Mačizam na umoru

Trebalo je da to budu trenuci trijumfa i, zbog svega što im je prethodilo, istinske katarze. Umesto toga, istorijski uspeh španskog ženskog fudbala - osvajanje prve titule svetskog prvaka - ostaće upamćen po sveopštem revoltu koji je podno Pirineja izazvalo bahato ponašanje predsednika Fudbalskog saveza Španije (RFEF); ali i po kolektivnom osvešćenju nacije primorane da se suoči s tim do koje mere su svakojaki oblici nasilja nad ženama i dalje prisutni u savremenom društvu - u Španiji ili bilo gde drugde - i koliko je teško takvom ponašanju stati na put. Ženska fudbalska reprezentacija Španije pobedila je prošlog meseca Englesku sa 1:0 u finalu Svetskog prvenstva održanog u Australiji i na Novom Zelandu, i taj podvig je, sve i da se ništa nesvakidašnje potom nije desilo, već sadržao elemente narativa od kojih se ispredaju sportske legende. Čitava kampanja španskog nacionalnog tima za ovo prvenstvo, s kulminacijom koja će uslediti na završnom turniru, odvijala se pod teškom senkom izuzetno loših odnosa igračica i selektora Horhea Vilde, čije su agresivne i invanzivne metode, sklonost ka opsesivnoj kontroli i seksističko nipodaštavanje sportistkinja prošlog septembra rezultirali odbijanjem 15 reprezentativki da nastupaju za državni tim sve dok je on na njegovom čelu. Od njih 15 tri su ipak prihvatile poziv za nastup na Svetskom prvenstvu, ali se u odsustvu 12 pobunjenih igračica ništa nije promenilo nabolje. Atmosfera u španskom taboru sve vreme je bila napeta, a devojke su na svakom koraku demonstrirale da Vildeu ništa neće biti ni zaboravljeno ni oprošteno; bilo je to najvidljivije tokom proslava pobeda, kada su se na terenu radovale odvojeno od selektora i njegovih saradnika. Tako je ostalo do finala i titule, osvojene u okolnostima kakve su u sportu krajnje retke, mada ne i sasvim nečuvene - da fenomenalan uspeh bude ostvaren uprkos dubokom razdoru unutar tima. A onda je, i figurativno i bukvalno, na scenu stupio predsednik RFEF Luis Rubijales, i trijumf španskih fudbalerki je preko noći pao u drugi plan. Na ono prvo što je Rubijales uradio dok je još bio na tribinama pažnja je obraćena naknadno, nakon što je ono što će uraditi dole na podijumu, tokom ceremonije uručenja medalja i pobedničkog pehara, već preraslo u skandal: na društvenim mrežama pojavio se snimak na kome se vidi kako, na metar od španske kraljice i njene 16-godišnje kćeri, kao poslednji prostak „slavi“ hvatajući se za međunožje. A ono što će na noge dići čitavu Španiju, i ne samo Španiju, usledilo je kada je, prilikom uobičajenog pozdravljanja s igračicama i članovima stručnog štaba na dodeli medalja, Rubijales iznenada, onako u mačo fazonu, obema rukama zgrabio lice DŽeni Ermoso i poljubio je u usta - u trenutku je pretvorivši u simbol miliona žena svakodnevno izloženih takvim, od društva tolerisanim oblicima seksualnog maltretiranja niskog intenziteta. Pošto je Ermoso ubrzo pred kamerama stavila do znanja da joj ono što je uradio nije prijalo i da se to desilo bez njenog pristanka, Rubijales je, najpre u formi žalosno zvučećeg izvinjenja koje to zapravo nije bilo, a onda - kako se priča zahuktavala i počela da privlači globalnu pažnju - iz dana u dan sve agresivnije krenuo ne samo da negira da je uradio išta neprimereno i predstavlja se kao žrtva medijske i političke hajke, nego i da aktivno radi na diskreditaciji Ermosove, preteći joj (uz, stekao se utisak, podršku saveza) tužbom zbog navodnog laganja. Ni to što je Svetska fudbalska federacija pokrenula disciplinski postupak protiv njega - što će malo kasnije rezultirati 90-dnevnom suspenzijom do okončanja procedure (UEFA, u kojoj je Rubijales jedan od potpredsednika, za to vreme se pravi mrtva, pozivajući se na formalno tačnu okolnost da se incident desio na takmičenju u organizaciji FIFA); što je 81 španska fudbalerka, uključujući i sve 23 članice tima koji je osvojio titulu, obznanila da više neće nastupati za reprezentaciju dok Rubijales ne ode; što je njegov odlazak sa čela saveza zatražila i vlada premijera Pedra Sančesa; pa ni to što je tužilaštvo pokrenulo