Uvrnutost kao adut

Za uvod, jedno pitanje načelne prirode, bez zalaženja u detalje. Da li biste na izborima glasali za kandidata čija upravo objavljena biografija nosi naslov Ludak, po nadimku koji ga prati još iz školskih dana? Vi možda ne biste, ali mnogi Argentinci bi, i zapravo već jesu - pa, s obzirom na to da dotad nije preostalo mnogo vremena, nema razloga da se sumnja da li će sledećeg meseca to uraditi još jednom, onda kad se to stvarno bude računalo. Tako stvari stoje nakon što je na prošlomesečnim otvorenim preliminarnim izborima - na kojima se odlučivalo o tome ko će biti predsednički i poslanički kandidati svakog pojedinačnog političkog bloka na predsedničkim i parlamentarnim izborima zakazanim za 22. oktobar - šokantnu pobedu u konkurenciji predsedničkih kandidata odneo Havijer Milei iz grupacije Sloboda napreduje (LLA), ostavivši daleko za sobom sve ostale. Uz izlaznost od približno 70 odsto, Milei je u avgustu osvojio čak 7,1 milion (ili 30 odsto) glasova, u poređenju s nešto preko pet miliona za kandidata vladajućeg peronističkog bloka Serhija Masu i malo preko četiri miliona za Patrisiju Bulrič iz desne koalicije Zajedno za promene. Ovde, doduše, treba naglasiti da su Masa i Bulrič u okviru svojih blokova imali protivkandidate koji su takođe osvojili po sedmocifreni broj glasova, dok ga Milei nije imao, pa u okviru LLA rasipanja glasova nije bilo. Prostora da se situacija promeni, dakle, ima, pogotovo ako predsednički izbori odu u drugi krug. Ali ogroman broj glasova koji je Milei prikupio na preliminarnom glasanju u ovom času ga čini favoritom za pobedu. A to je, na mnogo načina, ništa manje nego frapantno, čak i za argentinske standarde. Svaka priča o argentinskoj svakodnevici, naravno, neizbežno kreće od činjenice da je u pitanju zemlja koja je konstantno u velikim socio-ekonomskim problemima i za čije nevolje reč „kriza“ odavno nije adekvatna - jer krize dođu i prođu, a ovo kroz šta ona decenijama tetura kao da nema kraja. Godišnja inflacija je premašila 115 odsto i ljudi su očekivano besni; dosta im je tradicionalnih, uglavnom nekompetentnih političara i njihovih neispunjenih obećanja, i prirodno je da žele promenu. Ali ovakvu promenu? Nagledao se svet poslednjih godina svakojakih desničarskih opskuranata na čelu država, od Donalda Trampa do Žaira Bolsonara - dvojice notornih bivših predsednika za koje Milei, najblaže rečeno, pokazuje veliko razumevanje - ali ovaj ekonomista radikalnih stavova koji se politikom bavi tek od 2021, kada je postao poslanik donjeg doma Kongresa, ipak je slučaj sui generis. Vatreni zagovornik anarho-kapitalizma kao najekstremnije struje ekonomskog liberalizma - one koja u državi vidi vrhovno zlo i koja bi društvo u potpunosti prepustila milosti tržišnih sila i samoregulacije (tipičan citat: „Država je kriminalna organizacija koja prihode ostvaruje iznudom zvanom porezi“) - Milei se Argentincima preporučuje čvrstom namerom da ukine centralnu banku („glavni uzrok inflacije“) a nacionalnu valutu zameni dolarom, poreze svede na minimum, privatizuje sve velike privredne sisteme u državnom vlasništvu i u roku od godinu dana deficit svede na nulu. Namera mu je takođe - budući da ukidanje socijalne funkcije države vidi kao preduslov za „slobodu sistema“ - da vladu svede na samo osam resora tako što će, uz ostale, ukinuti ministarstva zdravlja, obrazovanja i rada i sve ih objediniti pod orvelovski zvučećim ministarstvom ljudskog kapitala; da legalizuje prodaju oružja i ljudskih organa, te prostituciju - jer je, smatra, individualno pravo svake osobe da odlučuje o tome šta će raditi sa svojim telom - ali i da zabrani tek 2020. legalizovani abortus, jer „majka ima prava nad svojim telom, ali ne i nad telom deteta“. Sliku o njegovim suštinski amoralnim nazorima - pri čemu on sam stalno insistira upravo na navodnim moralnim aspektima svojih ekonomskih i političkih uverenja - upotpunjuje i to što je njegova kandidatkinja za potpredsedničko mesto Viktorija Viljaruel: ova bivša advokatica pripadnika argentinske vojne hunte optuženih za zločine protiv čovečnosti počinjene tokom