Od ružičaste budućnosti do surove realnosti

Uprkos silnim obećanjima vlasti, poljoprivrednim proizvođačima u Srbiji je izgleda dogorelo do nokata. Toliko da je nedavno u selu Viševac kod Rače, u blizini Kragujevca, održana sednica inicijativnog odbora za osnivanje Pokreta poljoprivrednika Srbije, koji bi uskoro mogao da preraste i u političku stranku. Na tom sastanku poručili su da je domaća poljoprivreda devastirana i optužili Vladu Srbije da nije ispunila brojna obećanja. U maju ove godine, nakon višednevnih protesta, nezadovoljni ratari i stočari potpisali su, naime, sporazum sa Vladom, tačnije sa ministarkom poljoprivrede Jelenom Tanasković, nakon čega su se povukli sa ulica. Vlast im je zauzvrat obećala da će povećati subvencije za biljnu proizvodnju sa 9.000 na 18.000 dinara po hektaru, premije za mleko sa 15 na 19 dinara po litru, a za mlečne krave sa 30.000 na 40.000 dinara po grlu. Uz to, dogovoreno je da se ove godine prepolove, a naredne potpuno ukinu naknade za odvodnjavanje, da će se kontrolisati uvoz mleka i mlečnih proizvoda, uvesti „plavi dizel“ od 1. januara 2024. i da će odmah početi dijalog o novoj agrarnoj i politici subvencija. Ispunjavanje nekih od ovih uslova verovatno je čekalo da se najpre usvoji rebalans budžeta Srbije za 2023, u kome su predviđena dodatna sredstva za te namene. U međuvremenu, u Aradcu kod Zrenjanina, ponovo su se okupili predstavnici udruženja koja su u maju protestovala, zahtevajući da Vlada ispuni sve što im je obećala, a uz to su od nadležnih zatražili i da odgovore gde su nestale subvencije od 54 milijarde dinara ili oko 460 miliona evra, koje su bile namenjene za stočarstvo (28 milijardi dinara) i ruralni razvoj (26 milijardi dinara) od 2016. do 2020. Deo tog novca nije stigao do stočara i stanovnika sela, a nepravilnosti u upotrebi tih podsticaja utvrdila je i Državna revizorska institucija još krajem 2019. i 2020, analizirajući efektivnost podsticaja za stočarstvo i ruralni razvoj. Da je taj novac došao do onih kojima je bio namenjen, verovatno pravdu ne bi ni tražili na ulici, već bi bili u svojim stajama, oborima za tov, na njivama… Ali i oni su, po svemu sudeći, shvatili da se sa zemlje (njive) njihov glas mnogo slabije čuje nego sa asfalta (ulice). Godinama se niko u vrhu vlasti nije preterano uzbuđivao što je proizvodnja u agraru u poslednje tri i to decenije, do pandemije virusa kovid-19, u proseku rasla po stopi od samo 0,45 odsto godišnje. Da nevolja bude veća, u 2021, kada je BDP Srbije povećan 7,5 odsto, fizički obim poljoprivredne proizvodnje bio je za pet odsto manji nego u godini pandemije, dok je lane smanjen za dodatnih osam procenata. Iako je prema najnovijim podacima Republičkog zavoda za statistiku, u prvom i drugom ovogodišnjem kvartalu sektor poljoprivrede, šumarstva i ribarstva ostvario značajan realni rast bruto dodate vrednosti od 10,5 i 9,3 odsto, to nije dovoljno da se nadoknadi pad u prethodne dve godine. Na stranu što je prošle godine dodata vrednost ukupne proizvodnje srpskog agrara realno bila za oko sedam odsto manja nego 2014. godine, koju su obeležile katastrofalne poplave. A te 2014. Vlada je obećavala med i mleko. U leto te godine, Vlada na čijem je čelu bio Aleksandar Vučić, usvojila je Strategiju poljoprivrede i ruralnog razvoja Srbije za period od 2014. do 2024, iz koje proizlazi da će se srpski agrar u narednom periodu razvijati tempom od 6,1 do čak 9,1 odsto godišnje. A ispostavilo se da nikakvog rasta od 2014. do prošle godine zapravo nije ni bilo. Naprotiv, lane je vrednost poljoprivredne proizvodnje realno bila za oko sedam odsto manja nego u godini u kojoj je Strategija usvojena, jer je u pet od devet prethodnih godina poljoprivredna proizvodnja padala. Ako je za utehu, taj dokument, za čije je pisanje na više od 140 strana bilo angažovano 240 eksperata i koji