DŽepovi sve puniji, korpa sve praznija

Predsednik američkog Saveta za spoljnu politiku Ričard Has nedavno je u autorskom tekstu Novi svetski nered podsetio na staru sovjetsku šalu, koja donekle objašnjava i ekonomske prilike u Srbiji. U toj šali na pitanje novinara kako procenjuje trenutno stanje u ekonomiji SSSR-a, generalni sekretar Komunističke partije odgovara da je najkraći mogući odgovor da je stanje – „dobro“. A na molbu da to malo šire obrazloži, generalni sekretar je odgovorio: „Uh, u tom slučaju nije dobro.“ I zaista, ako slušate bilo kog zvaničnika, stanje u srpskoj ekonomiji je i više nego dobro. Uostalom, od 2006. do jula ove godine prosečna neto plata povećana je 286 odsto, sa 21.707 na 83.781 dinara, a u evrima 177 odsto (sa 258 na 714 evra). Prosečna penzija je, pak, povećana 211,67 odsto, sa 12.151 na 37.810 dinara, a u devizama 124,3 odsto, sa 144 na 323 evra. Sreća za političare na vlasti je što niko od njih i ne traži da to malo šire elaboriraju, jer i neki zvanični podaci ukazuju da stanje i nije tako dobro kako to javnosti pokušavaju da predoče predsednik Aleksandar Vučić, ministar finansija Siniša Mali, premijerka Ana Brnabić i svi članovi njenog kabineta. Iako su, na prvi pogled, džepovi građana znatno puniji, realno je njihova kupovna moć rasla mnogo sporije, a u nekim slučajevima čak je i smanjena. Konkretno, sada se za prosečnu penziju i platu može kupiti manje crnog luka, šargarepe, svinjske masti, krompira, maslaca i pirinča nego pre 17 godina. Tako posmatrano, neko je građanima, sa aspekta standarda, ukrao sve te godine, stvarajući privid da žive mnogo bolje nego što im to „najveće plate i penzije u istoriji Srbije“ dopuštaju. Takva, naizgled protivurečna kretanja primanja, s jedne i potrošnje stanovništva, s druge strane, za ekonomistu Dragovana Milićevića, nekadašnjeg državnog sekretara za trgovinu, najbolji su dokaz „ekonomske alhemije“, na šta se, već godinama, svodi ekonomska politika u Srbiji. „Krenimo redom. Osnovni cilj kreatora ekonomske politike je da neto plata 2025. u proseku bude 1.000 evra. Analizirajući kretanje privredne aktivnosti, rast bruto domaćeg proizvoda i učešće zarada u BDP-u, svaki stručnjak, koji nije u funkciji vladajućeg establišmenta, rekao bi da je to nemoguće. Jer, da bi se to desilo, naš BDP bi morao godišnje da raste po stopi koja do sada u našoj ekonomskoj istoriji nikada nije zabeležena. Ali, situacija je na pragu da demantuje ovakve tvrdnje ekonomske nauke i struke, jer je od 2020. do sada prosečna neto zarada povećana za više od 40 odsto, sa 511 na 714 evra. Ako bi se sudilo samo po tome što su za 17 godina plate u evrima povećane 2,8 puta, to bi nas moglo navesti na pogrešan zaključak o briljantnim ekonomskim prilikama u Srbiji. Zarade, naime, rastu, a kurs je stabilan, pa bi se moglo pomisliti da je uspostavljena makroekonomska ravnoteža, da imamo suficit u platnom bilansu, da kupovna moć raste… Kada bi se analiza ovde završila, sve bi delovalo idealno, ali čim se malo zagrebe vidi se da smo daleko od makroekonomske stabilnosti na dugi rok i da je realna bojazan od raznih šokova, zbog kojih je trenutna pozicija teško održiva“, upozorava Milićević. U prilog tome, on navodi niz podataka, koji pokazuju tu drugu, daleko sumorniju stranu iste medalje. Uz ukupni rast potrošačkih cena, koje su od 2006. povećane 2,74 puta ili 174 odsto, Milićević je izračunao i koliko je u međuvremenu poskupelo sve ono na šta se troši najveći deo kućnih budžeta. „Prosečno domaćinstvo trećinu dohotka troši na hranu, a slede izdaci za stanovanje, transport, gorivo, zdravlje… A od 2006. upravo cene tih proizvoda i usluga, koje najviše učestvuju u strukturi potrošnje, rasle su brže od drugih cena. Hrana i pića su poskupeli 231 odsto, električna energija 232, tečna goriva 