diktature (1976-1983) i u sudnici i van nje dovodila je u pitanje opravdanost procesuiranja počinilaca tih užasa. Sam Milei, pak, sramotno relativizuje zločine te mračne ere, insistirajući da ih je bilo na obe strane tadašnje političke podele (odnosno da ih je činila i proganjana levica), te cinično tvrdeći kako se u slučaju državnog terora suštinski radilo tek o nepotrebnom izlaženju iz propisanih okvira legitimne primene sile. I naravno, upravo će Viljaruel u slučaju Mileijeve pobede u njegovoj administraciji biti zadužena za pitanja odbrane i bezbednosti. Za slučaj da nekome ni sve ovo nije dovoljno, najkraći put za razumevanje Mileijevih ideoloških svetonazora verovatno ipak vodi preko uvida u jednu od njegovih opsesija: mržnju prema sunarodniku, papi Franji. Alergičan na njegovo zalaganje za socijalnu pravdu i empatiju za obespravljene, poglavara Katoličke crkve u brojnim izlivima srdžbe opisivao je kao „jebenog komunistu“, „izaslanika zla na Zemlji“ i drugim, još gorim rečima. Ti nekontrolisani javni izlivi besa po kojima je, uz ostalo, postao poznat - nije onaj nadimak pomenut na početku tek tako stekao - dovode nas i do onog drugog, ličnijeg aspekta Mileijevog ekscentričnog karaktera. Za razliku od većine desničarskih „spasitelja“, njegovo formalno obrazovanje je neupitno - po struci je ekonomista i teoretski je potkovan - ali gotovo sve drugo u vezi s njim je nekako izmešteno iz okvira uobičajenog. Možda deo objašnjenja za njegovu bizarnu prirodu, kako primećuju neki posmatrači, zaista leži u mladalačkim traumama. U školi navodno s njim niko nije hteo da se druži, a sam tvrdi da su ga roditelji fizički i verbalno maltretirali, zbog čega je nekom prilikom izjavio da su „za njega mrtvi“ - dok je na drugoj strani izuzetno blizak s mlađom sestrom, Karinom. NJu smatra najvažnijom osobom u svom životu i najavljuje da će, ako pobedi, postati argentinska prva dama, budući da nije oženjen. Pre otprilike pet godina Milei je otkrio afinitet za medijske nastupe i postao TV lice i radio voditelj, efikasno koristeći te uloge za napade na političare i sistem, te privlačeći na svoju stranu posebno mlade. A onda su vremenom Argentinci o njemu saznali još štošta iz privatne sfere, bez čega su baš i mogli, ali što mnogima od njih očito danas ne predstavlja nikakvu prepreku da za njega glasaju. Na primer, da je navodno svojevremeno držao obuku iz tantričkog seksa. Da preferira ménage à trois. Da u specijalno adaptiranoj kući živi s četiri mastifa, potomcima petog i najomiljenijeg koji je uginuo, ali s kojim se - kruže priče, a sam Milei ih ne demantuje kad ga za to pitaju - i dalje redovno „konsultuje“ na spiritističkim seansama. Da svoju grivu od kose nikad ne češlja, i da joj pristup ima samo potpredsednica njegove stranke, koja je sad uz ostale dužnosti zadužena i za njegov stajling, koji upoređuju s onim filmskog i strip junaka Vulverina - zbog čega je stekao i novi nadimak, Perika. „Ne baš laskavo, ali možda ipak pomak u odnosu na Ludak“, primećuje Tom Lionard u britanskom Dejli mejlu. Britanskom Ekonomistu, pak, nije do šale, posebno nakon što je njegov novinar proveo tri sata u razgovoru s Mileijem. Uz opširan transkript intervjua u kome su zaobiđeni neki od najbizarnijih aspekata njegove privatne ličnosti i javne persone, ovaj nedeljnik objavljuje i tekst u čijem naslovu se nedvosmisleno konstatuje da bi - imajući na umu zapaljivu kombinaciju nesprovodivih ekonomskih zamisli, blagonaklonog odnosa prema autoritarnom tipu vladavine i naprasitog karaktera - njegov dolazak na vlast predstavljao „opasnost po demokratiju u Argentini“. Šta biva kad se na čelu nestabilne zemlje nađe nestabilni vladar? To pitanje postavlja Huan Gonsales, autor pomenute biografije, zabrinut da bi Argentina pod predsednikom s takvom agendom kakva je Mileijeva mogla još dublje ekonomski da potone, što bi onda gotovo izvesno vodilo već toliko puta viđenom scenariju: socijalnim nemirima i nasilju. U zemlji koju od poslednje diktature dele tek četiri decenije, o potencijalnim odgovorima na Gonsalesovo pitanje mučno je i razmišljati. Vladan Marjanović