Kad rat postane neisplativ prestaje i pucnjava

Arhaični koncept rata kao individualnog herojstva i moderni koncept rata kao kolektivne političke nužde u savremenom su svetu više-manje zamenjeni idejom da je rat pre svega tragedija, mada nam ta nužda i dalje često iskrsava na kućnom pragu ako nemamo sreće, pa nam je kućni prag afrički ili azijski. No ideja da je rat sramotan koliko je i mir, da su nam ratovi užasni zato što nam je mir užasan, još se krije na marginama ratnog reporterstva. Jednu takvu marginu ovih dana je ispunila kijevska dopisnica Gardijana Ema Grejam Harison. Gospođa Harison je opisala kako je 10. avgusta stanovnike popularne Jaroslavske ulice u Kijevu probudila tutnjava. Ko je istrčao na prozor očekujući da vidi posledice novog ruskog napada, grdno se iznenadio. Umesto ruskog eksploziva, dvesta godina staru vilu srušili su ukrajinski bageri. A usred te bizarne scene jedan je demonstrant nosio plakat sa porukom „Šta nisu uništile ruske rakete, uništavaju naši zvaničnici i graditelji“. Ukrajinski investitori, ukratko, koriste ratnu pometnju da se najzad reše istorijskih zgrada, koje ih odavno ometaju u poslu. Novinarka Gardijana je razgovarala i sa veteranom borbi za istorijsku arhitekturu Kijeva Olegom Simorozom, koji je sada i ratni veteran, bez obe noge. „Na frontu nema mnogo investitora, ali mnogo aktivista je ubijeno, ranjeno ili traumirano. Investitori sada imaju prednost“, zaključio je Simoroz. Ima u tekstu gospođe Harison još priča o oštećenim starim zgradama koje su gradske vlasti preko noći proglasile nepopravljivim, ali njena odlična priča ovde nam služi samo kao ilustracija. Ako se za naše ratove u konačnici ispostavlja da su poslužili jedino zgrtanju bogatstva, jer je to i svrha našeg mira, onda imamo jednu jadnu olakšavajuću okolnost - neprofitabilnost može da skrati pucnjavu. A sudeći po seriji tekstova koje su američki mediji objavljivali prethodnih meseci, avet neprofitabilnosti je možda stigla na kućni prag SAD. Misao da je vreme da se Ukrajina pogura ka nekakvom miru sa Rusijom još je generalno svetogrdna na Zapadu, ali ti su blasfemični glasovi u poslednje vreme dobili značajan prostor u NJujork tajmsu, u NJujorkeru, u uticajnom Forin polisiju. Možda je najviše prašine podigao čovek po imenu Samjuel Čarap. To što je Čarap služio kao politički savetnik u Stejt dipartmentu za Obaminog vakta manje je važno od toga što je danas „viši politički naučnik“ u korporaciji RAND. Taj je američki „trust mozgova“ i istraživački institut, upleten i u vojne i u civilne poslove, nezaobilazno ime u jenkijevskim pucnjavama još od početka Hladnog rata. Ukratko, ako neko iz korporacije RAND javno kaže da je vreme da se revolver vrati u futrolu, to treba shvatiti ozbiljno. „Ruska invazija na Ukrajinu februara 2022. bila je prosvetljujući trenutak za SAD i njene saveznike. Pred njima je bio hitan zadatak - da pomognu Ukrajini da se suprotstavi ruskoj agresiji i da kazne Moskvu za prestupe. Odgovor Zapada jeste bio jasan, ali cilj, završnica ovog rata - to je bilo nebulozno“, oštro je otvorio Čarap autorski tekst za Forin polisi. Samjuel Čarap je dobar deo članka posvetio tome da čitaoca podseti kako je neke lekcije istorije pogrešno upamtio. Iskustva najbombastičnijih ratova koje smo vodili - i metaforično i doslovno - navode nas na pomisao da se ratovi završavaju zemljotresno. Prvi svetski rat završio se padom četiri imperije, Drugi - nestankom Nemačke kao organizovane ljudske zajednice (na stranu to što smo je odmah obnovili). Na slično su nas navikli savremeni neravnopravni ratovi, poput američke invazije na Irak. Ratovi se, međutim, često ili najčešće završavaju ćorcima, kompromisima, tebi ovo, meni ovo, i svako nastavlja predratni život. A rusko-ukrajinski rat se pogotovo, tvrdi Čarap, ne može završiti velikim praskom. „Ukrajina je uz desetine milijardi dolara pomoći, iscrpno uvežbavanje i obaveštajnu podršku Zapada izgradila impresivne vojne snage. NJena vojska će biti pretnja bilo kojoj oblasti pod ruskom okupacijom. Štaviše, Kijev će ostati sposoban da udari i na samu Rusiju, što redovno dokazuje u poslednjih godinu dana. I ruska vojska će, naravno, biti pretnja ukrajinskoj bezbednosti. Pretrpela je značajne gubitke u ljudstvu i opremi, i biće joj potrebne godine da se oporavi, ali još je veoma snažna. I kao što pokazuje svakodnevno, čak i u sadašnjem jadnom stanju može da izazove znatnu smrt i razaranje i među ukrajinskom vojskom i među ukrajinskim civilima. I dalje će biti sposobna da udari na ukrajinske gradove i iz vazduha i sa zemlje i sa mora. Drugim rečima, gde god linija fronta bila, Rusija i Ukrajina će biti