218, snabdevanje vodom i stambene usluge 251 odsto. Pri tome je svako domaćinstvo 2007. na raspolaganju za potrošnju u proseku imalo 37.262 dinara, a na kraju prošle godine 78.678 dinara. To znači da su raspoloživa sredstva domaćinstava povećana 111,48 odsto i rasla su upola sporije od cena osnovnih proizvoda“, ukazuje Milićević, koji je za NIN, na osnovu zvaničnih podataka, izračunao da su u proteklih 17 godina cene nekih vrsta povrća i svinjske masti povećane pet puta, maslaca i pirinča četiri, mleka, sira i hleba više od tri i po puta, a utrostručene su i cene makarona, vina, jaja… Neke od tih cena rasle su daleko brže i od plata i penzija. Primera radi, pre 17 godina za prosečnu platu moglo je da se kupi 681, a za penziju 381 kilogram crnog luka, dok danas zaposleni mogu da kupe 466, a penzioneri tek 210 kilograma. Tako mereno, 2006. kupovna moć zaposlenih bila je 46, a penzionera 81 odsto veća nego sada. U međuvremenu, vrednost plate pala je sa 233 na 172, a penzije sa 131 na 78 kilograma svinjske masti. Nekada je za platu moglo da se kupi 48 kilograma maslaca, osam više nego sada, a za penziju skoro 27, a sada jedva 18 kilograma. Prosečan penzioner mogao je ranije da kupi 436, a zaposleni 780 kilograma krompira, a sada mogu samo 273 odnosno 604 kilograma. Ukoliko se realna vrednost primanja meri mlekom, standard prosečnog penzionera pao je sa 311 na jedva 257 litara, dok je kupovna moć zaposlenih povećana sa 555 na 569 litara mleka. Istine radi, ima i dosta proizvoda čije su cene rasle sporije od primanja. Za penziju je 2006. moglo da se pazari 35 kilograma junetine, a sada može dva kilograma više, dok je kupovna moć plata povećana sa 63 na skoro 83 kilograma. Ali, dok vlast ubeđuje najstarije da će već za godinu i po u proseku primati 440-450 evra, dva i po puta više nego kada su SNS i SPS došli na vlast, njihov standard je meren kilogramima junetine za 17 godina povećan samo pet odsto. Ili tempom od 0,2 odsto godišnje. Iako su im primanja u dinarima od tada utrostručena, a u evrima više nego udvostručena. Značajan rast primanja u evrima i više nego skroman rast njihove kupovne moći, ima i svoje teorijsko objašnjenje, koje se, naglašava Milićević, svodi na to da je dinar veoma precenjen i da je evro jedina „roba“ čija se cena ne menja, jer je u avgustu 2014. srednji kurs evra bio isti kao danas, oko 117 dinara. „Ako bi se ravnotežna vrednost domaće valute utvrđivala prema paritetu kupovne moći i ako se u obzir uzme kretanje inflacije i deviznog kursa, dinar je trenutno precenjen 101 odsto, jer su toliko cene rasle brže od kursa. Ukoliko se, pak, u obzir uzme i inflacija u evrozoni, računica pokazuje da bi kurs evra umesto 117 trebalo da bude 162,9 dinara. Problem je, međutim, što bi ispravljanje ovog pariteta nanelo neprocenjivu i ogromnu štetu, jer bi preko noći porastao ne samo javni, državni, već i dug preduzeća i svih građana“, objašnjava Milićević. Upravo zbog toga što je dinar na „steroidima“, on ističe da iskazivanje zarada i penzija u evrima služi samo da se zamagli realnost. „To što je od 2006. kurs evra povećan samo 39 odsto, sa 84 na 117 dinara, a sve ostale cene 174 odsto, dovoljno govori samo za sebe. A da se kurs utvrđivao na osnovu pariteta kupovne moći, prosečna neto zarada ni sada ne bi bila veća od 500 evra i umesto 714 bi bila oko 483 evra, na nivou na kome je bila 2019. Posledica takve politike je na neki način apsurdna situacija da su primanja značajno povećana i u dinarima, i u evrima, a da je realna vrednost raspoloživih sredstava za potrošnju domaćinstava u Srbiji 2006. bila veća nego što je danas. Na stranu kako precenjeni dinar utiče na spoljnotrgovinsku razmenu, povećava minus u tekućem platnom bilansu i nanosi dugoročne štete zdravom delu privrede“, ističe Milićević. Do sličnih zaključaka