preliminarni postupak kako bi se utvrdilo da li u onome što je uradio postoje elementi krivičnog dela, Rubijalesa nije navelo da preispita svoje postupke. Naprotiv. Na vanrednom zasedanju RFEF, pet dana nakon finala u Sidneju, u teatralnom govoru nekoliko puta zaredom ponovio je da nipošto neće podneti ostavku jer ni za šta nije kriv, dok su mu iz auditorijuma aplaudirali koreografski dobro raspoređeni funkcioneri saveza i drugi (što bi se ovdašnjim žargonom reklo) „fudbalski radnici“ čiju lojalnost je tada još imao, ili su prosto preveliki oportunisti da bi se javno konfrontirali s čovekom na uticajnoj funkciji. Pljeskali su Rubijalesu tako i nesrećni Vilda i selektor muške fudbalske reprezentacije Luis de la Fuente, pa su se posle vadili; naročito ovaj drugi, u čijoj interpretaciji je podrška koju je predsedniku tom prilikom dao bila posledica trenutne duševne pometnje, zbog čega je skrušeno zatražio oproštaj. Delovalo je, dakle, da Rubijalesu leđa čuvaju barem savez koji vodi i njegove ključne figure, ali ne zadugo. Svi članovi stručnog tima ženske reprezentacije osim Vilde već narednog dana su podneli ostavke, a malo potom će i čelnici regionalnih podružnica RFEF zatražiti njegov hitan odlazak s funkcije - tako, doduše, izbegavajući da preuzmu odgovornost i sami ga smene. Početkom ove sedmice oglasili su se, odmah po okupljanju zbog predstojećih kvalifikacionih utakmica za Evropsko prvenstvo, i članovi muške selekcije, za razliku od svog šefa postupajući na jedini ispravan način: solidarišući se s koleginicama i osuđujući predsednika saveza. Tako se podrška Rubijalesu manje-više svela na njegovu majku koja se, negde u dubokoj provinciji, iz protesta zbog onoga što doživljava kao tešku nepravdu koja je snašla njenog ljubimca prošle nedelje zatvorila u lokalnu crkvu i otpočela štrajk glađu. Ni to nije potrajalo, pošto je gospođa mama posle dva dana zbog iscrpljenosti morala da bude prebačena u bolnicu; da bi onda intervencija Rubijalesovog strica svemu dala i ugođaj televizijske sapunice. Huan Rubijales, koji je nekad i sam radio u RFEF - da bi iz njega 2020, po njegovom čvrstom uverenju, bio otpušten upravo voljom bratanca - stao je u odbranu Ermosove, a bliskog rođaka opisao kao čoveka „opsednutog moći, luksuzom, novcem i ženama“. (Rubijalesu je 2020. suđeno zbog navodnog fizičkog napada na arhitekticu koju je angažovao za uređenje svog doma; iako je ona tvrdila da se skoro godinu dana oporavljala od povreda koje joj je naneo, sud ga je proglasio nevinim. A prate ga i sporadična govorkanja o zloupotrebi fondova RFEF.) Ipak, koliko god bio sateran u ćošak, Rubijalesu zasad uspeva da zadrži položaj. To mu olakšava prošlonedeljna odluka španskog Sportskog administrativnog suda (TAD) prema kojoj iznuđeni poljubac od Ermosove i nedolično ponašanje pred kraljicom predstavljaju „težak prekršaj“, ali ne i „veoma težak prekršaj“. Razlika nije tek terminološka: da je TAD upotrebio ovu drugu kvalifikaciju, to bi stvorilo pravni osnov da Rubijales smesta bude suspendovan s dužnosti do okončanja postupka, s dobrim izgledima da mu u tom postupku bude izrečena kazna višegodišnje zabrane obavljanja funkcija u sportu. Ovako ga po svoj prilici čeka kraća kazna, a dotad će nastaviti da se brani svim sredstvima - uključujući pozivanje na video koji je u nekom trenutku počeo da kruži društvenim mrežama i koji je, kažu, poslao na adresu FIFA kao navodni dokaz svoje nevinosti. Na snimku se vidi kako Ermoso i njene saigračice u noći trijumfa zbijaju šalu s tim što ju je Rubijales poljubio, da bi mu neke potom i skandirale kad je ušao u timski autobus. Jasno je: Ermoso i drugarice treba predstaviti kao u najmanju ruku licemerne, od nekog naknadno nahuškane da se okome na sirotog predsednika saveza. Jer, takve su vam žene, i sve tako u tom smislu... Za raspirivanje mizoginije, uostalom, nikad ne treba mnogo. Ali šta taj snimak suštinski menja u ovoj stvari? Ništa. To što je Rubijales uradio nedopustivo je s koje god strane da se gleda, i zato mora da ode. A ako nekome to nije jasno - ne vredi mu objašnjavati. Vladan Marjanović