Društvo koje stvara diktature

Čarli Bruker, britanski esejista, autor humorističkih televizijskih formi, te svakovrsni medijski radnik, osmislio je i započeo serijal Crno ogledalo oko 2010. godine, kada je postalo jasno da su dotadašnji strahovi od određenih elemenata tehnološkog napretka postali java. Politički uticaj društvenih mreža (Bregzit, američka predsednička kampanja 2016...) i dalje je bio deo bliske, zlokobne budućnosti, dok je transformacija ljudskih bića u njihove digitalne avatare već postala deo sadašnjosti. Krajnje suptilno, prva epizoda prve sezone bavila se situacijom u kojoj britanski premijer biva ucenjen da u „živom“ prenosu seksualno opšti sa svinjom. Teroristi su oteli članicu kraljevske porodice i poslali bizarni ultimatum, a donedavno bi se dalo očekivati da će jednocifreni broj lica odgovornih za nacionalnu bezbednost dodatno zgrčiti ostrvske „gornje usne“ i situaciju pokušati da reši tradicionalnim metodama. Sada smo, pak, barem kada se radi o „slobodnoj“ hemisferi, u primenjeno kakistokratskoj fazi evolucije u kojoj ne vladaju najgori, već marketinški upotrebljiva bića na pozicijama moći svoje najgore odluke donose na osnovu srednjeg preseka mišljenja svih građana. Dakle, na najdemokratskiji mogući način, pri čemu se ostvaruje antički usud o „trojici čobana koji preglasavaju Sokrata i Platona“. Takođe krajnje suptilno, epizoda kojom je započet fenomen Crnog ogledala imala je naslov Državna himna. Bruker i njegov skup nepotpisanih scenarista u prve dve, britanske sezone bavili su se ekstremnim rijaliti programima, od poligonskih borbi do „ima talenat“ užasa, dotakli se globalnog fenomena „belih preletačevića“, tj. učesnika političke utakmice koji tvrde da nisu političari, da bi se ponajviše zadržali na naučnofantastičnoj ideji AI čipa u kojem je zapisana celokupna ličnost, i to u stanju sposobnom za misli i osećanja nakon što telo prestane da postoji. Tema veštačke inteligencije, ili tačnije njene primene, opsedala je Brukera na preventivan način, mnogo pre nego što će „svako i njegov ujak“ imati utemeljen stav o „četbotovima“. No, Crno ogledalo, produkciono preseljeno na Netfliks, u trećoj i četvrtoj sezoni istražuje ceo spektar mogućnosti, prikazujući u epizodi Metalhead najužasnijeg AI ubicu od androida T-1000 iz filma Terminator 2: Sudnji dan, ili nagrađujući dve u materijalnom postojanju sputane junakinje digitalnom večnošću sačinjenom od lezbijskog hedonizma (San Hunipero). Prvi primer je nesumnjivi pakao budućnosti, dok nam drugi ostavlja da sami zaključimo koje je duhovno ishodište u pitanju. Ili, još jedna dihotomija iz četvrte, možda i najbolje sezone: interaktivne kompjuterske igre koje na površinu iznose sadističke strane podatnih, strašljivih osoba (U.S.S. Callister) u kontrastu s aplikacijom za pronalaženje odgovarajućeg emotivnog partnera koja stvara savršeni spoj devojke i momka s pobunom kao dominantnom karakternom osobinom (epizoda Hang the DJ kao jedan od najljubavnijih trenutaka televizijske istorije). Očigledno, tehnološki napredak istražen je iz svih uglova, sa upozorenjem koje je ostalo osnovni, često propovedni model. Nije stoga iznenađujuće da je definisani stvaralački krug zatvoren, da bi u prethodnoj, pa zatim i ovogodišnjoj sezoni, započela faza kako recikliranja tako i prevođenja Crnog ogledala ka generičkoj fantastično-hororičnoj „antologiji“. Rezultat je da su u novoj, šestoj sezoni od pet epizoda upravo dve najgore zasnovane na, na više pređašnjih načina, potrošenim temama. U DŽoan je grozna su spakovane desetine narativnih ideja i stilskih pravaca, uključujući postmodernu. Naslovna junakinja (Eni Marfi) jedna je od zatajnih radnica u informatičkim kompanijama Silicijumske doline. U vezi je s dosadnim, politički korektnim Indijcem („Čak je i hrana koju pravi bljutava“, kaže DŽoan svojoj psihoterapeutkinji) i ne može da arhivira bivšeg dečka