sposobne da jedna drugoj budu trajna pretnja. Ali iskustvo isto tako ukazuje na to da nijedna strana nema i neće imati kapaciteta za odlučujuću pobedu, osim ako Rusija ne pribegne oružju masovnog uništenja (koje takođe ne bi nužno značilo pobedu)“, analizira Čarap. Kao što bi se očekivalo od uposlenika RAND korporacije, Čarap detaljno predstavlja situaciju na frontu, objašnjava prepreke sa kojima će se sudariti ukrajinska ofanziva, u koju Zapad polaže velike nade, ali da ne bismo glumili kafanske generale, njegovu ćemo poruku urečiti jednostavnije - ko god sanja da je na bojnom polju ostvarivo da Ukrajina ili Rusija nestanu, ili čak i to da neka od njih dve pretrpi radikalnu teritorijalnu ili političku promenu, zaista samo sanja. Ili njegovim rečima: „Rat će se završiti bez rešenja teritorijalnog spora. Rusija ili Ukrajina ili obe - što je najverovatnije - moraće da se pomire sa linijama razgraničenja koje su defakto povučene na terenu, i koje nijedna strana neće priznati kao međunarodnu granicu.“ Čarap se poziva na zanimljivo istraživanje iz 2021, u kome je Univerzitet u Upsali zaključio da se polovina međunarodnih ratova završi za manje od godinu dana. Ako traju duže, međutim, traju zaista dugo - preko decenije u proseku. A to bi, smatra istraživač RAND-a, bila katastrofa za sve umešane. „Ukrajina bi bila gotovo sasvim zavisna od ekonomske i vojne pomoći Zapada, što bi naposletku izazvalo budžetske nevolje zapadnim zemljama, kao i problem sa spremom sopstvenih vojski. Globalne ekonomske posledice rata, uključujući tu i cene žitarica i energenata, opstale bi. SAD ne bi mogle da se usmere ka drugim prioritetima, a ruska zavisnost od Kine bi se produbila. Dug rat bi dodatno oslabio Rusiju, ali taj dobitak ne nadmašuje pomenute troškove.“ Zato - stiže do srži Čarap - SAD treba da razmisle o budućoj strategiji. „SAD i saveznici bi mogli da pokušaju da rat usmere ka dogovorenom miru u narednim mesecima. Ili u narednim godinama. Ako budu čekali, osnovni elementi sukoba biće isti, ali će se troškovi rata - ljudski, finansijski i svaki drugi - umnožiti. Za efikasnu strategiju je zato neophodno da SAD i saveznici pomere fokus i počnu da rade na završnici partije.“ LJudski troškovi - pogotovo tuđi - ne moraju da budu značajan faktor međunarodne politike. Ali kada se pomenu finansijski, stvar je ozbiljna, i iz analize Samjuela Čarapa izbija i više od daška urgentnosti. Analitičar podseća na to da je za primirje u Koreji pedesetih bilo potrebno 575 sastanaka tokom dve godine. Koreju, pritom, ne pominje slučajno. Svestan da je animozitet Rusije i Ukrajine takav da je pravi mir utopija, nade polaže u trajni prekid vatre - poput korejskog. Tamo trajnog sporazuma ne može da bude, ali generalno se ne puca od 1953, i to je već nešto. Čarap pominje demilitarizovane zone, mirovne snage, zajedničke komisije, garancije trećih, pogotovo garancije Amerike Ukrajini - ali ovo poslednje, čini se, bez članstva Ukrajine u NATO. Tako je Samjuel Čarap hulio u slavnom Forin polisiju, a raspredalo se, rekosmo, i u NJujork tajmsu i u NJujorkeru, pa i na portalu britanskog Skaj njuza. Čak je i Si-En-En u avgustu anketirao građane o tome da li Kongres treba da odobri dodatnu pomoć Kijevu. I od 55 odsto ispitanika čuo da ne treba. Još jedna svetogrdna misao - zapadne medije ne treba smatrati politički slobodnijima od onih na koje smo navikli. Ovakav niz crnih slutnji lako je mogao biti poguran „sa nekog visokog mesta“, kao najava promene strategije, koju Čarap tako žarko želi. Zato je i predsednik Ukrajine Volodimir Zelenski u nedavnom intervjuu za londonski Ekonomist rekao da među nekim saveznicima vidi promenu stava, to da „kažu da će uvek biti uz nas, a uz nas već nisu“. Ne treba zaboraviti, najzad, ni to da Evropa i Amerika nisu ekvivalent sveta, i da taj svet na rusko-ukrajinski sukob može da gleda i drugačije. Videlo se to i na upravo završenom samitu G20 u NJu Delhiju, gde je saglasnost oko deklaracije postignuta tek kada je iz nje izbačena oštra osuda Rusije. „Pozivamo sve države da zastupaju principe međunarodnog prava, uključujući teritorijalni integritet i suverenitet, međunarodno humanitarno pravo i multilateralni sistem koji garantuje mir i stabilnost. Pozdravljamo sve relevantne i konstruktivne inicijative koje podržavaju ozbiljan, pravedan i trajan mir u Ukrajini“, poručile su države članice. Dalje od tih neobaveznih visokoparnosti nisu mogle. Ne samo zato što Kina ili Indija imaju drugačije interese od Amerike i zapadne Evrope na ukrajinskim bojištima, već pre svega zato što posao globalno ne može da čeka, baš kao u Jaroslavskoj ulici u Kijevu. Marko Lovrić