Hoću da se zna da li je bio pokušaj ubistva

Upravo je ušao u kuću iz bolnice. „Počeo je proces oporavka, bolovi će utihnuti. Ono što boli je neizvesnost, moram da vidim i da budem siguran da su mi porodica i neposredno okruženje stabilni i da ih uverim da sam ja dobro i da me niko neće ubiti“, rekao je za NIN Predrag Voštinić, lider Lokalnog fronta koji je dan pre napada na protestu "Srbija protiv nasilja" u Kraljevu delio primerke NIN-a, sa naslovnom stranom na kojoj su inspektori MUP-a, svedoci o Jovanjici, kao i odštampanu službenu belešku o mitu koji je nuđen inspektoru Milenkoviću. Voštinić ima duboke posekotine na rukama, ramenu, hematom na glavi, prelom ruke… Šta se tačno dogodilo? Bio je suton, pred sam mrak, vozio sam rekreativno bicikl. Propisno osvetljen, propisnim delom puta, krajnje desnom stranom. Neko je besno počeo da svira iza mene, ne obilazeći me, što je bilo neobično, pošto sam video da postoji mogućnost da me obiđe. Svirao je, svirao i svirao i ja stvarno, bukvalno, nisam imao gde. Vozio sam preko slivnika, preko šahti, tik uz bankinu i u jednom trenutku sam viknuo: „A, gde?! Gde da idem?!“, jer ja ne mogu da se okrenem, da vidim ko je. Vičem uporno: „Gde da idem?“ Sa desne strane ograda. Jedino mogu da se popnem na ogradu, da se isečem. Pojačali su maksimalno sirenu i pretekao me prvi automobil. Potom drugi, usporivši, jedan momak je provirio iz kola i nešto mi govorio. Nisam razumeo šta. Taj deo puta ne dozvoljava nikakvo skretanje, niti stajanje. Nemam gde, sem na bankinu. Vozio sam još oko 150 metara do prvog proširenja i stao. Video sam da i jedan i drugi automobil idu na kružni tok, koji je ispred nas. Daju pun gas, prave okret, pun krug na kružnom i vraćaju se ka meni. Osetio sam se nebezbedno, mislio da hoće neku vrstu osvete, neki bes da iskale i pogledao sam levo, desno i projurio preko magistrale, želeći da uđem na prostor parkinga Tempa. Gde su kamere? Da. Mislio sam da sam bezbedan. Međutim, oni su se sa tog kružnog toka umesto magistralom, isključili sa istog mesta i bez imalo kočenja prvi auto me je udario bočno. Osetio sam tup udarac, poleteo u vazduh, pao da li na šoferšajbnu ili haubu, toga se ne sećam, a onda se stropoštao na zemlju. Automobil se još malo kretao, tako da sam jednim delom leđa završio pod njegovim spojlerom, odmah ispod branika, ali bez velikog opterećenja. Znao sam da kod tih padova treba da ostaneš miran. Vi ste jurili tamo jer su tamo kamere? I to, a i inače sam krenuo tamo. Industrijska je to zona, ali ipak ima nekoga. Nisam znao gde bih, da produžim magistralom - besmisleno. Ja biciklom, oni kolima. Gde da idem? Na koju stranu? Uglavnom, kada sam pao dole, video sam krv koja mi curi ispod glave. Prvo je prišao neki tip, iz tog jednog automobila, uhvatio me za ruku i rekao: „Ej, jesi živ? Je l’ dišeš?“ Klimnuo sam glavom: „Okej, okej“, rekao sam. Pitao je: „Je l’ možeš da ustaneš?“ Odgovorio sam: „Ne. Niti ću da pokušavam.“ On čuči pored mene i drži me za ruku, prilazi drugi tip, stoji i kaže: „E, brate, samo, samo moli boga da preživiš, kući doći nećeš, ja ću ti presuditi.“ Ko to izgovara? Čovek kojeg ću posle prepoznati na kamerama u crnoj majici. On razgovara sa nekim od njih, ne vidim lica, ležim dole. Ovaj u crnoj majici kaže drugom nekom: „Jesi ti video brate, jesi video da je vozio u suprotnom smeru?!“ On kaže: „Nisam, brate, nemoj mene. Pusti mene, molim te, nemam pojma ja, stvarno ne bih ja to mogao da radim.“ Ne bih ja to mogao da radim? „Ma ne mogu ja u tome da učestvujem…“ „Ma ne, ne, samo ako si video, okej, okej.