sa kojim je bilo muke i svađanja, ali i konstantnog seksa i generalne ludosti. Tokom dana u kojem je upoznajemo, ona će se i videti sa dotičnim bezobraznikom, nakon što je na poslu obavila zadatak otpuštanja fine, mlade programerke sa ekološkim namerama. A onda, uveče, njen bezbedni dečko i ona na striming platformi Strimberi (previše nalik Netfliksu) biraju novu seriju sa Selmom Hajek. Svi zajedno gledamo već viđeni DŽoanin dan, sa istaknutim etički diskutabilnim pa samim tim i dramski zanimljivim delovima, s tim što zbunjenu Marfi zamenjuje drska Hajek, stvorena da bismo je osuđivali. Zaista, ova DŽoan prelazi okvire grozote, i originalna verzija posećuje advokaticu koja joj prezentuje još groznije činjenice: kliknuvši na dugme „accept“ prilikom preuzimanja striming aplikacije pristala je da preda ceo svoj život, a algoritam je upravo nju, iz samo njemu znanih razloga, izabrao za centar nove struje televizijske zabave. Uređaji koji - da bi nam sve bilo olakšano - špijuniraju pa po serverima i ostalim „klaudovima“ talože svaki naš sekund zatim su dali logističku podršku. Ima još... Selma Hajek je uradila sličnu stvar, predavši svoj lik striming servisu, te se u DŽoan je grozna nalazi njena „deepfake“ emanacija. Zvuči zabavno, zato što povremeno i jeste, ali je u isto vreme, na neki misteriozan način o kojem je bolje ne razmišljati, bezopasna igrarija zasnovana na više nego opasnim izgledima za budućnost. A onda započinju uglavnom dramski kvalitetnije epizode (izuzevši Iznad mora za koju važi sve rečeno o DŽoan je grozna, samo bez humora a sa dosadom) koje su naterale konzervativne ljubitelje Crnog ogledala da zavape: „Šta je ovo?!“ Loh Henri je, recimo, porodični horor sa sukobom škotske zabiti i lokalca koji je preseljenjem u urbani centar ciljano obrisao vezu sa zavičajem. Sve je uredno i stručno, od prve promene dramskog pravca koja čini zaplet do poslednje, ključne, koja tvori obrt. Međutim, jedini fenomenološki momenat koji može imati veze sa dosadašnjom značenjskom konstrukcijom Crnog ogledala jeste nit „true crime“ dokumentarnih proizvoda na koju je labavo okačena fabula. Slično je i u epizodi Mejzi Dej, moralitetu na temu paparaca, s tim što se u ovom slučaju radi o sinopsisu koji se verovatno šetao po kompjuterima holivudskih producenata i agenata, da bi bio ekranizovan u četrdesetominutnoj kvazi Crno ogledalo formi. Kako god, iskusna nemačka rediteljka (nekada davno bila je i direktorka fotografije serije Žica) dobila je dve trenutno popularne mlade glumice i dovela ih do poslednje scene koja nihilistički podvlači svu surovost medija XXI veka. Dolazimo do završne i najbolje epizode (bilo bi mudro da Bruker celo Crno ogledalo „podvuče žutim“ i pozabavi se nečim novim), naslova Demon 79. U granično tačerovskoj smo sivoj Engleskoj – Crno ogledalo do sada je odlazilo u prošlost samo u formi fiktivnog digitalnog sveta – gde Indijka Nida (Andžana Vasan; odlična, odmerena glumica), prodavačica cipela u robnoj kući, provodi tužnu, potuljeno segregovanu egzistenciju tokom koje živi, radi, jede, odlazi u toalet sa belim urođenicima, ali teško da će ikada biti prihvaćena kao jedna od njih. Epizoda zatim odlazi u čistu fantastiku, kada Nidu posećuje demon svedenih moći koji od nje traži da ubije tri osobe za tri dana, ili će njih dvoje, kao pioni u igri bogova, biti odgovorni za smak sveta. Zapravo, Nida bi mogla biti i potpuno luda, za šta postoje scenarističke naznake, i sud o neskladu sa dosadašnjom prirodom Crnog ogledala bi ostao isti. Na koncu, autor se vratio kući, geografski i vremenski, i maštovito pozabavio presekom društva kakvo stvara diktature, te planete kakva ne bi bilo šteta da prestane da postoji. Na taj način je „ne jecajem, već praskom“ verovatno poslao svoje životno delo u istoriju, zajedno sa individualističkim načinom na koji je nastalo te davne 2011. godine. Pavle Simjanović