Što je režim slabiji, biće sve represivniji

Pre četiri meseca, govoreći na tada izuzetno masovnom protestu Srbija protiv nasilja, profesor Pravnog fakulteta u Beogradu Miodrag Jovanović poručio je opoziciji: „Nemojte ovo zeznuti. Nemojte ovu nepatvorenu energiju pobunjenih građana lako proćerdati.“. Tom prilikom je podsetio na reči u Proglasu koji je potpisalo više od 2.000 članova akademske zajednice koji su dali podršku zahtevima protesta, da je vlast na „vapaj građana“ odgovorila „uvredama, neistinama i sinhronizovanom hajkom“. Bilo je to više nego dovoljno da ga Vučić nazove „besprizornim likom“ i da mu lično pokaže koliko gadne mogu da budu njegove uvrede, neistine i sinhronizovana hajka rečima koje nećemo citirati – možda dolikuju predsedniku Srbije i njegovom pratećem orkestru, ali su daleko ispod nivoa NIN-a. I ispod nivoa našeg sagovornika. Uvrede su ostale iste, energija je nestala. Šta se dogodilo? To je prirodan sled događaja sa protestima koji se prolongiraju. Osećajući da to može da bude ishod, jer smo ga ranije već imali, izgovorio sam tu rečenicu jer sam želeo da ih podstaknem da još tada nešto proaktivno urade. Nije dovoljno održavati proteste na faulovima i greškama vlasti, to je jedno vreme bilo moguće, protest se hranio time, ali vreme je išlo, došli su odmori i sve je splasnulo. Građani Srbije nemaju tu vrstu spremnosti da dugo istrajavaju, kao što su recimo Izraelci više od dvadeset nedelja izlazili na proteste zbog ugroženosti vladavine prava. Ovde su povodi bili daleko konkretniji, opipljiviji i lakše prevodivi u neke lične razloge nezadovoljstva, ali je masovnost ipak iščilela, što ne znači da nema značajnih koristi od ovih protesta. Na primer, koji? Prvi je taj što je Aleksandar Vučić sprečen u naumu da SNS, koji i nije stranka, zameni Narodnim pokretom za državu. Taj naziv svakoga koji bar nešto zna iz istorije političkih ideja, može samo da podseća na neku fašističku ili nacističku ideju jer šalje poruku da oni koji nisu u pokretu nisu narod i nisu za državu i da su samim tim neprijatelji i naroda i države. I ranije smo imali prilike da čujemo totalitarne poruke, ali je ova imala jaču simboličku težinu i očito je u nekom kritičnom momentu trebalo da počisti svako drugačije mišljenje. To je zaustavljeno i sprečeno. Možda će ta inicijativa i dobiti neku realizaciju ali nešto ne vidim da to iko više pominje. Ali i ako se krene u to, mislim da će oni koji su već viđeni da budu u tom pokretu debelo početi da vagaju da li je to pametno i smisleno. Tu pre svega mislim na SPS. Druga dobrobit protesta je to što su se proširili na različite gradove u Srbiji. Ne kažem da su tamo bili masovni, najčešće nisu, ali su pomogli u trećoj i najvažnijoj dobrobiti – da se razbije strah. Meni je najtipičniji primer za to slučaj iz Bačke Palanke kada je radnik javnog komunalnog preduzeća Željko Pejčić dobio otkaz zbog učešća na protestu i kada je posle pritiska javnosti pozvan da se vrati, što je on odbio. On je na junački način podigao glas, odbio da neko bagateliše njegovim izborom da učestvuje ili ne učestvuje na nekom javnom događaju i da ga neko ucenjuje poslom. Taj događaj je ilustracija nečega za šta sam siguran da se dogodilo i u drugim sredinama – uzdrman je osnov vladavine SNS koji čini jedna vrsta straha, autocenzure i bojazni da se javno progovori i manifestuje vlastito političko mišljenje. Kažate da SNS nije politička partija... Nije, iz mnogo razloga. Za početak, na izborima ne učestvuje pod svojim imenom nego kao lista Aleksandra Vučića. Sva je prilika da će to biti slučaj i na narednim izborima. Pod dva, zato što nema nikakvu strukturu savremene političke partije iako se hvali svojom masovnošću kakvu nije imao ni SKJ. U takvoj megalomanskoj organizaciji očekivali biste da postoji uređena unutrašnja struktura u kojoj postoje neke lestvice uz koje se članovi postepeno penju od prvog dana kada su bili samo stranački vojnici i kada su lepili plakate. U SNS to ne izgleda tako već samo jednog dana vidite da u parlamentu kao poslanici sede neka lica koja nikada niste videli, a onda posle dve godine nestanu kao da nikada tu nisu ni bili i kao da