“ I ovaj ode, taj u toj crnoj majici. To znači da je on iz nekog razloga besan. Ali mi je kontradiktorno šta mu znači da ja samo preživim, ali da neću živ kući. Posle toga, sve se dešava u par minuta, neko mi stavlja telefon pored glave, pozivam prijatelja s kojim je inače trebalo da se vidim i kažem mu: „Imao sam udes, pozovi Hitnu, policiju.“ Oko mene nagađaju da li je hitna 193, 194, 195, neko je na kraju pozvao i Hitna je bila tu za tri, četiri minuta. Prepoznali su me iz Hitne pomoći, bili ultraljubazni, pažljivi, kao i saobraćajni policajac koji je došao i pomagao da me unesu. Za to vreme mladići? Ostali su iza mene. Otišao sam Hitnom do bolnice, oni su ostali tu. Jesu li nešto vikali, pretili? Ne, više ne. Ovo su jedine rečenice kojih se sećate? Da. Tu je bilo još ljudi iz Tempa? To je kao industrijska zona. Nije to pešačka zona pa sada se tu okupljaju ljudi, ali bilo je pet, šest njih. Ležim na zemlji, na boku i ne vidim nikoga, osim cipela. Bukvalno vidim samo patike. I na kraju sam ovog identifikovao po patikama. Taj što je pretio. Dobio sam slike sa lica mesta i prepoznao sam patike. Crne lakost patike. Jeste li primetili još neki detalj? Ne. Misliš na tetovažu ili nešto slično? Ne, nisam. A neki specifičan naglasak, govor? Ne, ne, ništa od toga. Bile su novosadske tablice? Jesu. I prvi i drugi automobil je bio sa novosadskim tablicama. Nisam mogao da prebrojim, ali naknadno saznajem da su bila sedmorica mladića. Zvanične podatke još nemam, niti su mi dostupni, dok sa advokatom ne odem kod tužioca. Istina, policajac mi je potvrdio, kada je uzimao izjavu od mene: „U kolima je bio jedan od ovih naših, pitomac, i bio je u alkoholisanom stanju.“ Nije rekao da li je bilo još pitomaca, a izgleda da je bilo sedam pripadnika policije. Ali i podatak o alkoholu je izmešten. Na licu mesta rekli su da je vozač imao 1,2 a suvozač 1,4 procenta alkohola, kasnije, na testiranju u bolnici, 0,92. Ako je na licu mesta bilo 1,2 procenta, to je, ako ni zbog čega drugog, zbog saobraćajne nesreće, pritvaranje zbog trežnjenja na 24 sata, po zakonu? Mislim da da. Ono što posle saznajem, ali nezvanično, jeste da je u jednom od tih automobila bio i sin nekog visokog policijskog službenika i da se stvar malo razvlači oko toga. To ćemo znati kada dobijemo imena, a ne inicijale učesnika. Svi su punoletni, nema razloga za skrivanjem iza inicijala. Pod inicijalima vozač je dao izjavu za medije? Koliko sam razumeo, on je meni presekao put, pa sam mu se ja osvetio tako što sam se zaleteo biciklom u njegov automobil. Dođe mi da im se izvinim što sam se zaleteo biciklom u njih, dva automobila, sedmorica mladića i ja na biciklu. Neki od njih, slučajnosti, policijski pitomci? Da i ja sam, eto, hteo da im se osvetim. Zove me komandir policijske stanice i kaže: „Mi smo ovde u policiji utvrdili“, pazi koji rečnik koristi - utvrdili, „da su oni napravili kružni tok ne zbog tebe, nego da bi se vratili na pumpu, jer na Knez Petrolu imaju povlastice. Teoretski moguće, ali… … Ali, umesto na pumpi završe sa tobom na šoferšajbni, a posle pod njihovim vozilom ? Da, logično? Isti je izlaz i za Tempo i za pumpu. Rekli su da su posle nesreće otišli na pumpu i da imaju fiskalni račun kao pokriće. Post festum nabavljen. Hiljade ljudi na mrežama komentarisali su svaki detalj. Svedoci vremena bez pravosuđa i pravde u kom žive još mnogo pre ubistva Đinđića, izverzirani su u svojevrsnim privatnim istragama. Rezignirano odbijaju bilo kakvu nesreću, za njih je to – pokušaj ubistva? Ne optužujem ih. Ni ti sama ne prihvataš kao moguću informaciju da sam se ja zaleteo biciklom u automobil… Biciklom na automobil sa policijskim