Kako zaljuljati drvo neslobode

Uprkos vestima o manje-više besmislenim sukobima, sve je više nagoveštaja da bi se opozicione stranke za sledeće izbore mogle grupisati u dve-tri programski srodne kolone. I dalje je, međutim, nejasno kada će se i za šta tačno glasati. I čak je moguće da je, posle krvavih obračuna na Kosovu, donosiocu odluke o tajmingu i vrsti izbora, Aleksandru Vučiću, još teže da precizno izračuna kakav mu se raspored glasanja najviše isplati. U takvim okolnostima, nije ni lako sklopiti izborne saveze i započeti kampanju koju naprednjaci uveliko vode, uglavnom zahvaljujući državnim resursima i potpuno bez pardona – o čemu, između ostalog, govori i činjenica da je Vučić iskoristio čak i najnoviju, vrlo opasnu kosovsku krizu, za sopstvenu promociju i unižavanje opozicionih partija i političara. Nešto se, ipak, dešava i čak počinje da liči na kampanju jedne potencijalne kolone: nakon sklapanja „Dogovora za pobedu“, koji su potpisali predstavnici poslaničkih grupa stranaka organizatora protesta „Srbija protiv nasilja“, dobili smo i vizuelni prikaz ideje o zajedničkom izbornom nastupu. U subotu, na 21. protestu u Beogradu, predstavnici stranaka popeli su se na binu, a dvojica sa verovatno najzapaljivijim nastupom – Aleksandar Jovanović Ćuta i Srđan Milivojević - obratili su se građanima, kao prvi govornici iz redova „omraženih“ stranaka. Nije, naravno, sve bilo spektakularno i „pobedničko“ – publika nije bila naročito brojna, uprkos očekivanjima obnavljanja masovnosti u septembru, a bilo je upadljivo i odsustvo predstavnika Stranke slobode i pravde na bini ispred Skupštine. Ipak, čulo se nešto što liči na novi plan delovanja – zakazani su i protesti u Nišu i Novom Sadu, gradovima koji, pored Beograda, važe za najslabije karike u lancu naprednjačke moći i čije bi pucanje moglo ozbiljno ugroziti čitavu strukturu. Taj plan se uklapa i u jednu od verzija izvorne agende koja je u opticaju – onu prema kojoj bi prvo mogli biti održani parlamentarni i izbori u tri pomenuta grada, a potom, u redovnom terminu u junu, lokalni i pokrajinski. A mogao bi da funkcioniše i bez toga – kao način da se otpor širi Srbijom, prvo tamo gde se očekuje najbolji prijem, pa sve dalje. I potpisani dokument, ma koliko podsećao na brojne slične promovisane u dosadašnjim izbornim turnusima, na prvom koraku doživeo je uglavnom pozitivan prijem. „Dogovor za pobedu“ nije samo opozicioni „pakt protiv nenapadanja“, iako mu je ta stavka na prvom mestu, već podrazumeva i saradnju u kontroli izbornog procesa, zajedničku kampanju za izlazak birača na izbore i tačku u kojoj se govori o formiranju jedne zajedničke ili više ideološki srodnih lista, u zavisnosti od očekivanog najboljeg rezultata za pobedu na predstojećim izborima. Potpisnici su objasnili i da je dogovor otvoren i za druge parlamentarne i vanparlamentarne stranke, a dokument su potpisali šefica poslaničke grupe Pravac Evropa Marinika Tepić, šef poslanika DS-a Zoran Lutovac, šef poslaničke grupe Narodni pokret Srbije - Ekološki ustanak - Novo lice Srbije Miroslav Aleksić, šef poslaničke grupe Moramo-Zajedno Nebojša Zelenović i šef poslaničke grupe Zeleno-levi front Radomir Lazović. Direktno „na nož“ predlog je dočekala samo Narodna stranka Vuka Jeremića koja je donedavno bila među organizatorima protesta, ali nije učestvovala ni u prethodnoj zajedničkoj inicijativi, za održavanje parlamentarnih i beogradskih izbora do kraja godine, ili makar za njihovo raspisivanje, kako stoji u tekstu. Iz te stranke stiglo je „izričito protivljenje političkom lešinarenju nad opravdanim buntom naroda posle dva masovna ubistva“. Daleko mekši bili su odgovori drugih stranaka koje pokrivaju desni deo političkog polja: iz koalicije NADA (Novi DSS i POKS) pozdravili su sporazum kojim se, kako su ocenili, otvaraju vrata saradnji opozicionih stranaka u borbi za fer i demokratske uslove. Boško Obradović, lider Dveri je ocenio da je „pre svega potrebno ukrupnjavanje, a nakon toga i tehnička saradnja svih opozicionih stranaka u borbi za bolje izborne uslove i odbrani izbornih rezultata“. Milica Đurđević