posle poslaničkog mandata ne sledi ozbiljna politička karijera. Takođe, u SNS-u je na delu potpuno idolopoklonički odnos prema vođi stranke (koji trenutno na papiru to nije) i njegove izrečene reči se tretiraju kao svete, a takav je odnos uporediv sa nečim što viđamo kod sledbenika sekte. Da li mislite da će jedan od benefita protesta koji ste naveli – gubitak straha, biti izgubljen sada kada se represija ponovo podiže i kada, recimo, državni organi napad na aktivistu Predraga Voštinića tretiraju kao „saobraćajnu nezgodu“ u kojoj se „dečko koji je vozio malo napio“? Često smo skloni da sadašnje stanje poredimo sa stanjem u doba Slobodana Miloševića, da posmatramo faze vladavine i da pravimo poređenja iako je situacija neuporediva na mnogo načina. Ali postoji jedan znak koji je gotovo izvestan da se nekom političkom režimu bliži kraj, a to je upravo pojačavanje represivnih mehanizama. Epizoda sa Voštinićem se srećom završila bez pogubnijeg ishoda, ali je dovoljno strašna da nam posluži kao ilustracija da režim neće zazirati ni od represije. Pritom represija nisu samo takvi slučajevi, represija je i to što svako nakon izgovorene reči prolazi kroz toplog zeca i medijsko kastigovanje. Ako bismo uporedili Vučićev režim sa nekim drugim uporedivim režimima poput Orbanovog ili Erdoganovog, onda je on daleko manje represivan i primetno je da se oslanja na neke druge mehanizme kao što je potpuna medijska kontrola svih televizija sa nacionalnom frekvencijom. U tom smislu mi se čini da je ovo što se sada događa poruka da je režim slabiji i da bi moglo da se očekuje da sve više poseže za represijom. Ali u situaciji kada su građani prevazišli strah, to može da bude samo kontraproduktivno po režim. I vi ste prošli kroz „toplog zeca“ nakon govora na protestu. Kako se taj napad odrazio na vas, imajući u vidu da vas nekoliko meseci nakon toga nismo videli? Razlozi su bili krajnje prozaični, slomio sam ruku na fudbalu. Nekom se ta koincidencija može učiniti malo verovatnom, ali prosto je tako bilo. To je i bio razlog zbog koga nisam podneo tužbu protiv Vučića zbog neovlašćenog prikupljanja podataka o ličnosti, iako su mi neke kolege sugerisale da to učinim. To bi i te kako imalo smisla i to je put kojim bi trebalo pokušavati da se zadovolji pravda, ali sam u tom trenutku imao važnije brige od ganjanja sa Vučićem po sudovima. Da li je uopšte moguće u našim uslovima i uz naše pravosuđe na taj način zadovoljiti pravdu? Stalno govorim da bi prava mera reforme srpskog pravosuđa bila jedna pravosnažna presuda nekom visokopozicioniranom funkcioneru, odnosno državnom službeniku. Ne mora čak da bude ni aktuelni, može da bude i iz bivšeg režima, ali ni to nemamo. Neko bi lakonski mogao da kaže - pa to je zato što nema osnova za takvu presudu. Mislim da nam intuicija govori drugačije i da je teško poverovati da su svi koji su dosad prešli preko grbače ovog naroda, bezgrešni. To takođe pokazuje jednu vrstu prećutnog pakta među političkim elitama: ja tebe ne diram, ti mene sutra ne diraš. Daleko je lepše pričati o tome kako je Đilas pokrao 619 miliona evra, nego pokušati da ga za to procesuiraš, ako ima osnova. Što se mene tiče, prvi i osnovni zadatak reformisanog srpskog društva bi bio da dobijemo pravosuđe koje bi iznelo jedan takav postupak jer bi on na mnogo načina bio prekretnica. Da bi se to dogodilo potrebno je da pre suda koji je konačna instanca i tužilaštvo odradi svoj deo posla, ali ni ono to ne može ukoliko nema policiju na koju može da se osloni, a to je najtanja karika. Neću da kažem da među sudijama ili u tužilaštvu nema trulih jabuka, ima ih, i to je pogotovu vidljivo u tužilaštvu, ali sve zavisi od političke volje policije. Iako je politička lojalnost osnovni preduslov za mesto ministra policije, zar nije nelogična situacija koju trenutno imamo: policajce koji ukazuju na kriminal u okviru afere Jovanjica i vlast koja ih negira, smenjuje i brani optužene? Ohrabrujući znaci su da u policiji ima hrabrih i časnih policajaca i to je signal da Srbija može da se nada da ćemo sutra imati nekog Eliota Nesa i Nesalomive koji će uz podršku adekvatnog tužioca, nalik Lauri Koveši u