pitomcima? Može to da se desi, da je u pitanju neki ludak. Ali, u ovom slučaju, imamo hiljade svedoka koji govore suprotno o vama, kao racionalnom, duboko emotivnom, stabilnom čoveku. I takav sam se eto ja zaleteo biciklom i bočno udario u njega. Ne volim skandalozne izjave, ali ne mogu ni da odbacujem kao mogućnost da je neko ili da su ti mladići zloupotrebljeni. Ali nije tu pitanje da li ja verujem ili ne. Mene zanima da li je to bilo ili ne. Hoću da se to zna. Institucije postoje jer pojedinci nisu u stanju da organizuju društvo niti da imaju društveno opštevažeće stavove. To što ja mislim, ne mora društvo ni da uvažava, ali ono što institucije, koje smo kao društvo uspostavili, donesu kao zaključak, to mora da bude opštevažeće. Moje uverenje nema vrednost u odnosu na to šta institucija, strukom, integritetom, odluči. Ako institucije nema, a sve češće se susrećemo s tim, onda svako ima pravo ne samo na mišljenje, nego i na sprovođenje pravde. I to je anarhija. Mi smo u entropiji, gde nema organizacije društva već je ko koga stigne, kako kome odgovara zadovoljava lične interese i čuva sopstvenu kožu. Dobro, znači ovaj intervju ne može da bude do kraja iskren, zbog toga što pokušavate i u ovom momentu da zaštitite druge a ne sebe? Poslednjih dana neprekidno gledam unezverene poglede ljudi koji me najbliže poznaju i vidim iskrenu zabrinutost za moju bezbednost. Oni ne manipulišu, ne spekulišu o razlozima za nezgodu, ali ne mogu da ne brinu. Ja ne želim da se moj i život mojih najbližih svede na to. Želim da budem siguran da su oni O. K., da smo na dobrom putu i da imaju makar zrno uverenja da će sve biti dobro. Moje stanje, između ostalog, uslovljeno je time kako se oni osećaju. Ako je njima dobro, biće i meni. Nije to samo zaštitnički osećaj, nego, svi zajedno bi trebalo da budemo bezbednije društvo. Ne bi trebalo da živimo u ovako pretećim okolnostima u kojima bi bilo ko mogao i da pomisli da ovo može biti bilo šta osim nezgode. Zašto bi ovo društvo bilo ono u kojem se vaša deca bude i odlaze na spavanje sa strahom da njihov tata može biti ubijen? Uopšte ne želim da izgovaram takve rečenice. Želim da živim u uverenju da to nije moguće. Želim da živim ono što su mi deca pokazala, a to je da se nimalo ne stide svoga tate. Želim sa tog nivoa da pređemo na drugi, osim da se tate ne stide nigde, ni na kom mestu, ni u kom društvu, da se za tatu i ne brinu. Strahujete za ishod društvenih i političkih događanja? Kada ljudi tvrde da je ovo pokušaj ubistva ne zameram njima nego vlastima i medijskom sistemu, koji su doveli do opšteg nepoverenja. Kreirali su atmosferu da ljudi ne veruju. Nisu ti ljudi glupi nego je iskustvo pokazalo da u ovoj državi nema poverenja, oni nemaju na koga da se oslone, osim na sopstvenu intuiciju. To je nagoveštaj nove opasnosti koje nosi ovo društvo, preuzimanja pravde u svoje ruke? Mi smo već u tome. To nije nagoveštaj. Više nije pitanje da li će svako imati svoje mišljenje, nego će biti pozvan da sprovodi svoju pravdu. Nisu krivi ti ljudi, već odsustvo svakog društvenog integriteta i društvene orijentacije. Društvo bez prostora da se bilo kome i bilo čemu veruje. Rezultat nepoverenja u sve i svašta je osnovni zadatak propagande. Propaganda nije namenjena da uveri ljude u nešto, nego da ih razuveri u bilo šta. Da im kaže da niko nije u pravu i da ništa nije tačno. Da li smo kao društvo pred opasnošću od većih nasilnih sukoba? Nekoj vrsti gerilskog rata? O tome pričate? Ne volim epske citate ali ljudi najčešće stradaju od oružja koje su u borbu uneli. To predviđam da će se desiti. Ko se mača lati, od mača će i stradati. I