske zemlje i ne žele da prihvate da budu siromašni kada žive na bogatoj zemlji. Poslednji faktor koji doprinosi ugnjetavanju Afrike i samim tim društvenim prilikama koje mogu dovesti do puča je već pomenuta valuta CFA franak. Zašto je ta valuta toliko bitna da je zbog nje ubijen i bivši predsednik Togoa? CFA je bio zvanična valuta u kolonijama ali ga i dalje koristi 14 zemalja zapadne i centralne Afrike. CFA je kroz celu svoju istoriju bio u režimu fiksnog deviznog kursa i trenutno je potrebno izdvojiti 659 CFA za jedan evro. Problematično je to što kontrolu nad ovom valutom ima Centralna banka Francuske, a ne zemlje koje je koriste. Kroz celu svoju istoriju CFA je bio precenjen, što je destimulisalo izvoz afričkih država, a stimulisalo uvoz francuskih proizvoda. Iznenadne periodične devalvacije pojele su štednju afričkih građana. Zemlje ove monetarne zajednice ne mogu da vode monetarnu politiku jer ne kontrolišu ni emisiju novca, niti devizne rezerve koje su 70 odsto pod kontrolom Francuske, dok za polovinu preostalog iznosa zemlje članice moraju da traže dopuštenje Francuske. Logično, zemlje članice nemaju ni svoje zlatne rezerve niti mogu da kontrolišu referentnu kamatnu stopu. Ovo je bilo pogubno tokom finansijske krize iz 2008-2009. Jedina prednost ove valute je stabilnost tj. niska inflacija, ali nizak je i ekonomski rast. Od 1994. do 2019. prosečan godišnji rast u zoni CFA bio je 1,5-2 procenta BDP per capita. U Obali Slonovače je 2020. bio za trećinu manji nego 1978. a Kamerun i Republika Kongo nikad nisu dostigli svoj najviši nivo iz 1970-ih i 80-ih. Jedini interes Francuske u Africi je očuvanje francuskih političkih, ekonomskih i bezbednosnih pozicija na kontinentu. U postizanju tog cilja sva sredstva su dozvoljena jer bez Fransafrik, Francuska postaje trećerazredna sila. Fransafrik, tj njeno očuvanje ili demontiranje je uzrok izbijanja pučeva u bivšim francuskim kolonijama. Za afričke diktatore, ona je životno osiguranje, a za afrički narod jaram na njihovim leđima. Svest o tome varira od države do države. Fransafrik još nije umrla, ali (za razliku od Đekne) znamo kada će. Bivše francuske kolonije će uistinu biti slobodne i nezavisne tek kada odbace CFA franak i povrate monetarnu suverenost; i kada iz vladajućih struktura odstrane kompradorske elite koje ne rade u korist vlastitog naroda, već pomažu njegovom osiromašenju zarad ličnog bogaćenja. Autor je naučni saradnik Instituta za međunarodnu politiku i privredu