Rumuniji, dovesti do pravosnažne presude. Potrebna nam je bar jedna, poput one sudije Falkonea u Italiji, koja je bila bitna za rušenje mafije. To je tačka na kojoj sve druge političke i ideološke razlike među partijama mogu da se gurnu u stranu i bilo bi neophodno da to bude minimalni zajednički imenitelj delovanja nove vlade ili prelazne vlade koja bi zaista napravila iskorak ka tome da Srbija više ne bude zemlja zarobljena u kriminalu i političkoj korupciji. I teško da bi bilo koja politička opcija mogla za sebe da tvrdi da je autentično opoziciona ako ne bi stala iza jednog takvog cilja. Sa tim se i najveći broj građana slaže, a bitno je da ne zaboravimo i da je SNS tako došao na vlast - pričom o korupciji i borbom protiv tajkuna, a svoj krug završava kontroverznom odlukom o ukidanju naknade za konverziju zemljišta, koja nesumnjivo ide u prilog upravo onima koji su najbogatiji i koji se lako mogu ubrojati u tajkune koje su svojevremeno ganjali. Opozicija povodom konverzije očekuju da se oglasi Ustavni sud. Da li to znači da još postoji nada da će Ustavni sud delati u politički osetljivom predmetu? Teško da mogu da imam ikakav stav o nekom organu koji je na sličan način nevidljiv kao i republička javna tužiteljka. S tim što je ona svesno nevidljiva, ali vrlo smišljeno dela na određeni način, dok je Ustavni sud i nevidljiv i nedelotvoran u stvarima koje bi bile od interesa za celokupno društvo. Naravno, to ne znači da Ustavni sud ne radi i ne donosi odluke, već samo da se sistemski kloni svoje temeljne uloge koju mora da ima u ustavnoj demokratiji, a to je da funkcioniše kao protivteža nekakvoj kapricioznoj političkoj većini koja bi da se ponaša kao da nema nikakvih ustavnih ograničenja. Demokratija uvek nastoji da se zaklanja iza volje većine, kakva god da je ta volja, ali ustavna demokratija podrazumeva da je ta volja spakovana u ustavne okvire i ustavne granice. Tome služi Ustavni sud, ali mi od njega to, nažalost, ne dobijamo. Ne dobijamo izgleda ni od drugih pravosudnih institucija mnogo. Gde je nestala struka koja je delovala probuđeno nakon smene dve tužiteljke? Očigledno je da ta struka očekuje da se promeni politički okvir. Ali nažalost nije isključeno da promenom političkog okvira neko samo crni dres zameni plavim i da ne dobijemo nikakvu promenu. Ono što treba priželjkivati i na šta treba skretati pažnju je da povoljnija politička klima rezultira time da pravosuđe postane istinska vlast, što Ustavom i jeste. U situaciji u kojoj imate jednu nasleđenu percepciju da ste vi tu servis izvršne vlasti i da nemate nikakvu nezavisnost i da ne uživate nikakvu samostalnost, potrebna je politička klima u kojoj će im neko reći - hajte ljudi, radite svoj posao, niko vas neće dirati. Pred kraj prošle akademske godine me je šokiralo saznanje da sedim sa studentima izlazne godine čije je celokupno političko iskustvo formirano za vreme Vučićeve vladavine. Meni je lako zamislivo da oni svi misle da demokratski život tako i treba da izgleda i da će se i neko drugi na isti način ponašati kada osvoji vlast. To je, dugoročno gledano, najpogubnije nasleđe ovog režima. Bojim se da je za mnoge normalno da se sutra iz javne službe poizbacuju pripadnici SNS i da se zaposle članovi druge partije, a da zadržavanje radnog mesta ponovo zavisi od toga da li je neko prisustvovao nekom političkom skupu ili nije. LJudi su upali u mentalno stanje u kom im deluje da je tako nešto normalno, a nije. To su devijacije i ozbiljna odstupanja od bilo kog standarda ustavne demokratije. Znači li to da ustavnim reformama pravosuđa baš i nismo mnogo dobili? Mnogo toga se dešavalo, od situacija u oba saveta, i tužilačkom i sudskom, imenovanja koja su vršena, ustavne žalbe koje su podnošene, pa poništavana rešenja, pa donošenja novih...To je jedan set događaja, drugi je vezan za ovaj skorašnji snimak iz Pravosudne akademije, koja je dugo figurirala i trebalo da na mala vrata uđe u Ustav kao ustavna kategorija. Sve to pokazuje u kakvom stanju trošnosti se nalaze te institucije, naprosto zato što postoji politička volja da stvari baš tako, a ne drugačije funkcionišu. Istaknuti pravnici koji su izabrani na ta