došao je i profesor ekonomije na Filozofskom fakultetu Ognjen Radonjić, koji je za NIN analizirao kretanje kupovne moći stanovništva, poredeći neke osnovne ekonomske indikatore u dva vremenska perioda, prvi od obaranja Slobodana Miloševića do dolaska SNS-a na vlast, od 2001. do 2012, i drugi od 2012. do kraja 2022, poslednje godine za koju postoje zvanični uporedivi podaci na godišnjem nivou. Osim što otprilike isto traju (prvi 12, a drugi 11 godina), zajedničko im je da su oba perioda bila obeležena ekonomskom krizom. Tokom prvog, 2008. i 2009, svet je zahvatila globalna finansijska kriza i kriza suverenog duga u evrozoni, a drugi je obeležila recesija i ekonomski zastoj zbog pandemije virusa korona 2020. „Tokom prvog perioda, od 2001. do 2012, nominalna prosečna neto zarada kumulativno je porasla 678,6 odsto, sa 5.400 na 42.000 dinara, a ukupna stopa inflacije je bila 153,8 procenata. Kada se od ukupnog nominalnog rasta prosečne plate oduzme stopa rasta potrošačkih cena, dobićemo da je za tih 12 godina realna prosečna neto zarada kumulativno porasla za 524,8 odsto. Ovaj rast je upadljivo veći nego u periodu od 2012. do kraja prošle godine. U tom, periodu nominalna prosečna neto zarada ukupno je porasla za svega 78,4 odsto, sa 42.000 na 75.000 dinara, dok je stopa inflacije bila 44,3 procenta i kad se od nominalnog rasta zarade oduzme stopa inflacije, ispada da su za poslednjih 11 godina realne plate kumulativno porasle za mlitavih 34,1 odsto. U prvom periodu je realna kupovna moć prosečne neto zarade rasla po stopi od 13,8 odsto, a u drugom svega 2,7 procenata u proseku godišnje“, konstatuje Radonjić. Ne manje važno za njega je što je u prvom periodu realni BDP Srbije u stalnim cenama kumulativno porastao za 57,7 odsto (sa 2.700 na 4.200 milijardi dinara), tako da je rastao brže od svetskog BDP-a, koji je u tom istom periodu povećan 54,8 odsto. „Uz to, ovaj rast je delom bio finansiran skromnim rastom javnog duga, koji je od početka 2001. do jula 2012, kada je SNS došao na vlast, kumulativno porastao svega 15,7 odsto, sa 13,4 na 15,5 milijardi evra. U drugom periodu je, pak, realni BDP kumulativno porastao za mlohavih 29,2 odsto i ovaj rast je kaskao za svetom, jer je globalni BDP u istom periodu ukupno povećan 35,1 odsto. Iako je SNS tada tvrdio da je zbog prevelike potrošnje prethodne vlasti zemlja pred bankrotom, što je vodilo fiskalnoj konsolidaciji, ’solidarnom porezu’ u javnom sektoru i retroaktivnom umanjenju penzija, javni dug je od tada eksplodirao i do kraja 2022. je porastao 115 procenata, sa 15,5 na 33,3 milijarde evra“, ističe Radonjić. Prema njegovoj računici, realno je BDP Srbije u proseku svake godine od 2001. do 2012. rastao po, kako kaže, solidnoj stopi od 3,8 procenata, dok je stopa rasta u drugom periodu pala na „nezadovoljavajućih“ 2,3 odsto. Pri tome je, ukazuje Radonjić, u prvom periodu javni dug prosečno godišnje rastao za 1,2 odsto, a u drugom po izuzetno visokoj stopi od sedam procenata. Po računici Dragovana Milićevića, od 2006. su znatno brže od primanja građana rasle cene alkoholnih pića i duvana (404 odsto), a čvrstih goriva (265), hrane (241), daljinskog grejanja (236) i struje za domaćinstva (232,5 odsto) su rasle nešto sporije od plata, ali brže od penzija. Izvesno je samo da će se ta trka nastaviti, s obzirom na to da će zbog povećanja akciza za osam odsto ovih dana poskupeti naftni derivati i druga akcizna roba, a od 1. novembra sledi i poskupljenje struje za osam procenata, što će pogurati naviše i sve druge cene. Osim možda onih nekoliko desetina proizvoda iz predsednikove predizborne potrošačke korpe, koji će građanima po sniženim cenama biti dostupni do kraja godine. A do tada će već biti poznato ko je koliko glasova na još jednim vanrednim izborima osvojio. Milan Ćulibrk