je sa 8,2 miliona evra finansiralo više evropskih institucija, Vlada nikada nije ni uputila parlamentu na usvajanje. Možda i zato što niko ozbiljno nije ni mislio da tu strategiju sa reči pretoči u dela. I što se vlast farmera i ratara seti samo kada ih muka natera na blokadu puteva ili u finišu predizborne kampanje, jer u Srbiji ima više od pola miliona registrovanih gazdinstava, a svaki glas je važan za pobedu na izborima. Toga su, izgleda, postali svesni i poljoprivredni proizvođači, koji su na nedavnom skupu ocenili da bi agrar, uz adekvatnu podršku države, mogao da stvara nekoliko puta veću dodatu vrednost od pet milijardi evra, koliko stvara godinama unazad. „U prethodnih 30 godina svaka stranka obećavala nam je kule i gradove, a po preuzimanju vlasti nas je zaboravila i ostavila“, kaže poljoprivrednik Stevo Mišić iz Ravnog Sela u opštini Vrbas, jedan od inicijatora Pokreta poljoprivrednika Srbije, sa željom da se „život na selu učini boljim, da se ne dođe u situaciju da vlast rasparčava zemlju, uvozi mleko, a da mladi napuštaju sela“. Da bi se bilo šta promenilo, najpre se mora promeniti vlast, a onda i sistem, smatra njegov kolega Aleksandar Babić iz Desimirovca, dok Ivan Naumović iz Srema upozorava da će još veći problemi nastupiti „ako ostanemo bez sela kao baze“. Osim velikog broja zaparloženih njiva, zbog čega se u Srbiji, prema podacima RZS, obrađuje manje od tri i po miliona hektara, veći problem je što se vrednost proizvodnje po hektaru procenjuje na samo oko 1.200 evra, dok se ona u razvijenim zemljama kreće u rasponu od 25.000 do 37.000 evra po hektaru. Holandija, na primer, iako raspolaže sa samo 1,8 miliona hektara obradivih površina, upola manje nego što se obrađuje u Srbiji, svake godine izveze poljoprivredne proizvode vredne više od 95 milijardi evra. Ta zemlja, dakle, izveze 19 puta više prehrambenih proizvoda nego što se u Srbiji ukupno proizvede. Pri tome je u poslednjoj deceniji ugašeno oko 62.000 domaćih farmi, pa je Srbija od izvoznika postala uvoznik mesa - prošle godine uvezeno je 300.000 svinja za klanje i 300.000 prasića, jer je u oborima domaćih farmera krajem 2022. bilo jedva 2,6 miliona svinja. Zaključno sa julom ove godine uvezeno je 18.000 tona svinjskog mesa i blizu 180.000 prasića, a do kraja godine je odobren uvoz pola miliona prasića, što je i razumljivo ako se ima u vidu da je u odnosu na desetogodišnji prosek od 2012. do 2021, ukupan broj svinja smanjen 11,9 odsto, goveda 11, živine 10,7 i koza 6,3 odsto. Otuda nema mesta čuđenju što je iz klanica u junu ove u poređenju sa istim mesecom prošle godine kupcima isporučeno znatno manje goveđeg (10,3 odsto), svinjskog (12,8) i jagnjećeg (28,6 odsto) mesa. I što je meso u poslednje tri godine, prema zvaničnim podacima, poskupelo 54 odsto. Situacija teško da će u dogledno vreme moći da se poboljša, jer je sada u oborima manje od 100.000 krmača prasilja, a pre 10 godina ih je bilo 11 puta više. Pored mesa, u 2022. iz EU je u Srbiju uvezeno 84.000 tona mleka, više od 10.000 tona mleka u prahu i oko 12.000 tona raznih vrsta sireva. To je samo jedna od posledica dugogodišnjeg smanjenja i uništavanja stočnog fonda. U prvih 10 godina vladavine SNS-a, od kraja 2011. do kraja 2021, prema podacima zvanične statistike, učešće stočarstva u ukupnom BDP-u stvorenom u poljoprivredi smanjeno je sa 29,3 na 22,5 odsto, sa tendencijom da padne i ispod 23 procenata, dok je učešće biljne proizvodnje, u kojoj se stvara manja dodatna vrednost, povećano sa 68,3 na 75,1 odsto. Pri tome poslednjih godina poljoprivreda stvara između šest i 6,3 odsto srpskog BDP-a, što je jedno od obeležja nedovoljno razvijenih zemalja. Najgore u svemu je što trenutnim stanjem u agraru nisu zadovoljni ni poljoprivredni proizvođači, a ni potrošači. I jedni i drugi plaćaju ceh loše agrarne politike. Branislav Gulan