zvanja su ljudi koje 99 odsto pravne struke ne poznaje. Sve to je pokazatelj da je reforma sprovođena da bi se time mahalo pred EU i da bi se reklo - dobili smo nešto. Naprosto, ova vlast nema autentičnu volju da se pravosuđe reformiše. Da li to znači da ni nakon ovih izbora ne možemo da očekujemo da će Upravni sud postupati malo odgovornije kada pristignu tužbe na neregularnost izbora? Najblaže rečeno, Upravni sud se nije pokazao blistavim. Ne bih da prejudiciram, ali stvari mogu biti još komplikovanije kada se politički ulozi još više podignu, a sva je prilika da će naredni izbori biti takvi. Iz Vučićevog oklevanja da ih raspiše je jasno da on više nije siguran u njihov ishod, pogotovu kada je u pitanju Beograd. Na republičkom nivou verujem da može da računa, ako ne sa većinom u parlamentu onda bar sa pobedom na izborima. Da li će to biti dovoljno za vladu već je drugo pitanje. U takvoj situaciji, izbornih sporova će biti još više, a već smo imali dovoljno cirkusa sa situacijama u kojima se rezultati izbora dobijaju tri meseca nakon njihovog završetka. Iz perspektive neke elementarne izborne demokratije mi ne možemo da očekujemo da će se išta sa biračkim spiskovima promeniti i to će ostati nekoj novoj i čestitoj vlasti kao obaveza. Ali, ono što je neophodno da se obezbedi za iole demokratski karakter izbora jeste puna kontrola biračkih mesta. Rekli ste da u izbore ne treba ući dok se ne promene medijska slika i REM. Da li zamerate što ih je opozicija tražila pre toga? Ne mogu da se ne stavim u njihove cipele pa da ne razumem da je to bio jedini logični korak nakon što su shvatili da od ispunjenja zahteva nema ništa. Velika promena u odnosu na Miloševićevo vreme je što nema nikakvog pritiska i reakcije spolja, pre svega od strane EU, u vezi sa tim na šta naša medijska scena liči. Očito je da se to neće promeniti i zato bi minimum minimuma koji bi opozicija trebalo da traži bio razdvajanje beogradskih i drugih izbora. Ali Vučić zna da je to dodatno problematično iz njegove perspektive i veliko je pitanje šta bi bio korak u situaciji kada on to odbija da uradi. Zar nije kasno da se traži razdvajanje izbora u trenutku kada je opozicija već tražila da republički i beogradski budu do kraja godine? Pa eto, izgleda da jeste. Mislim da je to još jedan nepromišljen potez opozicije. Ne samo da je krajnje upitno da li u tom periodu mogu da obezbede zadovoljenje tog jednog minimalnog uslova – da na svakom biračkom mestu budu bar dva obučena predstavnika opozicionih partija – već su ponovo primorani da prihvate Vučićev omiljeni izborni trik. Naime, u društvu kakvo je naše, sa niskim stepenom političke kulture, tek sa razdvajanjem izbora se efektivno omogućava da građani slobodno mogu da se izjasne o suštinski različitim politikama na nacionalnom i lokalnom nivou. Kako iz ugla prava izgleda akcija ostavki gradonačelnika i pokušaj da se ponovo svi izbori spoje? Iz ugla prava, ostavke gradonačelnika su jedan od mehanizama za stvaranje uslova za raspisivanje izbora. Ono što je, međutim, farsično – a u isto vreme potvrđuje ranije pomenutu sliku o SNS kao sekti – jeste to kako su svi ti gradonačelnici na samo jedan Vučićev mig reagovali istovetno, ponavljajući njegovu retoriku o „uslišavanju želje opoziciji“. Zašto smo kao građani do te mere oslonjeni na to šta će opozicija uraditi, a ne na nas same kojima je dosta nasilja i uzurpacije i države i njenih institucija? Zato što ovde nisu ukinuti svi elementi demokratije i dobro je što nisu. Bez obzira na to koliko neko u afektu može da priželjkuje promenu vlasti na ulici, mislim da je za državu jako važno da se svaka promena vlasti vrši na biračkom mestu. I stalno ponavljam da je podmetanje tvrdnja da je vlast smenjena 5. oktobra. Nije, vlast je smenjena 24. septembra na izborima, a 5. oktobar je bio potreban zato što je neko hteo da potre tu izbornu volju građana. Uveren sam da su Aleksandru Vučiću duboko urezane u svest slike 5. oktobra i da ih on sigurno ne zaziva. Siguran sam da takav scenario ne želi ni opozicija, već da pokušava da i u nedemokratskim uslovima izdejstvuje rezultat koji bi doveo do smene vlasti. Sandra Petrušić