Stamenkovski iz Zavetnika je najpre kritikovala „manir probriselskih stranaka“ da druge ne pozivaju na razgovor, a potom ipak obećala da će njena stranka sarađivati sa prozapadnom opozicijom „kada je u pitanju tehnička saradnja koja se odnosi na zaštitu izbornih rezultata“. Spremnost za saradnju izrazio je i Zdravko Ponoš, predsednički kandidat na poslednjim izborima, koji je sada formirao stranku SRCE. Da među proevropskim strankama sazreva ideja o formiranju jedne izborne kolone šuška se već neko vreme, a otvoreno je to rekao Radomir Lazović, uz jasno izraženu nadu da će potpisnici sporazuma nastupati zajedno i dalje. On je, međutim, dodao i da će konkretni dogovori o koalicijama zavisiti od toga koji će izbori biti raspisani i u kom trenutku. Ko hoće, može to i da razume - neke stranke imaju infrastrukturu u većem delu Srbije, druge ne dobacuju svuda, ali su u nekim mestima vrlo vidljive i aktivne, sa jakim kandidatima, pa zato nije isto dogovarati se o savezu za parlamentarne ili samo za lokalne izbore. Valja se, pride, dogovoriti i o finansijama, organizaciji kampanje, a o izbornim listama da ne govorimo. Sve to, ipak, liči na pomak u odnosu na ranije periode, kada je, s jedne strane, postojao priličan pritisak javnosti da se formira jedinstvena lista, dok su, na drugoj strani, stranke nastavljale da se rukovode sopstvenim interesima i ambicijama. Sada i većina kreatora javnog mnjenja govori ne o jednoj, već o dve ili tri programski srodne kolone kao optimalnom načinu opozicionog organizovanja, a stranke su, izgleda, počele da shvataju da bi, ovoga puta, neuvažavanje takve želje birača moglo da ih dovede do kraja političke karijere. Tu je i iskustvo prethodnih izbora na kojima je značajan broj glasova praktično bačen na stranke koje su ostale ispod cenzusa. Prošli put taj problem je bio najizraženiji na desnoj strani spektra, gde je ispod cenzusa ostalo blizu pet odsto glasova, namenjenih radikalima, suverenistima i Ruskom manjinskom savezu, gde se sakrio levijatanac Pavle Bihali. Osim načelnih tvrdnji o potrebi za saradnjom i dogovoru Dveri i Zavetnika, ipak, iz tog pravca trenutno nema konkretnijih vesti o radu na formiranju jedne kolone i naročito o potencijalnom učešću Narodne stranke u njoj. Na građanskom polu, ispod cenzusa na prošlim izborima ostao je samo SDS Borisa Tadića (1,67 odsto glasova). Deluje da to nije mnogo, ali postoje procene da rezultat udruživanja ne bi bio samo u „skupljanju“ glasova koji su ostali ispod cenzusa, već da bi postojao i motivacioni uticaj na birače koji su skloni da u izbornom danu razočarano sede kod kuće. Još jedan od planiranih načina „ljuljanja drveta neslobode“, kako je svojevremeno govorio pisac Borislav Mihajlović Mihiz, jeste planirano (ponovno) pokretanje inicijative za smenu gradonačelnika Beograda Aleksandra Šapića. Prošli put, u novembru 2022, pokušaj nije uspeo, ali opozicionari sada veruju da je vreme da se naprednjaci isteraju na čistac i pokažu koliko su tačne priče o dubokom sukobu unutar stranke. I da pokažu kako vide učinak „odmetnutog gradonačelnika“– da li im je svojim načinom vođenja najvećeg srpskog grada naneo štetu ili ne. Naravno da na svaki potez opozicije naprednjaci imaju odgovor. Nije teško, recimo, zamisliti da za sve gradove u kojima loše stoje, već sada spremaju „grupe građana“ koje će odigrati opozicionu ulogu, pokupiti glasove i na kraju ih preneti na SNS saldo. A jasno je i da je uzaludna svaka nada da bi mediji bliski vlasti mogli pokušati da se zaista bave svojim poslom na korektan način – što se, između ostalog, videlo i u izveštavanju o najnovijoj kosovskoj drami. Naprotiv, čini se da će sprečavanje svakog oblika informisanja građana o bilo čemu što nije u interesu vlasti, biti sasečeno u korenu – o čemu govore akcije raspoređivanja naprednjačkih aktivista oko opozicionih štandova, kako bi se onemogućila čak i direktna komunikacija sa građanima. Neko bi mogao pomisliti da sve to ukazuje na veliku nesigurnost vlasti. Dok se to ne dokaže, ipak, može se govoriti samo o brutalnosti, na koju opozicija mora biti spremna. Vera Didanović