oni će na kraju biti žrtva sopstvene propagande, nepoverenja, nedostatka institucija, nepoštenog suđenja. Tu će oni biti. Zato je i njima i nama u interesu očuvanje makar formalne uloge institucija. I zbog njih. Ja njima ne želim ništa loše. Samo fer suđenje. Šta očekujete od ljudi zaposlenih u pravosuđu, poluga sile i pravde? Nisu to tako monolitne organizacije, niti imaju unisone stavove. Imaju značajan deo očuvanog integriteta, profesionalnog i ljudskog. Često je pitanje kome će predmet dopasti, i da li će ga štititi neko sa vrha države, i to bukvalno postaje lutrija. U toj lutriji učestvujemo, ali nije baš da ne postoji nikakav integritet. Naš je zadatak da za one za koje verujemo da su očuvali i dostojanstvo ove zemlje i integritet svoje profesije, dodelimo neku vrstu društvenog priznanja iza kojeg možemo svi da stanemo i kažemo – hvala vam što radite svoj posao. Hoće li vas zaustaviti? Biću uvek na istoj strani, naspram zla. Nije to pitanje odluke, nego načina života, koji su odredili moji roditelji i okolina kojoj pripadam, građenog na vrednostima 80-ih - elementarnom poštenju, dostojanstvu, čašću, nečinjenjem onoga što bi postidelo tebe ili tvoje prezime. Ne nanositi štetu svom ugledu i drugima. Te vrednosti su univerzalnije od moje časne porodice i prepoznajem ih na svakom protestu. Vide se u svega tri reči – molim, hvala, izvini. Studirali ste teologiju? Jesam. Nisam je završio… Ako neki pokušaju da pomisle da ste čovek bez korena, došao tek tako? Ništa lakše no tražiti po mom životu. Ništa nisu mogli da nađu i - eto bicikla. Raspisani su izbori. Hoćete li učestvovati? Tražimo način da budemo najkorisniji u društvu ali nismo najsigurniji šta je najbolji model. Nastupati na izborima pod ovakvim uslovima, samostalno ili sa nekim, odustati od izbora, pružiti opoziciji svu moguću saradnju ali ne učestvovati... Sve opcije su na stolu i ne krijemo da o tome razgovaramo i ne krijemo i da smo neodlučni jer tražimo najbolji način da budemo od koristi društvu, naše vrednosti da dopru do društva, a ne mi do funkcija i fotelja. Ukoliko se jednog dana, a ne sad, ustanovi da je ovo bio pokušaj ubistva, šta je mogući motiv? Živim takav život i među takvim ljudima da sem političkog angažmana ne mogu da nazrem šta bi drugo moglo biti. Nemam aferu za koju sam se vezao, grupu ljudi ili čoveka da sam istraživao, osim što sam svim svojim što imam i telom i umom, protiv ovako obezvređene ljudskosti u društvu. Gde god je uočim to izgovorim u nameri da zaštitim buduću žrtvu. Opozicija je podnela zahtev za raspisivanje izbora? Kao što njega (predsednika) ni njegova tumačenja ne slušam - namenjeni su ispitivanju javnog mnjenja i proveri uslova za sprovođenje njegove volje koja je propagandno izborna, trudim se jako, ponekad dosta neuspešno, da razumem poteze opozicije. Sav mogući trud uložim da nazrem dobro, ali ne uspevam često da razumem. Je li neko od njih došao da vas obiđe? Ne. Niti je bilo moguće da me obilazi iko. Najbliži ljudi bili su sve vreme, celu noć, ispred bolnice. LJudi iz Lokalnog fronta. To je vaša garda? Oni su sve. I nije im prvi put. Ko je imao ikakvog posla sa Lokalnim frontom zna da je front organizacija utemeljena na ljudskim kvalitetima i zajedničkim vrednostima. I ta ljubav i podrška mogu da promene svet ako im se da prilika, a ne spotiču se o bicikl. Kada bismo pružili priliku dobrom, ono bi se razvijalo na isti način, istom dinamikom i među istim ljudima kao i ovo zlo. Verovali ili ne, ljudi vole i stalno grade utisak o sebi, o svojoj okolini, i vole da su na pravoj strani i da se bore za dobro. Tanja Nikolić Đaković